U Srbiji posle štrajka ipak nešto novo

Svaki prirodni proces, kao i ljudska aktivnost, ima svoju logiku (zakonitost), koja ne mora biti vidljiva i razumljiva posmatračima sa strane.

Tako je i uskršnja lakrdija Tomislava Nikolića, prema SNS oficijelnoj prezentaciji, bila neshvatljiva iz aspekta postizanja racionalnog cilja, pogotovo kada se radilo o radikalnom sredstvu (štrajk žeđu i glađu), kojim se vrlo brzo ugrožava vlastiti život.

Ukoliko je ovaj mislio ozbiljno ugroziti vlastiti život, radi toga da bi zatražio pomeranje izbora za nekoliko meseci, ovo bi se moglo okvalificirati kao kao sulud čin, jer je dobitak za toliko žrtvovanje, praktično bagatelan.

Obrazlagati kooperativnost SNS prema euroatlantskim prijateljima (Imperiji) jeste suvišno, za svakoga tko iole prati srpsku političku scenu.

Šta je potom nateralo Nikolića da blefira na najslabiju kartu (što je bilo vidljivo i „iz aviona“), te da za veliki ulog, čak i u slučaju uspeha, ne dobije praktično ništa.

Ovdje je negdje morao biti „zakopani pas“, kojega analitičari, a pogotovo javnost nije videla, a pisac ovog teksta će isto pokušati da otkrije.

Detekciju ću izvesti iz konteksta postojanja demokratskih standarda i nesporne (bezuslovne) kooperativnosti SNS prema euroatlantskim promoterima slobode i demokracije, te događanja vezanih uz lakrdiju „žeđogladomora“.

Temeljni demokratski standard je da se vlast osvaja na određeno razdoblje u izborima, te da se prevremeni izbori održavaju samo ukoliko se raspane postojeća koalicija i ne može oformiti većina za novu vladu ili ova raspiše izbore radi postizanja nekog cilja. Bilo koji način iznuđivanja izbora pre isteka izbornog razdoblja (mitinzi, žeđogladni štrajk i sl.) neprihvatljiv je čin, iz aspekta održavanja demokratskih standarda.

Obrazlagati kooperativnost SNS prema euroatlantskim prijateljima (Imperiji) jeste suvišno, za svakoga tko iole prati srpsku političku scenu.

No da pređem na samu stvar (in media res).

Dakle, uvođenje mitinga, kao sredstva za iznuđivanje izbora, jeste u svakom slučaju potpuno neprihvatljivo (kada se radi o njima kolaborantskim režimima) za euroatlantske promotere slobode i demokratije, pa su ovi imali poslužiti kao sredstvo za postizavanje drugog cilja i to, po meni, osiguravanje pozicije SNS u budućoj vladi. Stoga su mitinzi bili ucena (reket) Borisa Tadića da prihvati „ponudu koja se ne može odbiti“, uz posredovanje i garanciju briselskih mentora.

Kako je aprilski miting već bio zakazan i isti otkazati, bez „valjanog“ razloga, bilo bi štetno po rejting, to je izmišljen spektakularni scenarij izlazne mitingaške strategije, koji je trebalo da ima efekat šok bombe na mitingaše, tj. Nikolićev „žeđogladomor“. Ista je toliko šokirala mitingaše da su se ovi bez problema razišli.

Prema tome stvarna „ponuda koja se ne može odbiti“ je bila prestanak mitingaškog talasanja za učešće u budućoj vladinoj koaliciji, koja je prihvaćena prilikom posete koju je učinio Tadić.

Potom je sprovođen scenarij za okončanje lakrdije, u kojem je glavnu ulogu imalo vođstvo SPC, čiji autoritet je bio pokriće za prestanak „žeđogladomora“.

Poseta finansijera Beka može se objasniti samo njegovim nestrpljenjem da sazna, iz prve ruke, da li je zaključen dogovor o postizboirnoj koaliciji, koji garantuje nastavak suverenih tajkunskih pozicija.

Ostali posetioci su imali ulogu statista (Konuzin, Bulatović, Koštunica), sa tim da izgleda kako se poslednji nastoji zapisati do Ginisove knjige rekorda, kao političar kojega su najviše prevodili žednog preko vode.

Za moj zaključak o zaključenju ugovora o postizbornoj koaliciji između DS i SNS, razumljivo, nema direktnih dokaza, već isti ima uporište u činjenicama koje posredno potvrđuju njegovo postojanje.

Najveći dobitnik je Imperija koja je uvalila u Tadićev tim superkolaboranta.

Pre svega Nikolić ne može zbog kooperativnosti prema promoterima slobode i demokratije izvoditi bilo kakve aktivnosti bez njihove suglasnosti, a pogotovo takove koje bi dovele (iznuđivanjem izbora) do rušenja njihovog kolaborantskog režima.

Isti je iskusni političar i poznavalac prilika u Srbiji, pa je nesumnjivo svestan da gandijevska metoda borbe ne može imati efekt, tj. da je „žeđogladomor“ neozbiljna, a ne ponuda koja se ne može odbiti.

