"Taktičkim pobedama" Aleksandra Vučića do Kosova u UN i "normalizacije" odnosa Beograda i Prištine

U mnoštvu medijskih izveštaja i novinskih naslova koji su pratili nedavno održane pregovore oko rešavanja pitanja Kosova i Metohije najrečitije odslikavaju suštinsku poziciju Srbije i njenog glavnog pregovarača ove medijske najave: Srbi sa severa KIM ostavljeni na cedilu, Rešenje Kosova u rukama Amerike, Slom u Briselu, EU priznaje - Kurti kriv, Nema dogovora, Tablice su pobeda, ali najteže nam tek dolazi, Mudro: Srbija može da računa samo na sebe....

Nije naravno izostalo i ovoga puta jednoglasno tabloidno proglašavanje još jedne velike istorijske pobede, ovoga puta samo taktičke, bez obzira što ni ovoga puta Srbija nije dobila ni nagoveštaja nekog ozbiljnijeg rešenja i ustupka od strane EU i pregovarača tzv. kosovske države. Jer kako drugačije tumačiti nove ustupke koje je kooperativni A. Vučić učinio nego kao još jedan korak na tzv. normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. Za njega je najvažnije da čineći neprestane ustupke obezbedi sebi poziciju mirotvornog pregovarača i garanta stabilnosti na Balkanu koji je spreman na dijalog (i to bez ikakvih rezultata za Srbiju i Kosovo i Metohiju kao pokrajine u njenom državnom okviru) i kompromis, dobijajući za njega izuzetno važno priznanje da Srbija nije i ovoga puta okrivljena da je remetilački faktor i nelojalni pregovarač. Zaista još jedan njegov veliki "državnički" uspeh.

Radi se samo o još jednom u nizu ustupaka koji dovodi neminovno do onog najkonstuktivnijeg (što jedino i zanima predstavnike EU i SAD) priznavanja kosovske nezavisnosti i obezbeđivanje članstva u Ujedinjenim Nacijama

Stigla je i pohvala ambasadora SAD K. Hila za konstruktivni angažman i doprinos A. Vučića i njegovo nastojanje da se sva pitanja rešavaju mirno i dijalogom bez obzira što je takav pristup izgubio svaki smisao nakon nemoći tzv. međunarodne zajednice da obezbedi formiranje Zajednice srpskih opština kao obaveze proistekle iz Briselskog sporazuma koji je odavno samo mrtvo slovo na papiru. Da li u taj konstruktivni i kooperativni pristup spada i prihvatanje A. Vučića predloga da Srbija više neće izdavati tablice sa oznakom Kosovske Mitrovice. Ne, to svakako nije konstruktivan pristup, to je nastavak legalizacije puzajućeg priznanja tzv. kosovske države i otvoreno razaranje i ono malo preostalih simbola državnosti Srbije na Kosovu i Metohiji. Radi se samo o još jednom u nizu ustupaka koji dovodi neminovno do onog najkonstuktivnijeg (što jedino i zanima predstavnike EU i SAD) priznavanja kosovske nezavisnosti i obezbeđivanje članstva u Ujedinjenim Nacijama. I ovaj konačni kooperativni ustupak biće marketinški i medijski predstavljen kao još jedan izuzetan i do sada neviđen istorijski državnički potez konstruktivnog A. Vučića. O tome najbolje svedoči i egzaltirana izjava Đuzepa Borelja visokog predstavnika EU za spoljnu politiku o postignutom dogovoru o registarskim tablicama na KIM. “Sa radošću vam saopštavam da su glavni pregovarači Kosova i Srbije postigli dogovor o merama kakao bi izbegli dalju eskalaciju i u potpunosti se fokusirali na predlog normalizovanje odnosa između njih“.

Jasno je da on svojom konstruktivnošću i zalaganjem za mir samo kupuje dodatno vreme za pripremanje naše javnosti (sva istraživanja pokazuju da je više od 80 posto građana protiv priznavanja nezavisnosti tzv. kosovske državnosti) da prihvati tzv. normalizaciju odnosa i priznavanje nezavisnosti Kosova

Predstavnik EU nam još jednom nedvosmisleno pokazuje da je priznavanje pseudo kosovske državnosti glavni uslov normalizacije za njega dve ravnopravne strane u ovim pregovorima. Ovim se samo nagoveštava da EU i SAD ne odustaju od svojih zacrtanih ciljeva u kojima nema mesta za uvažavanje Rezolucije 1244 Saveta Bezbednosti i državnog suvereniteta Srbije. Ali to očigledno ne smeta A.Vučiću koji je izvojevao još jednu veliku taktičku pobedu, a upravo te njegove „istorijske“ taktičke pobede samo su dokaz više gubitničke i defetističke politike koja sve više liči na način kako je organizovana i sprovedena predaja Republike Srpske Krajine.

Jasno je da on svojom konstruktivnošću i zalaganjem za mir samo kupuje dodatno vreme za pripremanje naše javnosti (sva istraživanja pokazuju da je više od 80 posto građana protiv priznavanja nezavisnosti tzv. kosovske državnosti) da prihvati tzv. normalizaciju odnosa i priznavanje nezavisnosti Kosova. On i njegova marketinška mašinerija nastoje da to predstave kao jedino konstruktivno i realno rešenje i to tako da se pristane na priznaje nezavisnosti a da se to u stvari nije ni desilo, već da je to samo još jedan u nizu „državničkih“ uspeha velikog vođe. On će tako postati za EU i posebno SAD (setimo se samo njegovog slugeranjskog i nedostojnog ponašanja u Beloj kući u vreme potpisivanja još jednog istorijskog sporazuma u prisustvu D. Trampa) nezaobilazni faktor i garant stabilnosti u ovom regionu kao što je to bio S. Milošević nakon vođenja sankcija Republici Srpskoj i potpisivanja Dejtonskog sporazuma.

