U pamet se, Srbi, na Veliki petak

Danas je Veliki petak, dan kada je na Golgoti raspet i umro Isus Hristos. Najtužniji dan u hrišćanstvu.

Kako piše na sajtu Srpske pravoslavne crkve „Kao što mu je Hristos prorekao na Tajnoj večeri, pre petka ujutro apostol Petar se, u strahu da i njega ne zatvore i kazne, tri puta odrekao svog Gospoda. Shvativši šta je uradio, odmah se pokajao u gorkom plaču. Izdajnik Juda, kad je saznao da je Isus osuđen na smrt, mučen grižom savesti obesio se“.

Čitam ove redove, ali, misli mi lete. Umesto o Judi Iskariotskom razmišljam o Judama našeg vremena. Znate i sami, reč je o Aleksandru Vučiću, Ivici Dačiću i Tomislavu Nikoliću. Neko će reći da je poređenje neumesno. Reći će da Jude našeg vremena Gospoda Isusa Hrista ne izdadoše. Tačno je. Ne izdadoše jer priliku nemadoše. Nažalost, kada je raspeto Kosovo i Metohija u pitanju, priliku ne propustiše.

Može li se hrišćaninom, pravoslavcem, Srbinom nazivati onaj ko se zarad trideset Judinih srebrnjaka (današnjim jezikom rečeno: datuma početka pregovora o pristupanju EU) odriče Kosova i Metohije. Može li se hrišćaninom, pravoslavcem, Srbinom nazivati onaj ko se odriče Pećke patrijaršije, Visokih Dečana, Svetih Arhangela, Deviča, Gračanice, nebrojenih znanih i neznanih manastira i crkvišta rasutih po svetom Kosovu i Metohiji. Može li se hrišćaninom, pravoslavcem, Srbinom nazivati onaj ko se odriče Svetog Save, Cara Lazara, Miloša Obilića nebrojenih znanih i neznanih srpskih stradalnika, mučenika, svetaca. Može li se hrišćaninom, pravoslavcem, Srbinom nazivati onaj ko se odriče srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, živih mučenika čija je krivica u tome što ih dželati Hašima Tačija još ne proteraše, ne opljačkaše, organe im ne povadiše ili ne razapeše onako kako dželati Pontija Pilata razapeše Isusa Hristosa.

Mogu li se Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Tomislav Nikolić nazivati hrišćanima, pravoslavcima, Srbima. Mogu li se nazvati bilo kako drugačije nego Judama našeg vremena.

O Judama svog vremena Petar Petrović Njegoš zapisa:

Bog vas kleo, pogani izrodi,

što će turska vjera među nama?

Kuda ćete s kletnom prađedovskom?

Su čim ćete izać pred Miloša

i pred druge srpske vitezove,

koji žive doklen sunca grije?

Najveća nesreća u Srba je ta što smo narod koji se veoma teško ujedinjuje oko bilo čega ali se neverovatnom lakoćom deli po bilo kom osnovu. Nemac je uvek Nemac bez obzira na to gde živi. Francuz je uvek Francuz bez obzira na to da li mu je boja kože bela, crna ili žuta. Čak je, zamislite apsurda, i Amerikanac uvek Amerikanac bez obzira na to da li je hrišćanin, musliman, jevrej, budista ili ateista.

Kod Srba nije tako. O boji kože kod onih koji se u Srbe mogu ubrojati izlišno je i pričati. Slično je i sa veroispovešću. Ako je Srbin rimokatoličke veroispovesti, ako je musliman, nije Srbin. Najapsurdnije od svega, čak i oni Srbi koji ispunjavaju dva prethodna uslova, podeliće se po milion drugih osnova. Jedna od najčešćih podela u Srba je na osnovu toga gde žive. Tako „postoje“ Srbi iz Republike Srpske Krajine, „postoje“ Srbi iz Crne Gore od kojih se uveliko formira veštačka crnogorska nacija, Srbi iz Bosne i Hercegovine, koje jedan Juda na visokoj državnoj funkciji nedavno nazva „Bosancima“, „postoje“ Srbijanci, kako neki nazivaju Srbe iz centralne Srbije, „postoje“ Kosovari odnosno oni bezobrazni Srbi sa Kosova i Metohije koji nam smetaju na evropskom putu, a sve češće čujemo da „postoje“ i Vojvođani kako antisrpska fukara naziva Srbe koji žive u Vojvodini.

Da se apsurd tu ne završi pobrinuše se Jude našeg vremena Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Tomislav Nikolić. Srbe sa Kosova i Metohije, kao da im je malo njihove muke, podeliše na „Srbe sa severa Kosova“ (bez Metohije) sa kojima rado pregovaraju o tome kako će ih mirno integrisati u Tačijevo nezavisno Kosovo i „Srbe južno od Ibra“ za koje državni vrh u Beogradu neće ni da čuje. Zašto Jude današnjeg vremena ignorišu „Srbe južno od Ibra“? Da li zbog toga što se južno od Ibra nalazi 85% teritorije KiM, da li zbog toga što baš južno od Ibra živi dve trećine živih mučenika, Srba koji žive na KiM, ili zbog toga što su se najvažnije srpske svetinje nalaze južno od Ibra?

