Tompsonovi advokati

U prošlu subotu, 26. jula, na koncertu u Biogradu, Marko Perković Tompson, kako piše "Slobodna Dalmacija"[1], obratio se publici rečima: "Neću više šutjeti, dosta je! Za dom smo spremni, iako izdajnici to ne bi htjeli. Za dom!", viknuo je on, na šta mu je iz desetak hiljada grla odgovoreno: "Spremni!". Onda je Tompson pozvao publiku da zajedno s njim otpevaju „Čavoglave“, "ali ne kao do sada", naglasio je Tompson, "nego kao 1991, sa povicima `Za dom – spremni`, koliko god to nekome smetalo". U toj pesmi posebno se ističu stihovi: "Čujte srpski dobrovoljci, bando, četnici, stići će vas naša ruka i u Srbiji!"[2]. Nije to jedina pesma u kojoj Tompson pominje "prijateljsku posetu" hrvatskih bojovnika Srbiji. U verziji pesme "Evo zore, evo dana" iz 1991, koju Tompson takođe često peva na svojim koncertima, uz oduševljeno klicanje publike, poručuje se: "Oj Hrvati, braćo mila, duboka je voda Drina, Drinu ćemo pregaziti, a Srbiju zapaliti!". Ipak, najružnija pesma, iz kolekcije Tompsonovih koncertnih ostvarenja, svakako je ona: "Jasenovac i Gradiška Stara, to je kuća Maksovih mesara. /Kroz Imotski kamioni žure, voze crnce Francetića Jure. /U Čapljini, klaonica bila, puno Srba Neretva nosila. /Oj Neretvo teci niza stranu, nosi Srbe plavome Jadranu"[3].

Treba reći da je Tompson, nedelju dana pre koncerta u Biogradu, održao koncert i u našim domovima, u Srbiji. Naime, HTV je 19. jula, na svom drugom programu, emitovao Tompsonov koncert, održan na zagrebačkom Maksimiru, juna 2007. Pošto je HTV sastavni deo gotovo svih kablovskih paketa ovdašnjih TV distributera, Tompsonov "estetski performans" mogao se pratiti i u celoj Srbiji. Zbog toga su se odmah oglasili predstavnici Udruženja novinara Srbije. Tome je "Politika", 22. jula, posvetila jedan tekst[4]. "Politika" je još jedan dan nastavila da piše o ovom slučaju. Naime, sutradan, 23. jula, "Politika" je objavila i dva članka na tu temu. U jednom se prenosi razgovor sa Milošem Živkovićem, asistentom na Pravnom fakultetu u Beogradu i stručnjakom za medijsko pravo. U članku se kaže da, po mišljenju Živkovića, naši sadašnji propisi "ne regulišu odgovornost inostranih programa. (...)Neka domaća televizija sa sedištem u Beogradu, na primer, može da bude kažnjena po našem zakonu, ali `Diskaveri` ili HRT, koji ovde nisu dobili dozvole, ne podležu sankcijama naše države. Onda bi, dakle, bilo logično da su odgovorni kablovski distributeri". Međutim, upozorava Živković, "Republička radiodifuzna agencija još nije donela propis po kome bi kablovske operatere i programe unutar kablovskog sistema stavila pod svoj nadzor"[5].

U drugom članku, objavljenom istog dana u "Politici", prenosi se izjava Efraima Zurofa, direktora centra „Simon Vizental”. On je Tompsonov koncert nedvosmisleno nazvao "fašističkim"[6]. "To je teška uvreda za srpski narod", rekao je Efraim Zurof, "i teško mi je da poverujem da su srpski provajderi emitovali takav koncert. (...)Saosećam sa svim onim ljudima koji su izgubili rođake u ustaškom pogromu, a sada su morali da trpe nečiju nostalgiju za vremenom ustaša, na malim ekranima. (...)Operateri treba da shvate da se tako nešto jednostavno ne radi", zaključio je ovaj istaknuti borac protiv fašizma.

Međutim, ova tri, inače veoma uzdržana i sasvim pristojna "Politikina" članka, objavljena u dva dana, u kojima se problematizuje emitovanje Tompsonovog koncerta u Srbiji, izgleda da su poprilično razgnevila pojedine predstavnike Druge Srbije. Oglasio se, najpre, Branislav Jelić, zvanični osnivač E-novina[7], i u ovom mediju, koji hoće da igra funkciju "ideološkog biča" Druge Srbije, objavio ljutit komentar na račun "Politike". "Čitanje `Politike` izaziva istu nelagodnost kao da vam je greškom ili debeovskom podmetačinom ruku dopao tuđi medicinski karton, do raspadanja krcat istorijama bolesti", napisao je Jelić. Jer, po njemu, ovi "Politikini" članci napisani su "u najboljoj tradiciji `Odjeka i reagovanja`", sve sa "dobrim starim i odvratnim rečenica tako bliskim srpskim demokratskim tekovinama", koje pokazuju "severnokorejansku posvećenost `Politike` zabranama i kontroli"[8].