Zašto se išlo na „žeđogladomor“, kada ovaj pretpostavlja brzo okončenje ili neumitnu smrt, osim ako se to nije kobajagi izvodilo i imalo brzo završiti, sa sakrivenim ciljem pred javnošću.

Zbog čega bi Tadić tako uranio u posetu (u četiri oka) na prvi dan štrajka, ako pred tim ova poseta nije bila već dogovorena sa određenim ciljem.

Naprasni prestanak interesa SNS za iznuđivanje preveremenih izbora, po svim akcijama (peticija, mitinzi, žeđogladomor), potvrđuje da je „ponuda koja se ne može odbiti“ ipak prihvaćena, ali da je njen sadržaj bio drugačiji od javno isticanog zahteva za vanrednim izborima.

Kako je Nikolić bio ranije izigravan u koalicijskim pregovorima (Koštunica i Dačić) to je isti izvesno tražio da dogovor bude zapisan crno na belom, uz posredovanje i garanciju Imperije, što se sve uklapa u sredstva imperijalne realpolitike.

Ne vidim mogućnost da se navedene i druge činjenice slože u bilo koju drugu logičnu slagalicu, osim ove sa postizbornom koalicijom DS i SNS, iz čega bi trebalo slediti da ovaj moj zaključak nije neka morbidna konstrukcija u kontekstu teorije zavere.

Prema tome u ovakovoj verziji događanja na strasnu nedelju Nikolić je postigao svoj postavljeni cilj, dakle ni u kojem slučaju nije gubitnik, osim što je izgubio i ono malo verodostojnosti, a možda nešto i izbornog rejtinga.

Šta je Tadić dobio ili izgubio, u slučaju ispravnosti zaključka o zaključenju ugovora o postizbornoj koaliciji.

Najveći gubitnik je Srbija koja će gotovo izvesno imati još servilniju vladu u odnosu prema Imperiji.

U svakom slučaju je za njega je pozitiva da je dobio u tim opozicijskog kolaboranta, što mu omogućuje eventualno formiranje dvojkoalicijske vlade (s nacionalnim manjinama) odnosno da izbegava ucene ostalih potencijalnih koalicijskih stranaka, a izgubio je kolaborantsku eksluzivu, sa pretnjom da može biti pušten niz vodu u slučaju delimične kooperativnosti.

Međutim najveći dobitnik je Imperija koja je uvalila u Tadićev tim superkolaboranta, koji će otežati ovome dosadašnje izvrdavanje davanja kosovske tapije, jer je Nikolić morao za garanciju ispunjenja dogovora obećati apsolutnu servilnost.

Najveći gubitnik je Srbija koja će gotovo izvesno imati još servilniju vladu u odnosu prema Imperiji, a grabežljiviju kod kuće, što će reći da nikad nije tako loše da ne može biti gore.

U navedenoj situaciji direktni gubitnici bi bili samouvereni Dačić i neuračunljivi Jovanović, kao i raskolnik Dinkić, jer neće svi biti nužni za stvaranje skupštinske većine odnosno za istu ovi možda neće biti uopšte ni potrebni.

U mojem prethodnom tekstu o političkoj sceni u Srbiji sam iznio potpuno suprotnu procenu šansi SNS da se dočepa vlasti, tj. da ova neće ni prinjušiti istu. Kako je tekst napisan pre uskršnje lakrdije, sama procena je zasnivana na redovnom toku stvari, u koji ne pripada i „žeđogladomor“. Međutim ovaj i ono što je bilo za njim, svakako su promenjene okolnosti (u pravu: clausula rebus sic stantibus), koje su zahtevale prevrednovanje ranijih zaključaka

Ukoliko sam u pravu, karte na srpskoj političkoj sceni su ponovno podeljene, utoliko što Tadić i i vlastižeđogladni Nikolić će u budućnosti igrati u paru i imaju, za sada, najjače adute.

Kako će se stvari kasnije odvijati je nepredvidivo.

Ukoliko bi se desilo (uprkos danih besa) da pre izbora procuri sadržaj postizbornog koalicijskog ugovora, što Tadiću ne bi uopšte pričinilo štetu, moglo bi se desiti da Nikolić završi na istorijskom smetlištu, pre nego stupi u vladu.

U svakom slučaju, nakon uskršnje blamaže i odustajanja od iznude vanrednih izbora, treba očekivati pojačanu patriotsku i euroskeptičnu retoriku SNS, za "Vlahe" i Koštunicu, kako bi se makar malo povratio ranije izgubljeni patriotski imidž i zabašurila uskršnja doga đanja.

Pretpostavljam da je ova privremena antievropska koncesija (do izbora) već odobrena od strane euroatlanskih prijatelja, a u paketu izlazne mitingaške strategije.

Tako me ne bi začudilo da vlastižeđogladni Tomo narednih meseci mučenički "pogine na Kosovu", a da po izborima, saopšti Srbljima kako se ipak moraju pomiriti sa nepovratnom realnošću.

Dakle na političkoj sceni Srbije se ipak dogodilo nešto novo, ali samo u smeru daljeg učvršćivanja pogubne političke konstelacije.