Политички живот | |||
Ваше елите заправо нису „ваше“, процес историјског ревизионизма је у пуном јеку - сви међународни договори се руше (II) |
среда, 29. април 2015. | |
НСПМ: Како све то изгледа из перспективе самих балканских земаља? Шта би Србија и Црна Гора могле да добију од учлањења у НАТО? Г. Г. Тишченко: Ако би Србија и Црна Горе ушле у НАТО, за почетак ће се од њих очекивати да значајно повећају своје војне буџете, а то никако није лак задатак. Већ сам то поменуо – реч је о огромној суми од 2% БДП, која може бити приличан проблем за ове две земље. Поред тога, треба учествовати у НАТО операцијама и војним вежбама, а НАТО је постао глобални блок, и он организује војне операције не само у својој оригиналној зони одговорности у Европи, већ по целом свету. Самим тим војска Србије и Црне Горе користиће се као топовско месо у неком сукобу на Блиском Истоку, рецимо у операцијама против већ поменуте „Исламске државе“, ако они тада још буду постојали. НСПМ: Истовремено наше земље постају мета за исламске екстремисте, који појачавају агитацију међу нашим сопственим, иначе умереним исламским становништвом. При томе Србија не мора да буде чланица НАТО да би је увукли у ту врсту конфликта, а да ствар буде још гора, Србија у сарадњи са НАТО може да пошаље своје војнике на било коју тачку планете, осим на једну – а то је Косово. Косово је испод радара српске јавности пре десетак година из јурсидикције ОУН преведено под јурисдикцију НАТО, што је тада и био разлог да руске снаге напусте покрајину. Наравно, у Србији нико није рекао прави разлог напуштања аеродрома Слатина, већ се само неодређено говорило како нас је „Путин оставио на цедилу“. Г. Г. Тишченко: Наравно. Руска војска није могла и није хтела да учествује у једној чисто натовској операцији. Али не само то, наша војска није хтела да саучествује у етничком чишћењу и уништавању српског становништва, које су тамо спроводили Албанци под покровитељством НАТО. У таквим условима ми свакако нисмо могли да гарантујемо безбедност Србима, нити да учествујемо у стабилизацији региона. НСПМ: У Србији је НАТО крајње непопуларан, поготово од времена агресије на СР Југославију 1999. год., и чланство у НАТО никада не подржава више од 15 одсто становништва (обично је та цифра негде око 10 одсто). А против чланства је увек преко 60 одсто грађана. Али државне власти свеједно воде кампању која се може назвати „пузајућим клизањем“ ка НАТО, која је Србију довела практично на праг ове организације. Како бисте, из руске перспективе, објаснили толику несагласност између јавног мњења и званичне политике државе? Г. Г. Тишченко: Рекао бих да то пре свега има везе са тим што ваше елите у највећој мери заправо нису никакве националне елите. Другим речима, ваше елите, заправо, уопште нису „ваше“. Постоји огромна разлика између политичких циљева елите и циљева обичног народа, између мањине и већине, и управо из ње се рађа та дисонанца. Народ се руководи према својим вредностима и циљевима, а елита усваја сасвим другачије. НСПМ: А како је Русији пошло за руком да се избори са тим проблемом? У којој мери се у Русији поклапају интереси елите и народа? Г. Г. Тишченко: У периоду распада СССР дошло је до огромног размимоилажења између елите и народа. На пример, свега пар месеци након што се завршио референдум о очувању СССР, на коме се огромна већина народа изјаснила за очување заједничке државе, политичке елите су одлучиле да резултате тог референдума игноришу. Они су тада просто објавили да СССР више не постоји, и самовољно потписали документа о његовој разградњи. Народ је сав био за СССР, а руководство је тада рекло: „жалимо случај, друже народе, ми ћемо сада живети и управљати другачије“. Међутим, од тог времена могли смо да видимо постепено зближавање интереса и циљева елите и народа, и успостављање сарадње на заштити заједничких интереса. НСПМ: Којим средствима је то постигнуто? Који чиниоци су, и како, натерали елиту и народ да почну да раде заједно, уместо једни против других? Г. Г. Тишченко: Искрено, не