Učešće Srbije i Kosova na regionalnim skupovima

(Politika, 22.3.2010)

Dok smo sa sagovornicima „Politike”, političkim analitičarima Đorđem Vukadinovićem i Dušanom Janjićem, u petak posle podne razgovarali o tome kako bi Srbija trebalo da postupa u vezi s regionalnim skupovima na kojima učestvuju i predstavnici Kosova, još nije bilo poznato da li će se predsednik Boris Tadića zaputiti na Brdo kod Kranja. Sličan izazov Srbiju čeka uskoro na konferenciji EU u Sarajevu, ali i na brojnim regionalnim skupovima. Iako se činilo da vlada nepodeljeno mišljenje da Srbija gubi ako ne učestvuje u regionalnim forumima, jedan od sagovornika smatra da u tome ima i prednosti.

Vukadinović: Prilično je jasno šta se gubi, oko toga nema velike dileme, jer ako niste za stolom, onda lako možete da završite na stolu. Ali ne verujem da je velika sreća ići uvek i po svaku cenu, pogotovo ako to prisustvo predstavlja političko ili makar simboličko žrtvovanje nacionalnog i državnog interesa. Ako nije obezbeđen asimetričan status predsednika srpske i kosovske strane, onda je bolje ne učestvovati, jer se time šalje poruka da se ne pristaje na tu vrstu ucene koja vas de fakto navlači na priznavanje nezavisnosti Kosova.

Janjić: Sigurno je da niko ne napušta neku politiku sve dok ima profit od nje. Tadić i krug oko njega se ne bi tako ponašali kada bi mislili da je šteta od neučestvovanja veća od, da kažem, dobiti. E sada, pitanje je šta se kalkuliše, a mi to ne znamo jer ovo nije demokratska vlast. U demokratskom društvu crta ispod koje se ne ide, pa makar trpeli i štetu, nekako sazre kao odluka građana, a u nedemokratskim društvima to rade zatvorene elite, kao što su to radili oko Koštunice i Tadića, pa sad samo oko Tadića.

Politika: Možda ta elita ni nema nameru da pređe crtu?

Janjić: Sa ovom ekonomskom krizom koja je kod nas specifična i koja već počinje da podriva unutrašnju snagu Srbije, oni su već prešli jednu crtu, tako da taj tvrdi odgovor u međunarodnoj blokadi počinje da donosi kontru. Ko je bio po ušima Tadića da prihvati kiparski model, što nije prihvatio makedonski? Makedonci ne učestvuju gde nisu Republika Makedonija i oni imaju uslov, ali oni imaju razne fleksibilne varijante. Kiparski model je čak tvrđi od kineskog kad je u pitanju Tajvan.

Politika: Kako bi izgledalo neko takvo kreativno rešenje na našem primeru?

Janjić: Vidite, Dačić je bio na sastanku protiv organizovanog kriminala u Tirani, na kome je morao da prisustvuje zbog sopstvenog interesa, interesa Srbije i pritiska Amerike. U momentu kada je ušao kosovski predsednik, on je jednostavno napustio salu. To je model koji je imala Koštuničina vlada kada ljudi s Kosova nisu imali potpis Unmik. Sada smo ušli u fazu u kojoj se i unutrašnja i spoljna politika vode po interesu vrlo uske grupe ljudi, ona de fakto vodi ka izolaciji, ka onemogućavanju primene međunarodnih standarda, a nisam uopšte siguran da je patriotizam u pitanju.

Vukadinović: Problem je što su neke stvari naopako urađene. Reakcija na nezavisnost nije bila oštra i jedinstvena i zato sada, kada ova vlada povlači poteze koji su elementarno neophodni ili minimalni, to se doživljava kao skandal u delu međunarodne zajednice, a deo glasača same koalicije pomalo je zbunjen. Dakle, neko je posejao nerealno očekivanje kod međunarodne zajednice, kao što je ona prethodna vlada posejala nerealna očekivanja kod ljudi na Kosovu da nezavisnost može biti sprečena. Posledice su vrlo slične: razočaranje i ljutnja, s tim što ljutnja kosovskih Srba ne košta mnogo, a ljutnja ovih zapadnih faktora, bogami, ume da zaboli. Ali ja ne mislim da zbog toga treba odustajati od te politike.

Politika: Kako bi Srbija trebalo da se ponaša u vezi sa učešćem na samitu EU u Sarajevu?

Janjić: Kad upadnete u ćorsokak svako pitanje se završava na isti način ili se napraviti presedan, kao što je uradio Dačić. Ali nije to problem, problem je dobrim delom ono što je rekao Đorđe, problem je u začeću. Osim u religiji, ne postoji bezgrešno začeće. U ovom konkretnom slučaju govorimo o vlastima koje su instalirane 2000. godine. Tada je apsolutno prenaglašena uloga ambasada na unutrašnjopolitičkoj sceni Srbije. Vi vidite kako besno ti ambasadori daju izjave. Meni je žao što se meni više sviđa, na primer, izjava ruskog ambasadora o nepouzdanosti investiranja ovde, nego izjava mog premijera Cvetkovića, jer je ruski ambasador ubedljiviji. Dakle, potpuno se slažem da su neka očekivanja ovde narasla, ne zato što su Rusi ili zapadnjaci zli ljudi, nego što su očekivali neki uzvrat za ono što su pomagali ili mislili da su pomagali.

Politika: Pa, ne možemo sada samo da govorimo o prošlosti, šta dalje?

Janjić: Ako vam je neko odsekao nogu, nemojte da igrate tenis, promenite pravila igre. Ako već ova vlada ima obavezu prema zapadu ili prema Rusiji (a vidim po ljutnji ruskog ambasadora da Tadić ima i prema Rusiji), poštenije, bolje i sigurnije za vas i za državu je da otvorite, na primer, pregovore s Briselom o tome kako ćemo dalje da upravljamo problemom Kosova a da nam ne bude stalno ispostavljan kao uslov za svaki korak ka EU.