Nije me začudilo kada su novu podelu Srba u odnosu na reku Ibar oberučke prihvatili svi osvedočeni srpski neprijatelji, nevladine organizacije i režimski mediji (a danas osim režimskih drugi i ne postoje), ali, ne mogah pa i danas ne mogu čudom da se načudim kako novu podelu – novu nesreću prihvatiše „Srbi sa severa Kosova“ (bez Metohije), i kako se „legitimni“ predstavnici „Srba sa severa Kosova“ (bez Metohije) olako odrekoše svoje braće Srba koji žive južno od Ibra.

Naime, pre nekoliko dana, tokom poslednje nedelje velikog Vaskršnjeg posta, u utorak 30. aprila u Beograd su sa Kosova i Metohije stigle dve grupe Srba.

Druga je došla grupa Srba koju režim naziva legitimnim predstavnicima „Srba sa severa Kosova“ (bez Metohije). Došli su, ćutke prošli pored svoje braće, Srba koji žive južno od Ibra, i bili primljeni od strane Juda našeg vremena koji su im saopštili da će Briselski sporazum biti primenjen na ovaj ili onaj način (čitaj: milom ili silom), i da je jedino pitanje koje se postavlja to da li će „Srbi sa severa Kosova“ (bez Metohije) „dobrovoljno“, udruženim snagama sa Vladom Republike Srbije raditi na svom mirnom integrisanju u Tačijevo nezavisno Kosovo, ili će Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Tomislav Nikolić morati da „Srbe sa severa Kosova“ (bez Metohije) odmah skinu sa državnog budžeta i grbače „Srbijanaca“ koji zbog njih kasne na evropskom putu.

Prva je došla grupa Srba koji žive južno od Ibra gde je 85% teritorije Kosova i Metohije. Grupa Srba koji predstavljaju dvanaest opština u kojima živi dve trećine Srba sa Kosova i Metohije. Grupa Srba koji žive na prostorima gde se nalaze najvažnije srpske svetinje.

Ali, grupa Srba koju režimski mediji i Jude našeg vremena ne nazivaju „legitimnim“ predstavnicima Srba. Da li zbog toga što na njihovom čelu nije Krstimir Pantić, činovnik Vlade RS, zamenik direktora Kancelarije za KiM, Vučićev električni zec koji se svojim „patriotizmom“ i „nepokolebljivošću“ toliko puta istakao na barikadama i koji je zahvaljujući tome imao „legitimitet“ da pozove Srbe da se sa barikada povuku „jer je ispunjen cilj – dobijena je garancija Vučića i Dačića da neće biti uspostavljena granica i uvedena Kosovska carina“. Garancija Juda našeg vremena trajala je koliko i poslednje barikade, nekoliko dana.

Međutim, ostao je Krstimir Pantić, Vučićev električni zec, toliko legitiman da prvi podigne glas i srpskom narodu objavi da je „car go“, odnosno da je tzv. Briselski sporazum čista kapitulacija Srbije čija je posledica gašenje srpskih institucija na Kosovu i Metohiji.

Međutim, (daj Bože da grešim) taj isti Pantić, ostaje toliko legitiman da prvi podigne glas i srpskom narodu objavi da je Briselski sporazum, iako nesporno veoma loš, jedino moguće rešenje koje, kada ga teška srca prihvata čak i „legitimni, krajnje patriotski nastojeni i nepokolebljivi“ Krstimir Pantić, moraju prihvatiti i svi drugi ni izbliza toliko legitimni Srbi, osim onih nelegitimnih, nepotkupljenih, slobodnomislećih Srba koje će režimski mediji i Jude našeg vremena očas posla proglasiti šačicom desničara i ekstremista.

Kako god, prva grupa Srba, „nelegitimni“ predstavnici Srba južno od Ibra, od ranih jutarnjih časova čekali su ispred zgrade Vlade Republike Srbije na sve vrelijem beogradskom asfaltu. Više od vrelog aprilskog sunca, nadu da će biti primljeni, podgrevala su im obećanja njihove braće Srba, legitimnih predstavnika „Srba sa severa Kosova“ (bez Metohije), koji su ih uveravali da će se sa njima solidarisati, da neće dozvoliti da Ibar postane novi osnov za podelu ono malo Srba na Kosovu i Metohiji i koji su garantovali da ukoliko Jude našeg vremena na razgovor ne prime „nelegitimne“ predstavnike Srba južno od Ibra da razgovora neće ni biti jer na njih neće pristati ni legitimni predstavnici „Srba sa severa Kosova“ (bez Metohije).

Nakon više sati čekanja i nekoliko odlaganja početka sastanka, legitimni predstavnici „Srba sa severa Kosova“ (bez Metohije) ćutke su prošli pored svoje braće, „nelegitimnih“ predstavnika Srba južno od Ibra i požurili na sastanak sa Judama našeg vremena.

Zašto?

Da li u strahu? Da li poput apostola Petra koji se, kao što mu je Hristos prorekao na Tajnoj večeri, pre petka ujutro, iz straha da i njega ne zatvore i ne kazne, tri puta odrekao svog Gospoda?

U pamet se, Srbi! Razlika između Jude Iskariotskog koji se mučen grižom savesti obesio i apostola Petra je u tome što se apostol Petar, kada je shvatio šta je uradio, odmah pokajao u gorkom plaču!

U pamet se, Srbi! Za pokajanje još nije kasno! Kao što bi rekao Sveti Vladika Nikolaj „Ko ima savesti, neka se stidi! Ko ima srca, neka plače! Ko ima razuma, neka razume!“

U pamet se, Srbi!

Autor je zamenik predsednika Srpske radikalne stranke