бих знао да одговорим на то питање. Ако се погледају наши историјски процеси, очигледно је да је тако било. На пример, 1917. године је код нас почео грађански рат у коме су се сви међусобно убијали, а затим је дошло до извесног примирја, и обе стране су заједно кренуле да граде нову државу. Онда је Велики отаџбински рат ујединио целу земљу, у чију одбрану су се подједнако укључили и носиоци режима и жртве његових репресија. Али на Ваше питање како се то догодило, не могу никако да одговорим, осим да нас је сама историја усмерила у таквом правцу. У основи је то метафизички процес, унутар кога сама историја управља међусобним односима елите и народа. НСПМ: Да ли мислите да је та способност историје да нивелише разлике између елите и народа нешто што произилази из историјских и геополитичких размера Русије? Може ли се, рецимо, српском народу просто поручити „историја ће све то исправити“? Г. Г. Тишченко: У историји Русије све ове смене власти увек су се догађале у престоницама. Али Русија, како се код нас каже, „живи у провинцији“. На пример, у руском језику никада није постојала реч „прогрес“, увек се користила само та туђица. Другим речима, живот Русије је увек текао на конзервативним основама, наш народ нити је хтео, нити је имао потребу да „иде напред“. Европа је увек била та која је хтела некакав „прогрес“. Тамо стално сви желе нове авионе, нове машине, нове ствари. Око тих ствари се Европљани стално брину, и стално о њима размишљају. Руском човеку су такве емоције стране, он је, да тако кажем, „жељан отвореног неба“, „жељан Сунца“. Руски човек хоће да седне на цветну ливаду, да се осмехне лепој жени, а Европа стално жели нешто ново, нове ствари. Русија је, дакле, 90 одсто у провинцији, провинција је конзервативна, и у њој се чувају обичаји и традиције. Сигуран сам да и ви у Србији имате сличан проблем, разлику између села и града. Јер град је већ сасвим друга цивилизација. При томе је Србија знатно мања, и њој је много теже да чува своје традиције под спољашњим притисцима. Али колико ја знам о српском народу, Србија је управо земља у коме су старе традиције изузетно добро очуване. Кога год знам да је од Руса путовао по Србији, по правилу са одушевљењем говори у којој мери су код вас очувани обичаји и традиције који су се код нас скоро потпуно изгубили. НСПМ: Србију из Брисела и Вашингтона критикују због војне сарадње са Русијом. Истовремено, према званичним подацима, оружане снаге Србије и Русије ће ове године организовати две заједничке војне вежбе, док ће са земљама-чланицама НАТО таквих вежби бити 22. И опет, НАТО сметају и те две војне вежбе. Како Русија гледа на овај однос између Србије и НАТО? Г. Г. Тишченко: Прва ствар која ми пада на памет јесу стандарди. У време СССР и Југославије, између наших земаља је постојала значајна војно-техничка сарадња, у том смислу 90% наоружања српске војске било је совјетско наоружање. Српско приближавање НАТО подразумева пре свега увођење сасвим других стандарда. Ми, додуше, данас производимо технику и по НАТО стандардима због извоза, али НАТО инсистира на томе да се оружје њихових савезника набавља искључиво од његових сопствених произвођача. НСПМ: Али код нас је све то доста суптилније. Србија је до дана данашњег сачувала солидну војну индустрију, и онда наши НАТО активисти кажу како „усвајање НАТО стандарда није ствар интеграције у НАТО, већ она отвара могућност да наша земља повећа извоз оружја“. И код нас се упорно инсистира на томе да смо ми неутрални, и да, рецимо, „на истом нивоу“ хоћемо да сарађујемо, рецимо, и са НАТО, и са ОДКБ. Но, на самом терену се то претвара у две војне вежбе са Русијом, и 22 војне вежбе са НАТО. Да ли је Русија тога свесна? Јер, она има велике могућности да појача сарадњу и оснажи своје присуство у Србији, али се тај простор непрекидно сужава, и то мимо политичке воље грађана Србије, иако Русија има добре могућности да тај процес заустави. Г. Г. Тишченко: Али шта ми можемо да урадимо, да купимо целу српску елиту? То ја начин на који то раде