Istu iznenadnu brigu za slobodu medija pokazao je ugledni VIP bloger B92 i česti gost i komentator ove televizije, Jakša Šćekić. U komentaru pod nazivom "Cenzura na mala vrata" [9], Šćekić kaže da "ja sad ne bi (gramatika je izvorna – A. S) tumačio i objašnjavao zašto baš sad HRT reprizira Tompsonov koncert. A i baš me briga BTW". Ali, ono što Šćekića briga jesu "mišljenja i stavovi iz `Politike`". Njemu smeta ideja da bi kablovski operateri morali da spreče emitovanje takve vrste programa u Srbiji. On kaže da je to uvođenje cenzure i pita se koji će "censor (pravopis je izvorni – A. S) zatamnjivati i skidati kanale kad pomisli da program nije ili neće biti po ukusu nacije". Šćekić objašnjava da su HRT programi "nelegalno u srpskim kablovskim sistemima", jer "HRT jednostavno ne daje i ne sklapa ugovore sa KDS – bar kad je Srbija u pitanju". Iz toga zaključuje da bi distributeri, ako bi se držali propisa, morali da sasvim isključe HRT. Oni to, međutim, ne rade jer se "HRT mnogo gleda u Srbiji". A HRT se gleda jer je jednostavno bolji od RTS. "Njima se TV Dnevnik završava tačno u 24-tom minutu, a u 20.00 počinje druga emisija. Možeš da naviješ sat po njima", oduševljen je HRT-om Jakša Šćekić. On se zato i ljuti što tako finu televiziju, u toj meri bolju od naše, neko u Srbiji hoće da ometa i cenzuriše. I zato, zaključuje Šćekić, "moj problem je kad mi neko u ime nečega ili nekoga hoće da odredi šta mogu da gledam, a šta ne".

Zaista je dirljiva briga "drugosrbijanskih" medijskih poslenika za slobodu javne reči kod nas, pogotovo ako se ima u vidu da se ova briga javila baš u trenutku kada se naša javnost konačno pobunila zbog emitovanja fašističkog treša u Srbiji, poput Tompsonovih koncerata. Zanimljivo je, međutim, da Branislav Jelić, kao osnivač jednog elektronskog portala, i Jakša Šćekić, kao dugogodišnji saradnik Skaj televizije i supervizor i reformator TV NS[10] iznenada nemaju pojma o tako elementarnoj stvari kao što je „skremblovanje“ neodgovarajućih sadržaja iz kablovskog TV programa.

Nije reč ni o kakvoj "cenzuri", kako to zovu Jelić i Šćekić, već o pojavi za koju zna svaki prosečni korisnik ovdašnjih kablovskih televizija. Naime, svako ko prati sportske događaje bio je svedok povremenih isključivanja HRT, RAI, TVE ili DSF kada se prenosi utakmica za koju je određeni nacionalni kanal u Srbiji već otkupio TV prava (recimo B92 za Ligu šampiona). Tada kablovski operateri jednostavno isključe satelitski program koji prenosi isti događaj. Nekada takvo isključenje ume da potraje i danima. Recimo, tokom zimskih olimpijskih igara, u Torinu 2006, HRT je bio učestalo isključivan, jer je ekskluzivno pravo na prenos Olimpijade za područje Srbije imao RTS (nekim kablovskim operaterima, naime, to uključivanje i isključivanje HRT-a je bilo dojadilo, pa su ugasili ceo ovaj TV kanal na nekoliko dana)[11].

Niko takvu praksu nije zvao cenzurom i niko se zbog toga nije bunio. Ali, samo pominjanje mogućnosti da srpski kablovski distributeri isključe HRT tokom prenosa Tompsonovih koncerata, odjednom je, za Drugu Srbiju, dobio karakter najstrašnije cenzure! Treba reći da oni koji se zalažu za onemogućavanje neofašističke propagande u Srbiji nikako ne žele uvođenje obaveze "političke korektnosti" na male ekrane, već samo podsećaju na elementarno pravo da se odbije širenje programa sa fašističkim sadržajem. Reč je o izuzetku koji se pravi samo kod određenih programa izuzetno problematične sadržine. A jasno je da je veličanje ustaštva, kao oblika fašizma, dovoljno problematično da može spadati upravo u tu kategoriju programa.

Treba samo zamisliti kako bi reagovali, recimo, izraelski kablovski operateri ako bi se u njihovoj TV ponudi našao kanal u kome se emituje koncert nekog nemačkog pevača koji slavi Aušvic i radosno peva o "vetru koji raznosi jevrejski pepeo po evropskom nebu", dok ga desetine hiljada neonacista oduševljeno pozdravlja uzdignutom rukom?! Ako bi izraelski operater isključio takav kanal tokom trajanja koncerta, da li bi to bila "cenzura"? Ili bi to bila sasvim legitimna reakcija jednog društva na određenu morbidnu, estradno-političku pojavu?

