Tražiti garancije od Britanije i Nemačke isto je što i Tačiju verovati na reč

Stvari mi izgledaju tako da možete u Briselu, danas, sutra, ili prekosutra potpisati bilo šta, možete dati, odreći se, zareći se, obećati, ali tamo Srbija za dogledno vreme nema šta, niti od koga da dobije. Datum je uobrazilja pregovarača i mamikoncesija Brisela. Berlin se sprema za izbore, briselski komesari i institucije su na duži rok prebukirani temama neizvesne sudbine monetarne unije, Španije, Portugalije, Grčke, Kipra, Slovenije... a Vašington i London su preokupirani Sirijom, Iranom, Severnom Korejom, Pacifikom, AFRIKOM-om...

Dok se u Briselu pitaju Merkelova i Kameron, čiji su stavovi prema Srbiji jasno ultimativni, a prema Tačiju, roditeljski zaštitnički, Srbija nema šta tamo da traži, nema šta da dobije, već samo da predaje,  isporučuje, da se ponižava i da prihvata da je ponižavaju. Kao što, uostalom, neprekidno to čine, ne samo u Briselu, već i usred Beograda.

Britanija i Nemačka su, uz podršku SAD, podgrevale separatizme bivših jugoslovenskih republika, finansirale, pa čak ih i naoružavale. SFRJ je razbijena na njihovom koloseku Evropske unije, tadašnje Evropske ekonomske zajednice. Setićete se da je tadašnji ministar za inostrane posolove SFRJ Budimir Lončar tvrdio da je EZ jedini put za rešavanje jugoslovenske krize. Šta bi sa Jugoslavijom, šta bi sa Državnom zajeednicom Srbije i Crne Gore? Jesmo li tako brzo zaboravili ondašnje preteče sadašnjih komesara? Te i neke druge zemlje su decenijama ohrabrivale, finansirale, naoružavale i trenirale albanske teroriste OVK. Tačno pre 14 godina one su izvršile oružanu agresiju (NATO) protiv Srbije (SRJ). Bio je to, dakako, osvajački rat čiji je neposredni cilj bio nasilno oduzimanje Kosova i Metohije kako bi se služilo strategiji pokoravanja Balkana i prodora na Istok. Cilj nije u potpunosti ostvaren. A što se strategije tiče, ne zna se ni da li će.

Zato one sve vreme od tada do sadašnjih briselskih tzv. pregovora, nastoje da legalizuju i agresiju kao zločin i otimanje dela državne teritorije. Tokom 2008. one su među prvima priznale ilegalno proglašeno otcepljenje Prištine. Tokom tzv. pregovora u Briselu, one su, uz SAD, glavni su advokati i zaštitnici Tačija. On ni u Briselu ne pregovara. Sa iskustvima iz Rambujea 1999. i Beča 2006/7, Tači čeka da mu Beograd, kao na tacni, sve preda, uključujući sever Pokrajine.

Tražiti danas nekakve garancije od Velike Britanije i Nemačke, isto je što i Tačiju verovati na reč. Uostalom, oni su saveznici u ratu protiv Srbije pa ne treba ni da iznenađuje što su uigrani. Iza Erdutskog sporazuma 1995. kojim je predviđena Zajednica srpskih opština u Slavoniji stajale su svojim garancijama mnoge zemlje i organizacije. Šta je sa primenom svega toga u praksi? Ne stoji li čitava EU iza «statusno neutralnog» EULEKS-a, pa ipak, čime je EULEKS ispoljio svoju «statusnu neutralnost»? Time što je u čitavom periodu, od svog ilegalnog instaliranja i naknadne legalizacije, do danas izgrađivao «nezavisno Kosovo»!?  

Vratite se, molim vas, garancijama SB UN i rezoluciji 1244. One nisu idealne, ali ništa bolje ne postoji. Zasad. To je daleko više i bolje, od garancija koje ste javno zatražili od pomenutih zemalja-zaštitnica Tačija i nezavisnog Kosova i Metohije.  A i šta bi vam ministri te dve zemlje garantovali – to da je Kosovo i Metohija nezavisna država u kojoj su Srbi pripadnici nacionalne manjine!? Pa oni su tu garanciju i formalno potvrdili još 2008.

