U Brisel mi verujemo

Slušajući kako poslanici vladajuće većine obrazlažu predlog deklaracije o Srebrenici, nisam mogao da se ne setim teorije o večnom vraćanju filozofa Fridriha Ničea. Niče je, naime, prilikom obilaska Sils-Marije doživeo nešto neobjašnjivo. Tamo se nalazi jedna neobična stena i on je pred njom imao intuiciju o večnom vraćanju. Bio je to za njega veoma emotivan događaj. Zaplakao se, ponesen osećanjem koje nije mogao da protumači ni kao patnju, ni kao radost. Doživeo je osećaj prožimanja neprolaznosti i prolaznosti, osećaj koji je izražavao jedinstvo.

Pominjem ovog velikog filozofa da bih napravio prostu paralelu. Slušajući poslanike, posebno anegdote profesora Mićunovića, i posmatrajući situaciju u Srbiji proteklih meseci, doživljavam osećaj koji ne mogu opisati drukčije nego osećaj prožimanja neprolaznosti i prolaznosti, kao da se događa nešto što se već dogodilo, istim redosledom, praćeno istim reakcijama. Sve se iznova vraća.

Posebno su mi interesantni bili patetični govori u skupštini, negde oko ponoći (valjda je to bio pokušaj da se patetikom probudi griža savesti kod poslanika koji su imali još ponešto da kažu o ovakvoj sramnoj rezoluciji), i pozivanje na crkvu, veru i hrišćansko nasleđe. Ovo je, čini se, jedan od retkih slučajeva u kojem su toliko puta spomenuti izrazi „molitva“, „oproštaj“, „spasenje“. Da sam malo maliciozniji, zavapio bih o ugroženosti sekularne države. Vrhunac je ipak bilo poređenje Srebrenice sa streljanjem nedužnih đaka u Kragujevcu. No, ostavimo dešavanja u Srebrenici i oko Srebrenice po strani. Pozabavimo se interesom Srbije da donese ovakvu rezoluciju. Šta time Srbija dobija? Čujem da dobijamo moralno pravo da očekujemo od drugih naroda da donesu rezoluciju o stradanju Srba. Ne znam po čemu. Politika je stvar interesa i promišljanja, ne moralnog očekivanja. Uostalom, pogledajmo šta na tu ideju ima da kaže Andrija Hebrang, potpredsednik HDZ: „...kaže za beogradski list da njegova država 'ima prečih poslova'. 'Naš interes je da afirmišemo rezoluciju o domovinskom ratu u kojem je stradalo 20.000 ljudi od čega je polovina hrvatskih civila.'“[1]

Dobro ste pročitali. Njihov interes. Svaka država ima interes. Interes da uradi ono što će doneti dobrobit njenim građanima, državi i narodu. Jedino naša vlada ima interes da udovoljava tuđim interesima. Pošto smo već jednom imali iskustva sa autonomijama i federalizacijom, svako normalan bi očekivao da smo nešto naučili. Nismo. Čak su i argumenti koje vlada koristi protiv neistomišljenika isti koji su se koristili 1974. godine. Nakon što smo povukli tužbe protiv BiH i Hrvatske u ime dobre volje, a oni odgovorili da je to naš problem, i svoje nisu povukli, čovek bi pomislio da smo nešto naučili. Nismo. Hrvatski parlament još uvek nije usvojio rezoluciju o Jasenovcu. Čovek bi pomislio da smo nešto naučili. Nismo.

U pitanju je večno vraćanje glupih, pogubnih poteza srpske nacionalne elite. Sa tom i takvom elitom nešto ozbiljno nije u redu.

Socijalistička internacionala nema alternativu! Amerika i Engleska biće zemlja proleterska! Evropska unija nema alternativu!