Енглези. Они се дан-данас хвале тиме да они образују елите других земаља. САД су усвојиле тај модел тек за последњих пар деценија, али је њега измислила Енглеска. То се ради преко универзитета, преко различитих видова обуке. И ето, погледајте, Енглеска није нека велика земља, али Комонвелт и даље постоји. И њихов утицај је несразмерно велики, укључујући и утицај на САД у одређеној мери. Али у случају Србије и Русије је ствар другачија. Русија нема намеру да на такав начин контролише Србију. Србија мора да буде свесна да њено удаљавање од Русије доводи у питање нашу заједничку сарадњу, од које Србија, несумњиво, има велику корист. НСПМ: Ситуација у Црној Гори по овом питању је још упечатљивија – ондашње власти су практично за годину дана у потпуности измениле политички курс државе и почели да воде агресивну кампању против Русије, а за ступање у НАТО. И та кампања већ показује одређене резултате међу црногорским становништвом, традиционално веома наклоњеним Русији – подршка ступању у НАТО се повећава, а противљење опада. Како се Русија односи према овом губитку својих спољнополитичких позиција у Црној Гори? Г. Г. Тишченко: Русија је свакако незадовољна ситуацијом у Црној Гори. Наш бизнис је у Црној Гори имао одређене позиције, а сада их одатле постепено истискују. Не знам колико је наших предузећа још тамо остало, али знам да су многи тамо куповали некретнине, да су ишли тамо да раде, тамо су осниване фирме, и то чак мала и средња предузећа, а сада сви полако одатле одлазе. Чак и на личном плану, моје комшије са викендице су пре пар година маштале о куповини плаца у Црној Гори, негде близу мора, а сада им то не пада на памет. Куповина некретнина тамо није више рационалан потез, будући да се односи стално кваре. НСПМ: Проруски политички покрети у Србији често помињу ОДКБ као регионалну алтернативу НАТО. На ком нивоу се налази сарадња ОДКБ и Србије? Интересује ли се та организација за балкански регион? Г. Г. Тишченко: Ја нисам стручан за везе ОДКБ и Србије, и свакако би други о томе могли нешто детаљније да кажу. Али оно што знам јесте да интерес за сарадњу постоји, и да је ОДКБ свакако заинтересован да се односи дижу на виши ниво. НСПМ: Ове године се обележава седамдесетогодишњица победе над фашизмом. Српски председник Томислав Николић ће присуствовати паради за Дан победе у Москви, а у паради ће учествовати и српски војници. Међутим, велики број земаља Европе и Запада одбио је да учествује у овој свечаности. Истовремено, низ високих политичких делатника у Европи, Украјини, прибалтичким земљама, у Румунији, отворено иступају са ревизионистичком ставовима о Другом светском рату. Сматрате ли да овакав облик историјског ревизионизма у дневнополитичке сврхе представља опасну појаву у Европи? Г. Г. Тишченко: Процес политичког ревизионизма има сасвим конкретне циљеве – пре свега ликвидацију међународних уговора из Потсдама и са Јалте, и тај процес је у пуном јеку. Сада се све руши. На пример, у нашим медијима се много говорило о изјавама бившег министра спољних послова Пољске, који је рекао да су „Аушвиц ослобађали Украјинци“. НСПМ: То је теза која очигледно потиче из америчке амбасаде, будући да је и код нас амерички амбасадор Мајкл Кирби недавно изјавио да су „Београд ослобађали Украјинци“, јер у Србији деловао Украјински фронт Црвене Армије. Г. Г. Тишченко: Да, тако је, постоје циркуларна писма која су послата по свим њиховим амбасадама, у којима сугерише да треба инсистирати на томе да је Дан победе, не 9. маја, већ 8. маја. На тај начин се прави вештачка баријера између Дана победе који се слави на Западу, и Дана победе у Русији. НСПМ: Код нас се то догађа већ више од десет година, будући да се код нас 8. маја слави тзв. „Дан Европе“, да би се сутрадан обележавао, условно говорећи, „руски“ Дан победе. Г. Г. Тишченко: Другим речима, тренутно смо сведоци процеса ревизије свих вредности, митова и канона које су некада имали статус саморазумљивих истина. Све се то сада прецртава, и гради сасвим нова политика. (Никола Танасић - НСПМ) |