Kažete da EU godišnje poklanja Srbiji 200.000 miliona evra. A šta time želite da poručite narodu? Da je EU milosrdna, da treba da budemo zahvalni, da je Srbija nemoćna, da treba da odstupi od onoga što po istoriji, normama civilizacije i svim međunarodnim zakonima pripada Srbiji? A zašto ne pomenete, onako usput, da nikoga ne povredite, koliko je ta ista EU dobila od Srbije posle puča 2000, koliko iznose samo godišnje kamate filijala njihovih banaka u Srbiji?

Kažete da Srbija nema vremena da čeka. Možda ste u pravu. Ali objasnite – da čeka – koga, šta i šta imate u vidu da Srbija treba da preduzme posle dosadašnjeg čekanja? Koliko se vidi, prema Nemačkoj, VB i SAD, svi se neumorno trudite, čak se i utrkujete ko će biti kooperativniji, a rezultata nema. Jasno je da dok se bar po nešto u politici rasporeda srpskih spoljnopolitičkih i spoljnoekonomskih interesa ne izmeni, neće ih ni biti. Čekalo se, gubilo se vreme, a i danas se gubi, zato što se govori o «stubovima», uravnoteženoj politici, o okretanju ka budućnosti, o vratima na sve strane, ali, okreni obrni, ipak se sudbinski interesi države i nacije drže u jednoj korpi - zapadnoj. Kosovo-metohijski problem pomera se sa koloseka UN na kolosek EU, budućnost Srbije sa zaposlenošću i boljim životom povezuje se za zemlje i organizacije koje su razarale i sve živo trovale u Srbiji, za njihove donacije, investicije, garancije... Prozapadni mediji to zdušno podržavaju.

Razumelo se da ste posle svih tih rundi tzv. pregovora dobili golo NIŠTA. Pametni ste, odgovorni, ali opet, imajte u vidu da vaši partneri imaju ogromno iskustvo da vam to NIŠTA prvom prilikom tako lepo upakuju da izgleda kao nešto, da biste ga prestavili narodu kao uspeh. Ako kažete da Srbija ne treba da gubi vreme, dodajte tome, i da njeni predstavnici nemaju mandat da budu naivni, nepokriveni, prevareni. 

Takođe vas molim, ako vam je ikako moguće, nemojte se više pozivati na to da vas je Tadić obavezao rezolucijom Generalne skupštine UN o posredničkoj ulozi EU, ili Borkovim dogovorima o uspostavljanju granice prema Srbiji. Ta rezolucija je tehničkog karaktera, a Borkovi dogovori nisu zasnovani ni na međunarodnom ni na nacionalnom pravu Srbije i ne predstavljaju međunarodno-pravne obaveze Srbije. Vaše pozivanje na to, za ozbiljne državnike, nije prikladan argument. Pred istorijom, pogotovo.

Jeste neprijatno, teško, čak možda i dramatično menjati prilaz, naročito s obzirom na sve koncesije koje su do sada učinjene, ali trenutak, uslovi i akteri su dati, ne mogu se ni birati, ni izbeći. Ako je za bilo koga dilema šta je značajnije i prema čemu se ocenjuje državna i državnička ozbiljnost – u odnosu na tehničku rezoluciju Generalne skupštine, ili u odnosu na pravno obavezujuću rezoluciju Saveta bezbednosti 1244, onda je to znak da nešto ozbiljno nije u redu. Jedina merodavna međunarodno-pravna osnova i obaveza za sve članice svetske organizacije je rezolucija Saveta bezbednosti 1244. Neodgovorno je rezoluciju SB UN 1244 gurati u stranu, a još gore, pozivati se na nju samo kada Prištini treba učiniti neku koncesiju, kada Nemačkoj ili drugoj velikoj sili treba potvrditi da «mi poštujemo teritorijalni integritet Kosova».

Narod se ne štiti konfrontacijom, ali ni neprekidnim uzmicanjem, pogotovu ne prihvatanjem ukidanja državnih institucija Srbije na severu Kosova i Metohije. Kada se javno saopštava da se prihvatanjem Tačijevih zahteva i neprekidnim koncesijama štite građani u Pokrajini, Srbi i drugi, da li to znači da je Srbija ucenjena bezbednošću i životima svojih sugrađana i da zato mora prihvatiti sve što se od nje traži. Ako su Srbija i njeni pregovarači u Briselu ucenjeni, onda je red da se javno saopšti – ko, na koji način i čime ucenjuje Srbiju, ili njene pregovarače – bezbednošću građana, novim sankcijama, zaustavljanjem investicija... ili bilo čime drugim? U tom slučaju, to više nije stvar pregovarača već institucija, u prvom redu Narodne skupštine.