Mogao bih, iz svega izloženog da zaključim da je sekularnost srpskog društva ozbiljno narušena. Jedna vera, i jedna religija, pa i jedna partija, stavlja se iznad svih ostalih. To je religija prvoga reda, vera koja nema alternativu. Ova i ovakva vera ima svoje religijske dogme čija se značenja i strast za očuvanjem, nisu izmenili proteklih šezdeset godina. Ranije se zastupala u ime socijalističke internacionale, utopističkog društva jednakih, gde se malo radi, a puno zaradi, u kojoj slobodno cvetaju sve ljudske vrednosti – sreća, sloboda, solidarnost, pravednost, jednakost. SFRJ bila je predstavnik jedne zemlje u kojoj cveta sreća i sloboda a ne „mračnjačke“ nacionalne vrednosti. Nekada smo tu utopiju branili pozivanjem na socijalizam i svetsku revoluciju koja nema alternativu. Danas, njeno ime je Evropska unija, njene vrednosti su evropske vrednosti, a branimo je govoreći da Evropska unija nema alternativu. Ova utopistička religija, vera u jednu jedinu, jedinstvenu i nedeljivu Evropsku uniju, u kojoj se malo radi, a mnogo zaradi, i u kojoj cvetaju sve najlepše ljudske vrednosti i vrline, pod nazivom „evropske vrednosti“, ne sme se dovoditi u pitanje. To je dogma. Na neki način živimo u državi koja sudi i presuđuje po svetoj knjizi „put u EU nema alternativu, i svako ko to dovodi u pitanje je kriminalac, huligan i ultradesničar“. Imajući u vidu da se ovakva religija razvila na temelju utopije zvane SFRJ, radikalno desno se ne prihvata, dok je radikalno levo „progresivno“. Želja za ritualnim kažnjavanjem protivnika ostala je ista. On se prvo medijski satanizuje, zatim se kažnjava prezirom i izbegavanjem sredine, a zatim se izvede na sud zbog verbalnog delikta, ili danas popularnog, govora mržnje. U međuvremenu, nezvanično osumnjičeni, koji je dokazani nevernik, ima probleme, u školi, na fakultetu i na poslu. Tako se aktivni nevernici diskvalifikuju, a drugi nevernici, koji su pasivniji, obeshrabruju i prevaspitavaju.

Pošto ovakvo verovanje zahteva apsolutnu poslušnost i pokoravanje vrhovnom autoritetu u Briselu, svako zastupanje srpskih interesa izgleda zaludno i pogubno.

Dokaz o zastupljenosti evrofanatizma mogli smo čuti i na pomenutoj skupštinskoj sednici, kada je jedna od poslanica izjavila: „...nije dovoljno govoriti da ste za EU i evropske vrednosti, potrebno je u to i istinski verovati“.

Dakle, potrebna je istinska vera a ne racionalno promišljanje. Potrebna je poslušnost i pokornost. Ukoliko budemo dovoljno istrajni u svojoj politici pokoravanja, naši i neprijateljski ciljevi će se poklopiti. Time neizostavno dokazujemo da smo najiskreniji vernici. Da smo kojim slučajem u EU, predložili bismo ekskomunikacju Iraca zbog dovođenja u sumnju svetih principa utopije.

Ontološki dokaz evroutopije

Ontološki dokaz evroutopije nalikuje dokazu o postojanju Boga koji je formulisao teolog i filozof koji je živeo u 11. veku, Anselmo Kenterberijski. Anselmova prevashodna želja nije bila da preobrati nevernike, već da učvrsti veru monaške zajednice objašnjavanjem sadržaja vere. Dokaz, pojednostavljeno rečeno, glasi: Bog je savršen, savršenstvo prejudicira postojanje, jer ukoliko bi Bog bio savršen bez postojanja ne bi bio savršen, pošto bismo mogli zamisliti još savršenije biće koje bi pri tome i postojalo. Savršenstvo uključuje postojanje. Iz toga nužno sledi da Bog, koji u sebi ujedinjuje sva savršenstva, postoji.

Sledstveno tome, ukoliko možemo zamisliti najsavršenije društvo, koje u sebi ima sve savršenosti, a to je SFRJ, koja ne postoji, moramo potražiti društvo koje postoji, jer bi ono moralo biti još savršenije. Stoga je EU, pošto postoji, dobilo božanske atribute, pošto u sebi sadrži sve savršenosti. Stoga, nužno sledi da takvo društvo postoji, što znači da se verodostojnost tako zamišljenog društva ne sme dovoditi u pitanje. Ko god to dovodi u pitanje srlja u jeres.

Što smo bliži božanstvu, to smo bliži savršenosti.

Sprovodili smo jednostrano SSP, iako to naša privreda nije mogla da izdrži, u očekivanju da umilostivimo šefove država EU. Doneli smo statut Vojvodine koji federalizuje Srbiju, pošto je evropska komisija to zahtevala. Doneli smo rezoluciju o Srebrenici, kako bismo dodatno pokazali da nema tog poniženja i propasti koju mi ne možemo da podnesemo, i da mi možemo još više i to bez pitanja. Slepi smo na dešavanja u Raškoj oblasti.

Svakodnevno dokazujemo da smo sami sposobni da uništimo sopstvenu državu. Međutim, pogledaće i nas Brisel.

Treba samo istinski verovati.