Vukadinović: Meni se čini da je neophodna određena vrsta odlučnosti, makar i zakasnele, s obzirom na nejasne signale koji su slati ili bar tako shvaćeni negde na zapadu. Znam da ambasadori u Beogradu neće biti oduševljeni, ali to će postati nova politička činjenica s kojom će morati da računaju. Tačno je da će se u našoj javnosti onda mahati strahom od izolacije Srbije, ali ta opasnost, barem kada je o regionu reč, nije previše realna. Uostalom, snovi o regionalnom liderstvu svakako ne idu preko pristanka na ponižavajući tretman u regionalnim susretima.

Janjić: Tadić se sada uvezao u čvor i nema više izbora. On mora ili da preseče čvor, ili da, ne znam šta. Možda se nećemo dogovoriti oko mera, ali ja ću reći nekoliko konkretnih stvari koje treba uraditi. Prvo, treba konačno voditi politiku u interesu Srba koji dole žive. Ako smo Srbe dole prodali za viznu liberalizaciju, hajde onda barem da im omogućimo da s papirima koji im se izdaju mogu slobodno da se kreću u nekim zemalja. Zašto ne mogu bez viza da uđu u Slovačku, kada ona već nije priznala Kosovo. U njihovom interesu je i da konačno razrešimo ceo onaj paket iz 2003. o tehničkom dijalogu: struja, povratak, imovina, prestanak torture narko-mafije u Severnoj Mitrovici. Ako studentski grad branite s tri prstena policajaca, ako je majkama glavni problem kako da im deca ne završe kao narkomani, kako će bilo šta dalje.

Politika: Slažete li se da razgovori o ovim temama ne znače priznanje?

Vukadinović: Razgovori o tehničkim stvarima kao što su struja ili borba protiv kriminala jesu nešto što je potrebno voditi širom Srbije i širom Balkana, a ja nisam siguran da je Severna Mitrovica tu jedino, a pogotovo ne glavno, žarište narkomanije. Mene malo brine, ne mislim da to sada radi Dušan, ali često u našem nevladinom sektoru vlada pomalo sumnjiva briga, odnosno da se pod firmom brige za Srbe na KiM zapravo predlažu mere koje znače priznanje nezavisnosti Kosova. Kada je reč o pasošima, recimo Republike Kosovo, ne bi smelo biti ustupaka jer je to primer mere koja bi išla ka priznanju.

Janjić: Ovde je samo pitanje da li ćemo mi i dalje, u ime velikih priča, stalno da demonstriramo nemoć, da ispostavljamo polako da je sve završeno, da postoji zavera, kao nešto se jogunimo a u stvari predajemo Kosovo, jer pogledajte kako stvari idu na terenu. Politika o Kosovu mora da se izvuče iz uskog kruga ljudi koji ovu zemlju tragično vode. Ako se ta politika ne promeni Kosovo je izgubljeno.

Vukadinović: Ja mislim da je Kosovo izgubljeno ako se prihvati taj kapitulantski stav po kojem se svaki zahtev svakog ambasadora svake članice EU, a kamoli nekog sekretara ne daj bože evropskog, shvata kao Sveto pismo i objava božanske volje. Onda ne da je Kosovo izgubljeno, onda je izgubljeno i mnogo više stvari, pre svega i pozicije Srba u Republici Srpskoj, a verovatno je i pitanje šta će biti s nekim drugim delovima zemlje. Može to neko zvati paranojom ili zaverom, ali je potpuno jasno da svi ti ambasadori traže dobrosusedske odnose, ili pitaju gde su nam granice s kojima hoćemo da apliciramo. Poenta je u tome da se nama traži de fakto priznanje KiM i da se svako protivljenje tom implicitnom priznanju smatra jako lošim i pogubnim.

Politika: Šta biste vi konkretno uradili?

Vukadinović: Možemo sarađivati na konkretnim tehničkim pitanjima, od kriminala do struje i sličnih stvari na terenu, a kada je reč o odnosima u regionu i s Briselom, onda se čvrsto mora istrajavati na stavu, makar to poneki put zahtevalo napuštanje sastanka ili nedolazak, da ne mogu delegacije Beograda i Prištine imati ravnopravan status. Ako EU nije stalo do Srbije, neće nam pomoći i da prihvatimo sve uslove.

Janjić: Mislim da bi diplomatija trebalo da prouči iskustvo Makedonije, da se ne drže samo kiparskog modela u bojkotu institucija i nepriznavanju. Kad je u pitanju unutrašnja politika neophodna je reorganizacija s fokusom na jačanju ljudi koji dole žive, a ne vikend političara, i da se zajedno s njima uđe u rešavanje tehničkih problema,

Vukadinović: Ja bih rekao upravo suprotno: potrebno je sada konačno pokazati malo čvrstine da bi se stvorio prostor za neke ozbiljne pregovore. Mislim da su vlade u Beogradu u poslednjih 10 pa i više godina pokazale previše kooperativnosti ne samo kada je reč o Kosovu nego uopšte.

Janjić: Dobro, ali onda ne tražimo pare od MMF-a za sanaciju budžeta, ne tražimo onda novac od EU za pomoć, ne očekujmo onda Ceftu. Ako hoćete čvrstinu, onda pošteno recite građanima, kao što je svojevremeno rekao predsednik SFRJ Branko Kostić, ješćemo korenje.

Vukadinović: Poslednjih 10 godina smo veoma kooperativni, pa smo opet blizu toga da jedemo korenje.

(Razgovor vodila Biljana Mitrinović)