Trajna snaga i vrednost kosovskog opredeljenja

Jedan od važnijih uslova Nemačke koji je upućivan Srbiji u pregovorima vođenim za dobijanje datuma za otpočinjanje pregovora o pristupanju Evropskoj uniji sadržan je u rezolutnom zahtevu da je neophodna promena naše mitomanske istorijske svesti, a samim tim i identiteta srpskog naroda. Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik vlade, otišao je i korak dalje i zalagao se za promenu i naše podsvesti, a sve kao neophodan uslov da počnemo da živimo kao sav normalan svet.

Ovaj zahtev za radikalnije preoblikovanje naše istorijske svesti i nacionalnog identiteta nije ništa novo, jer on se oslanja na istrajno delovanje naših građanskih i liberalno-demokratskih političkih i anacionalnih intelektualnih krugova koji se uporno zalažu za denacifikaciju, dekontaminaciju i suočavanje sa prošlošću i zločinima koji su počinjeni u ime srpskog naroda, kao osnovnih uslova za modernizaciju Srbije, što podrazumeva konačno odricanje od velikosrpskog nacionalizma i arhaičnog tradicionalizma. Sad su oni dobili pravu opipljivu potvrdu svojih upornih zalaganja u istupanju premijera Srbije Ivice Dačića na svečanoj sednici vlade, održanoj u Kruševcu nakon objavljivanja odluke Saveta Evrope o uslovnom otpočinjanju pristupnih pregovora sa Srbijom o priključenju Evropskoj uniji.

Iako nije dobijen jasno određen datum koji su tako entuzijastički najavljivali najviši vladini funkcioneri, sasvim je očigledno da je prihvaćen zahtev da je neophodno da se temeljno menja i preoblikuje naša istorijska svest koja je toliko dugo fatalistički vezana za pogubni kosovski mit koji se u tumačenjima naših ideološki etabliranih i novorođenih evropejaca uvek javljao kao najveća prepreka na putu naše evropeizacije i modernizacije. Najzad je odlukom Evropskog saveta pokazano da se Srbija i dalje smatra nepouzdanim partnerom i parijom koji mora biti pod posebnom paskom i stalnim starateljstvom. Ali je ovakvim stavom evropskih zvaničnika stvorena jedinstvena prilika da se konačno krene u razgradnju kosovskog mita i radikalno preoblikovanje naše istorijske i identitetske svesti koja više neće slaviti poraze i glorifikovati nebesku Srbiju.

Ovakva pozicija najbolje se može videti iz uvodnog izlaganja Ivice Dačića na sednici vlade održanoj na ovaj istorijski i “pobednički” Vidovdan nakon odluke Evropskog saveta. „Na Vidovdan je Srbija promenila svoje vekovno verovanje, način ponašanja, krajnji cilj i mit koji nas je toliko dugo terao da gledamo unazad i da idemo dalje. Srbija je počela da slavi život, da veruje u sposobnost i rad i da mirno, računajući na ono što je uradila, očekuje dobitak bez straha da on može da joj izmakne. Porazi koje slavimo, žrtvovanje naroda za bitke koje ne možemo da dobijemo više nisu naša opcija. Srbija mora da igra na pobedu, slavićemo prošlost, ali ćemo praviti i budućnost”. Iz ovih stavova se jasno vidi da je ispunjen jedan od suštinskih zahteva Nemačke i da je kosovski mit u tumačenju naših političara otvoreno žrtvovan u ime otpočinjanja uslovljenih pregovora i to bez jasno odeđenog datuma. Jer je očigledno da je ceo ovaj procese otpočinjanja pregovora uslovljen striktnim sprovođenjem briselskih sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, na čemu posebno insistira vodeća evropska država Nemačka. Još jednom se pokazalo kako funkcioniše nemačka Evropa koja očigledno ima odlučujuću reč prilikom odlučivanja u Evropskoj Uniji. Ako zemlje članice ne budu zadovoljne napretkom u primeni ovog sporazuma onda mogu da odluče da ne prihvate pregovarački okvir bez koga pregovori ne mogu ni da počnu. Pri tome u našoj strogo kontrolisanoj javnosti odluka Saveta Evrope je prikazana kao velika i presudna istorijska pobeda i način kako je to učinjeno i kako se to čini i danas neodoljivo podseća na proglašavanje velike "istorijske i vojničke pobede" Slobodana Miloševića nad NATO paktom.

