Treba da prestanemo sa pokušajima mešanja u izbore u Srbiji

Iako sam ponosni Evropljanin, da sam Srbin i da imam pravo glasa na njihovim parlamentarnim izborima 11. maja, bio bih u velikom iskušenju da glasam za savez anti-EU radikala i nacionalista g. Koštunice. 

Jer, ranije ove sedmice, sa nedoličnom žurbom, Savet ministara EU je pristao da sklopi Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom, i zatim telefonom naložio pro-evropskom predsedniku Srbije, Borisu Tadiću, da dođe u Luksemburg i prihvati ga. Naravno, za njega i njegovu pro-evropsku parlamentarnu stranku koja se takmiči sa g. Koštunicom na izborima 11. maja, SSP – prvi korak na putu ka učlanjenju u EU – predstavlja dobru vest, koju zapravo g. Tadić već dugo vremena isčekuje, ali koju je prethodno stopirao Međunarodni krivični tribunal, ocenjujući da Srbi nisu bili dovoljno efikasni u hapšenju svojih osumnjičenih ratnih zločinaca i njihovom isporučivanju pred lice pravde. 

Gledišta Tribunala su dosad bila kamen spoticanja, pogotovu za Holandiju, gde se Tribunal i nalazi, kao i za Belgiju. Međutim, pod pritiskom ostatka EU, oslanjajući se na zamagljenu terminologiju po kojoj Sporazum neće biti sproveden pre nego što Tribunal bude bio zadovoljan, ove dve zemlje su popustile. Odjednom, SSP se našao na stolu. 

Naravno, svrha je da se pomogne izbornoj kampanji g. Tadića. Uprkos svemu, to predstavlja grubo mešanje u unutrašnje izborne stvari jedne nezavisne države. To je podmićivanje, za to ne postoji druga reč, i za svaku je osudu. Nije bez razloga g. Koštunica, kako se prenosi, podstaknut da to opiše kao ''anti-državni akt''.

EU je ovde ostao veran formi. Pre dva meseca, u pokušaju da obezbedi pobedu g. Tadića na srpskim predsedničkim izborima, ona je obećala upravo takav sporazum. Tada sam napisao da je ovakva vrsta ponašanja pogrešna. Ona je i dalje pogrešna.

EU se ponosi svojom demokratskom praksom. Druga je stvar da li je taj ponos opravdan, ali ostaje činjenica da ljudi i stranke u mnogim državama čiji je položaj u demokratskoj hijerarhiji daleko ispod našeg, gledaju na EU kao na neku vrstu modela. Kako možemo da gledamo te države u oči a da i dalje postupamo na način koji mi sami ne bi odobravali kad bi se one tako ponašale?

Čak nije reč ni o tome da je ishod srpskih izbora posebno bitan. Da li će i kada Srbija ući u EU zavisiće bar u istoj meri od unutrašnje politike EU i apetita njene javnosti za još jednu veliku rundu proširenja, koliko i od onoga što se bude dešavalo u samoj Srbiji. Uz to, vremenska skala u kojoj se to bude dešavalo verovatno će biti mnogo duža od perioda jednog skupštinskog mandata. Interesi Srbije i ostalih balkanskih država su toliko očigledno vezani za evropsku budućnost da adekvatan odgovor sa srpske strane neće izostati kada i sami budemo u istinskom položaju da im uputimo ponudu. 

Čak i ako ostavimo po strani lošu praksu mešanja u tuđe izbore, nije bilo preporučljivo skinuti uslov povinovanja zahtevima Tribunala pre potpisivanja SSP-a. EU ima jednu nesrećnu težnju žurbe za sklapanjem ugovora sa jednom vrstom panglosovskog optimizma. Uslov ponovnog ujedinjenja pre učlanjenja uklonjen je kako bi se udovoljilo Kipru; Bugarskoj je dopušteno da svoje reforme završi nakon učlanjenja i tako dalje. U oba ova slučaja, mi još uvek čekamo. 

Štaviše, ova užurbana pometnja je poremetila onu balkansku zemlju koja je najsklonija poremećajima: Bosnu i Hercegovinu, koja još uvek čeka da potpiše svoj SSP, koji je odložen iz ''tehničkih razloga'' koji se ne tiču same Bosne. Ta zemlja je imala sve razloge – i prava – da očekuje potpisivanje sopstvenog SSP-a pre Srbije. Sada se Bosna oseća omalovaženom. A iz takvih omalovažavanja rađa se nepoverenje. 

Savet ministara EU se takođe trudi da utiče na glasače i na drugim mestima. Irska će glasati o Lisabonskom ugovoru 12. juna. U ovom slučaju, njihovo možda legitimnije mešanje sastoji se ne od sklapanja ugovora već od izbegavanja rasprava o svemu što bi moglo da razdraži osipajuće redove onih koji podržavaju Ugovor. 

Razne inicijative – uključujući i važnu raspravu o opisu posla novog evropskog predsednika i jednoobraznog metoda oporezivanja kompanija širom EU (mada, naravno, bez usaglašavanja poreskih stopa), odložene su za vreme nakon referenduma kako se irski glasači ne bi uplašili. Ovo neizjašnjavanje se na kraju može pokazati kontraproduktivnim. Glasači se mogu zapitati – šta se to krije? 

Čini se da je Irska jednako podeljena kada je reč o Lisabonskom ugovoru, na one koji su ''za'', one koji su ''protiv'' i one kojima je potpuno svejedno, s tim što su oni koji su ''za'' u neznatnoj prednosti, uprkos političkim smicalicama koje su zadesile premijera Bertija Aherna, zbog kojih će on napustiti položaj još pre glasanja. Kao i u slučaju prvog i drugog referenduma o Sporazumu iz Nice, ishod će zavisiti od izlaznosti. 

U ovoj uzavreloj atmosferi, evropska pozornica prepuštena je manjim igračima. Visoka politika je ustuknula u korist nedoličnog vređanja – ili zapravo prećutkivanja. Svojim vetom na kandidaturu svog severnog suseda na članstvo u NATO-paktu sve dok ne prestane da sebe naziva Republikom Makedonijom, Grčka je svoju 17-godišnju bitku prenela na novi teren. 

Većina onih (a sigurno ih nema mnogo) koji su i mogli da imaju razumevanja za grčki stav – da ime Republike može da posluži kao katalizator za makedonski nacionalizam – su ipak sigurno pomislili da je grčka vlada bila preterano sitničava, pogotovu kada za svedoka neprestano priziva Aleksandra Velikog. 

Nemam predstavu zašto Grci ovo rade. On možda i jeste bio vojni genije, ali je inače bio okrutan i zao varvarin koji je ubio svog najbolje prijatelja u pijanoj tuči, spalio Persepolj, dragulj antičkog sveta, i napustio svoju vernu vojsku u Indiji, kao dete kome je dosadila igračka. 

Sada nam dolaze vesti da neki Grci pokušavaju da pokrenu pravni postupak protiv onih sa safijskim težnjama. Po njima bi pravo da sebe nazivaju Lezbejcima trebalo da imaju samo stanovnici ostrva Lezbos. Ovo je već ludilo nomenklature prvog reda, dovoljno da nagne Irce, Srbe i Makedonce svih fela da glavom bez obzira pobegnu što dalje od EU. Mora da se pesnikinja Safo (koja je sa svojim najboljim prijateljima postupala znatno drukčije) prevrće u grobu od smeha.

Autor je urednik internet novina EuropaWorld

Izvor: http://euobserver.com/9/26076

EU Observer (Belgija)