Često se u javnosti barata realizom i realnom situacijom. Ne kaže se izričito, ali je kontekst, da zato «što smo sve izgubili», zato što smo se godinama samoobmanjivali, zato što imamo loš ustav , kao i zbog mnogo sličnih «argumenata» - moramo da popuštamo, uzmičemo, prihvatamo i neprihvatljivo, da nazivamo kompromisom i čiste gubitke i slično. Čini mi se da ima dosta, ako ne i previše, razloga da se kaže - nije realizam, ili realna samo ono što tvrde predstavnici Nemačke, Velike Britanije i SAD, a za njima i Tači. Realnost je i postojanje srpskih državnih institucija, realnost je i da 250.000 Srba i drugih nealbanaca, uzdajući se u principe humanizma, vladavine prava i evropskih standarda, već 15 godina čeka da se slobodno i bezbedno vrati u svoje domove na Kosovu i Metohiji, realnost su rezolucija SB 12444 i Ustav Srbije ma koliko, po nečijim ocenama, bio loš, realnost je nešto drugačiji Evropa i svet nego što su bili. Realnost, dakle, nije jednoznačna, pogotovu kada je oslikavaju činioci i ličnosti koje Srbiji nisu poznate baš kao objektivne i nepristrasne. Hoće li VB, Nemačka, SAD poštovati odluke SB UN za koje su i same glasale, ili neće, to je stvar njihovog odnosa prema principima svetskih odnosa, prema svetskoj organizaciji, prema osnovnim vrednostima savremene civilizacije. Ali, Srbija to treba da traži, a ne da preuzima gotove ocene onih koji nikako da se oslobode manira diktata i ultimatuma i još da te ocene javnosti u Srbiji plasiraju kao ocene odgovornih državnika koji ništa ne kriju od svojih građana.

U javnosti se javljaju poređenja današnje situacije sa onom u vreme Dejtona  i Rambujea. U Dejtonu se pregovaralo pod sankcijama i pod suspenzijom države u UN, OEBS-u i drugim međunarodnim organizacijama. Ipak, sačuvana je i priznata Republika Srpska. Tamo su zahtevani i pregovori o Kosovu i Metohiji. Jugoslovensko-srpska delegacija to nije prihvatila. Tražila je da domaćini ispoštuju poziv i dnevni red na kome je postojala samo jedna tačka – okončati građanski rat i postići mir u Bosni i Hercegovini. Domaćin je to prihvatio i postignut je sporazum o miru u BiH.

U Rambujeu nije bilo nikakvih pregovora jer to SAD-u, VB i EU nije odgovaralo. Njima je bila potrebna još jedna predstava uveravanja javnosti da je oružani napad jedino što im je preostalo. «U Rambujeu smo lestvicu podigli tako visoko da je Milošević ne može preskočiti», njihovo je priznanje. Predstava iz Rambujea odvijala se nakon što je Savet NATO prethodno doneo odluku o oružanoj agresiji. Ultimatum da se prihvati bezuslovna kapitulacija i okupacija čitave Srbije i Crne Gore (SRJ) od strane NATO, bila je teža od ultimatuma Austro-ugarske 1914. Ultimatum nije prihvaćen, jer to što je tamo nuđeno ne bi prihvatila nijedna suverena država. I to je njihovo priznanje, takođe.  

Zna se kakvi su odnosi i trendovi danas, a kakvi su bili 1995. i 1999. Zašto ne reći i to da u vreme Dejtona i Rambujea nisu postojali ni BRIKS, ni G-20, ni Šangajski savez, ni kreditne linije iz Rusije i Kine, druge zemlje, da ne pominjem.

Ne plašite narod, narod je oguglao na zastrašivanje. Ali je, uprkos svemu, narod je izoštrio kritičku moć rasuđivanja. Jeste u zemlji beda, nezaposlenost i glad, ali sve to ne znači da se zdravo za gotovo primaju ponude boljeg života za odricanje od sebe, osvoje istorije i Kosova i Metohije.

Pokažite hrabrost okretanjem sebi, Srbiji i pravim prijateljima. Nije to ni autarhija, ni izolacionizam, ni «pucanje sebi u nogu» - to je vraćanje samopoštovanju i priprema za istinsko partnerstvo sa svakim ko poštuje Srbiju. Samo tako možemo računati da nas bolje razumeju, poštuju i sa Srbijom ravnopravno sarađuju i Berlin, London, Vašington i Brisel. Uz onu većinu, koja je Srbiju uvek poštovala.