Sasvim je drugo pitanje, naravno, zašto tako nešto u Nemačkoj nije moguće, dok se u Hrvatskoj dešava pred očima čitave Evrope? Čak ni u Srbiji, koju određeni krugovi neprekidno optužuju za fašizam i čija se denacifikacija neprestano zahteva, nije moguće ni zamisliti da RTS, recimo, prenosi koncert Baje Malog Knindže, koji, pred 70.000 hiljada oduševljenih ljudi, peva: "Ne volim te, Alija zato što si balija, nosila ti Drina sto mudžahedina". Ili, da nastavimo povlačenje paralele, verovatno da bi i EU i NATO odmah reagovali ako bi RTS prenosio koncert onog anonimnog rep sastava koji, zasada samo na jutjubu, u pesmi "Nož, žica, Srebrenica" peva kako u Srebrenici "više nema Muslimana", jer "bajonetom svojim klao ih je batko, jer samo je jedan general Mladić Ratko" i "poturice odvratne od Turaka ste gori, kolji Ratko, kolji...", i slične gluposti[12]. Ali, tako nešto, na sreću, u Srbiji nije moguće. Jer, ne samo da je RTS daleko oprezniji u takvim stvarima od Šćekićevog "medijski besprekornog" HRT-a, već takav političko-estradni fenomen, kakav je Tompson u Hrvatskoj, ovde jednostavno nema svog pandana.

Takođe, kad već poredimo Hrvatsku i Srbiju, valja reći da je odnos inteligencije prema pojavama fašizma, u jednoj i drugoj sredini, sasvim različiti. Dok u Srbiji pojedini intelektualni krugovi pozivaju na uzbunu i kod najmanjeg ispoljavanja fašizma, često nalazeći fašizam čak i tamo gde ga objektivno nema, dotle u Hrvatskoj pojedini ugledni intelektualci direktno podržavaju Tompsona i njegovu "umetnost". Tako se u otvorenom pismu grupe "uglednih hrvatskih intelektualca", u kojoj se našlo šestorica akademika, dvojica biskupa i brojni univerzitetski profesori, upućenom 20. juna 2008. lično Tompsonu, kaže: "Vaši nastupi pobuđuju plemenite osjećaje solidarnosti, a emocije bude optimizam koji iz ravnodušja i rezignacije podiže mnoštvo ljudi". Odaje se zahvalnost Tompsonu "na djelu, koje svojom glazbom, pjesmama i javnim nastupima daruje hrvatskom narodu " i poziva se da se ne obeshrabri "zbog sitnih i prizemnih podmetanja... i prljave kampanje koja se vodi protiv Vas"[13]. Te "emocije koje bude optimizam" verovatno se u hrvatskoj publici, po ovim intelektualcima, treba da probude kod slušanja reči: "U Čapljini, klaonica bila, puno Srba Neretva nosila" i "Drinu ćemo pregaziti, a Srbiju zapaliti!".

Zanimljiv je i odnos Hrvatskog helsinškog odbora (koji treba da je tamošnji pandan Helsinškog odbora Sonje Biserko), prema fenomenu Tompsona i neoustaštva. HHO je, naime, 21. jula 2008. osudio ali ne Tompsona, već "zabranu" Tompsonovog koncerta u Umagu! Predsednik Stjepan Mesić je, naime, na zahtev istarskog poslanika Damira Kajina, svoj dolazak na teniski turnir u Umagu uslovio otkazivanjem Tompsonovog koncerta, zakazanog za 25. juli. HHO je zato oštro kritikovao "pritisak predsjednika Republike na tvrtke i zakonski dozvoljena okupljanja". "Dok Tompsonove pjesme nisu zabranjene", istakao je HHO u saopštenju koje je potpisao Ivo Banac, "dok on sam ne pozivlje na protuzakonito djelovanje, zakon ga mora štititi". HHO, na kraju, upozorava hrvatsku vlast i hrvatsku javnost, na to da "zabrane Tompsonovih nastupa mogu oslabiti demokratski poredak" i da pevača "treba deaktivirati, a ne od njega proizvesti nagaznu minu za hrvatsku demokraciju" [14].