”

"Promoviše nam se kapitulacija kao "trijumf" 1999. godine i napuštanje Kosova koje navodno vodi u Evropsku uniju”, kako to ističe istoričar Predrag Marković. Znamo veoma dobro kako je izgledalo i izgleda naličje i posledice te velike pobede. Ali za naše današnje vlastodršce je najvažnije da smo konačno izašli iz začaranog kobnog kruga kosovskog mita i da će, kako to kaže premijer Srbije, “to uvođenje Evrope u svaku poru srpskog društva, u svaki njegov organ, svaku kost i u svaku misao, biti najveći i najvažniji politički projekat ove vlade. Zato što je to ujedno i jedini način da ona ovde i ostane. I da mi zaista budemo Evropa, i to ne samo kao njen geografski deo, nego njena samo bit, suština i nadasve vrednost. I da deci možemo da kažemo poput Kiplinga – mi smo istrajali, i ti sada možeš da budeš čovek, sine moj. I da živiš kao sav normalan svet”.

Bilo bi veoma interesantno saznati ko piše ove banalne, srceparajuće i kompilirajuće školske sastave premijeru Srbije. Oni kao da su nevešto i ciljano prepisani iz mnogobrojnih saopštenja Liberalno demokratske partije, Helsinškog odbora za ljudska prava, Fonda za humanitarno pravo, Centra za kulturnu dekontaminaciju, izjava Vesne Pešić i Latinke Perović. Ali ostaje otvoreno pitanje, da li je u tom normalnom svetu moguće da se najviši državni funkcioneri odriču najvažnijih elemenata nacionalnog identiteta, prihvataju gubljenje svojih najznamenitijih istorijskih teritorija, krše ustav, narušavaju na najgrublji način dostojanstvo i tradiciju naroda koji predstavljaju, podstiču neoglašavanje ustavnog suda o dogovorima i sporazumima vezanim za Kosovo i Metohiju, uspostavljaju medijsku blokadu, što je dovelo do gušenja i marginalizacije drugačijih i kritički intoniranih mišljenja koja dovode u pitanje stvarni doseg i smisao istorijskog uspeha ove vlade, koja nedobijanje jasno određenog datuma za otpočinjanje pregovora uporno nastoji da predstavi kao svoj i naš najveći trijumf. Ali svaka vlast koja nastoji da laž potura kao istinu nema velikog izgleda za opstanak, u to smo se uverili u toliko navrata, neće biti drugačije ni ovoga puta bez obzira na sveopšti trijumfalizam koji se plasira u našim medijima.

Međutim, suštinska odrednica koja se može prepoznati u odluci Saveta Evrope je da će Srbija morati da prizna Kosovo kao nezavisnu državu ako želi da uđe u Evropsku Uniji i tu više nema nikakve dileme, ta je poruka jasno poslata, bez obzira što se stalno naglašava kako za Srbiju nema više dodatnih uslova. Sve ostalo je samo poznata pregovaračka i ucenjivačka metodologija koja se koristi kao priprema javnosti da prihvati i najteže narušavanje svog istorijskog i nacionalnog identitata.

Nama jedino preostaje da se vraćamo neprestano suštinskim vrednostima kosovskog opredeljenja o kojima je tako nadahnuto pisao Zoran Mišić daleke 1963. godine. „Ako se danas prisećamo kosovskog opredeljenja, to je zato što smo u svojoj prevelikoj žurbi da se približimo evropskoj kulturi, zaboravili da i naša tradicija znači deo te kulture. Otvarajući se modernom svetu, kao da smo zaboravili na sebe. Kosovsko opredeljenje to je pre svega i iznad svega duhovno i pesničko opredeljenje. Kosovski ep ne zasniva se na osvajačkoj oholosti, već na ponosu onih koji su oružjem duha savladali osvajače. Zbog toga on nikog ne ugrožava, nikome ne preti. Mit o Kosovu daleko premašuje granice nacionalnog mita: svojom suštinom on se pridružuje onim najvišim tvorevinama ljudskog duha, sakupljenim u Imaginarnom muzeju jedne jedinstvene evropske kulture. Kosovsko opredeljenje je najviši etički princip koji je uručen nam od Grka, postao naše istorijsko iskustvo. Ali u njemu je sažeto iskazan i onaj drevni zakon ukidanja suprotnosti koji se od Heraklita do danas objavljuje svetu. Nebesko carstvo kome se knez Lazar privoleo, to je ona vrhovna tačka duha na kojoj se prema Bretonu razrešuju sve protivrečnosti, gde, pisao je Laza Kostić, nestaju one nesrazmerne razlike temperature u vaseljeni i venčavaju se san i java, gde je DIS ugledao one oči izvan svakog zla a Rastko Petrović svog Velikog Druga“.