Dosadašnji način i odvijanje pregovora pokazuju da je pozicija A. Vučića neprestano reaktivna i da on nema odlučnosti i kuraži da preuzme ofanzivniju, proaktivnu i jasno određenu politiku u rešavanju položaja Srba na KIM oslanjajući se pre svega na Ustav Srbije i odbranu državnog suvereniteta naše zemlje

Nakon proteklih pregovora o rešavanju problema tablica na KIM još je očiglednije da platformu za dalje delovanje u procesu pregovaranja kreira isključivo A. Vučić i to bez ikakvog uticaja zakonodavne i izvršne vlasti u ovoj zemlji i mimo većinskog raspoloženja javnog mnjenja u Srbiji. Narodna Skupština i Vlada Srbije su potpuno marginalizovane i to se dešava od kada je Predsednik Republike neovlašćeno preuzeo ulogu glavnog pregovarača ali i onoga ko je sebi dodelio mesijansku dužnost da rešava sudbinu Srba na Kosovu i Metohiji ali i srpske države i njene suverenosti.

Dosadašnji način i odvijanje pregovora pokazuju da je pozicija A. Vučića neprestano reaktivna i da on nema odlučnosti i kuraži da preuzme ofanzivniju, proaktivnu i jasno određenu politiku u rešavanju položaja Srba na KIM oslanjajući se pre svega na Ustav Srbije i odbranu državnog suvereniteta naše zemlje. Umesto ovakvog aktivnog pristupa svedoci smo politikantske i populističke retorike bez jasnog određenja šta je suština kompromisa o kome on neprestano govori a da niko i ne zna šta on zaista znači i obuhvata. Osnovno pitanje za nas je da li se kompromis može i mora ostvarivati u okviru uslova postavljenih u našem Ustavu i poštovanju suverenosti našeg državnog ustrojstva, ili će on biti u skladu sa stavom A. Vučića da u pregovorima dobijem barem nešto. Ali očigledno je sudeći po učestalim izjavama zvaničnika EU i SAD da se približava vreme njegovog konačnog izjašnjavanja i suočavanja sa pogubnim posledicama njegove katastrofalne politike i taktičkih pobeda na Kosovu i Metohiji.

I sada smo u trouglu u kojem su udruženi EU i SAD protiv Srbije u rešavanju pitanja Kosova i Metohije i sudbine srpskog naroda i srpske države. Jedini logičan zaključak se neminovno nameće, da politika stalnih ustupaka može voditi samo do novog stradanja srpskog naroda na našem Kosovu i Metohiji o čemu imamo već dovoljno tragičnih istorijskih iskustava

Ima mnogo razloga i smisla navesti nekoliko stavova iz knjige Koste Čavoškog - Sećanja neuspešnog političara - u kojoj on o tome kako je S. Milošević vodio pregovore o sudbini Srba u Hrvatskoj u vreme građanskog rata devedesetih godina prošlog veka koristeći konstruktivnu politiku ustupaka. “Taj prvi beznačajan, praktično simbolički ustupak izgleda da je naveo Miloševića da uđe u dalje tajne pregovore sa Tuđmanom i Holbrukom, a da nije znao da u trouglu uvek strada jedan kada se druga dvojica protiv njega udruže. Izgleda da je u jednom trenutku imao tajni dogovor da Zapadnu Slavoniju i Kninsku Krajinu preda Hrvatskoj, a da za uzvrat Baranja, Vukovar i Zapadni Srem budu u sastavu Savezne Republike Jugoslavije i da su to znali ne samo međunarodni posrednici nego, koliko je nama poznato i Zoran Đinđić, tadašnji predsednik opozicione Demokratske stranke. Uz raniji sporazum zaključen u Karađorđevu, to je pored ostalog značilo da će zbog ovolikih ustupaka Srbi biti namireni u Bosni i Hercegovini. To je verovatno bio jedan od razloga zbog kojeg su čelnici Republike Srpske javno iznosili da sa Tuđmanom imaju „džentlmenski“, tj. usmeni dogovor o izlasku Republike Srpske na more zapadno od Prevlake. No, za razliku od Miloševića koji je na štetu srpskog naroda, a u krajnjoj liniji i na vlastitu štetu, činio ustupak za ustupkom, a da ništa nije dobio zauzvrat. Sledeći zaključak koji bi se mogao izvesti jeste da se nikakav ustupak ne sme učiniti bez nekog, makar i manjeg protivustupka a da se sa činjenjem ustupaka mora stati onoga časa kada se pokaže da se time ništa nije postiglo, a pogotovo ako je time pogoršan položaj naroda bi države. Prava istina, je međutim, u tome što će Milošević izdati i predati svaku srpsku zemlju koja se od njega zatraži samo da bi u ostatku države, koja mu se prepušta, i dalje imao neprikosnovenu ličnu vlast. Zato će mu se možda, ne daj bože, uskoro oteti uzvik -Kosovo dajem-vlast ne dajem“.

I sada smo u trouglu u kojem su udruženi EU i SAD protiv Srbije u rešavanju pitanja Kosova i Metohije i sudbine srpskog naroda i srpske države. Jedini logičan zaključak se neminovno nameće, da politika stalnih ustupaka može voditi samo do novog stradanja srpskog naroda na našem Kosovu i Metohiji o čemu imamo već dovoljno tragičnih istorijskih iskustava.