Ali, ako je pravo čudo koliko hrvatska javnost nema sluha za srpske traume zbog ustaških zločina u Drugom svetskom ratu, još veće je čudo koliko je taj isti fenomen prisutan i u Drugoj Srbiji. Zaista je zapanjujuće da osuda emitovanja u Srbiji Tompsonovih koncerata bude pročitana kao "uvođenje cenzure na mala vrata" (Šćekić) ili kao "severnokorejanska posvećenost zabranama i kontroli" (Jelić). Takvu vrstu "uvrtanja" istine i izazivačkog cinizma mogao bi da pokaže samo neko ko ili ništa ne zna o prošlosti ovog naroda (pa misli da su reči "Jasenovac i Gradiška Stara, to je kuća Maksovih mesara" deo nekakvog reklamnog spota za suvomesnate proizvode), ili neko ko nema bilo kakav osećaj za ovdašnju politiku.

Međutim, ako pogledamo tekstove, recimo, Šćekića, videćemo da to prosto nije slučaj. Šćekić i te kako ima osećaj za politička zbivanja i alarmira javnost čim primeti neko neosuđeno ispoljavanje srpskog nacionalizma. Tako u tekstu karakterističnog naslova "Mnogo je ozbiljno", Šćekić skreće pažu na deo govora Velimira Ilića u skupštini u kome ovaj kaže: "Vi idete Karađorđu u posetu u Orašac, a pozivnice šalje Rasim Ljajić, moj drug, svaka čast, ali to je vređanje dostojanstva ove države, Karađorđa, to je uvreda za sve što je srpsko". "Ako ovo prođe nezapaženo", poziva na uzbunu Šćekić, "ako se na ovo ne reaguje, onda smo kao društvo u velikom bedaku. (...)Ako ovo prođe nezapaženo (a izgleda da smo oguglali na sve i svašta pa nam je sve normalno), onda sa svima nama definitivno nešto nije u redu. A na ovim prostorima kad krene da se broje krvna zrnca to se nikad nije dobro završilo".[15]

Zaista je zanimljivo kako je Šćekić u slučaju ove Veljine dvosmislene izjave bio prvi na braniku borbe protiv srpskog nacionalizma, a u slučaju Tompsonovih koncerata i ispoljavanja nedvosmislenog hrvatskog nacionalizma (pa i fašizma) odjednom takav fenomen prestaje biti nešto što je "mnogo ozbiljno", odjednom "prebrojavanje krvnih zrnaca" više nije toliko opasno, već u prvi plan izbija pitanje slobode govora, slobode medija i slobode gledalaca da može da sluša šta želi. Kako to? Po čemu je to srpski nacionalizam toliko opasan da su kod njega čak i neinteligentne dvosmislice "mnogo ozbiljne", dok je hrvatski nacionalizam tako benigan da se slobodno može uzeti u zaštitu čak i širenje otvorenog neoustaštva po Srbiji?

Odgovor na ova pitanja već je dat u nekim ranijim člancima o Drugoj Srbiji, pisanim kako od strane potpisnika ovog teksta, tako i od strane nekih drugih društvenih naučnika (Zoran Avramović, Mirjana Radojčić, Miloš Knežević, Vladimir Milutinović itd). U svojoj kritici srpskog nacionalizma, naime, Druga Srbija je vremenom postajala sve radikalnija i radikalnija, da bi se na kraju i sama našla na tipičnim nacionalističkim pozicijama, ali ne srpskog, već hrvatskog, bošnjačkog ili albanskog nacionalizma, zavisno od prilike. Ona se već toliko navikla na sopstvene nacionalističke stavove ("izgleda da smo oguglali na sve i svašta, pa nam je sve normalno", što bi rekao Šćekić), da joj više preterano ne smetaju čak ni ekstremne forme, recimo, hrvatskog nacionalizma.

Ova "nacionalistička kritika nacionalizma" odavno je postala potpuno kontraproduktivna. Umesto da gasi, ona svojom grubošću, arogancijom i cinizmom samo raspaljuje najprimitivnije strasti srpskog nacionalizma. Verovatno bi Druga Srbija bila konačno zadovoljna tempom "denacifikacije srpskog nacionalizma" ako bi se u Srbiji Tompsonovi koncerti mogli videti ne samo na kablovskim kanalima, već i na RTS-u. Ali, rezultat takve "denacifikacije" bio bi samo to da se i u Srbiji ubrzo pojavi sličan estradnofašistički treš, kao što je Tompson.

Odbrana prava na dolazak Tompsona i njegovih estradnih bojovnika, preko mreže ovdašnjih kablovskih operatera, u srpske domove, samo je pervertirani izraz jednog stanovišta koje je, zbog ideološkog slepila, odavno izgubilo vezu sa društvenom stvarnošću. Ono i nas hoće da uvuče u svoj nadrealni svet, u kome je normalno ono što nije normalno, a nenormalno ono što je normalno. Da, osećaj za nacionalno dostojanstvo je nešto sasvim normalno, i ne, uvođenje Tompsona u srpske domove nije i ne može biti normalno u srpskom društvu. "Elementarno, dragi Votsone", što bi se reklo u literaturi. "Elementarno" za sve. Pa i za Drugu Srbiju.