Tačka loma

Ja sa tim nemam problem. Promena rezolucije jeste faktička kapitulacija i neslavan kraj cele diplomatske borbe koja je vođena od 2008. do 2010. Pošto je Tadić glavni arhitekta promene rezolucije, očigledno je da se uloge Tadića i Jeremića sada razdvajaju. Jeremić je, izgleda, bio iskreno zalegao da u diplomatskoj igri pokuša da zaustavi SAD i njihove EU saveznike u legitimaciji kosovske secesije. Tadić ga je dve godine puštao da se bori i nadigrava sa „Imperijom“. Ali kada je Vašingtonu i Briselu dosadilo da ih mala Srbija izaziva, pa i nadmudruje po međunarodnim forumima, saopštili su Tadiću da više nema šale i da od sad Srbija ima da sluša. I Tadić je poslušao. Tako je rezolucija sastavljena po meri SAD i EU, a ne Srbije.

Ovaj faktički slom Jeremićevog diplomatskog vojevanja 2008-2010. ima važne posledice za karakter Tadićeve vlasti. Tadić je, kao i svaki od njegovih prethodnika – od Miloševića, do Koštunice, nastojao da napravi ravnotežu između popuštanja „Imperiji“ i borbe za nacionalni interes. Sada se pokazalo da je, baš u ovoj važnoj stvari, tačka tog popuštanja značajno pomerena na račun državnog suvereniteta Srbije. Srbija je, načinom na koji je promenjena rezolucija – tj. otvorenim diktatom iz Brisela (i Vašingtona, naravno), degradirana na zemlju bez prava na samostalnu diplomatiju. I druge zemlje EU spremne su da neke diplomatske funkcije prenesu na Brisel. Ali ne i pitanja koja se tiču njihove teritorijalne celovitosti. Srbija je, na ovaj način, simbolički degradirana u vazalnu zemlju. To je težak udarac za Tadića i njegov imidž političara koji ne odustaje od Evrope, ali i od odbrane nacionalnog interesa.

Na izvestan način, Tadićeva vlast je u ovim dešavanjima doživela simboličko lomljenje kičme. Postoji takav događaj, nakon kog režim još jedno vreme istrajava, ali koji označava početak njegovog kraja. Za Miloševića je to bila krađa lokalnih izbora 1996, za Đinđića izbacivanje poslanika DSS-a iz parlementa 2002, a za Koštunicu izneveravanje Nikolića kao predsednika skupštine 2007. To su događaji koji prvenstveno zavise od nosioca vlasti i koji su značajni po tome što se u njima ozbiljno topi  moralni legtimitet režima. To se upravo sada desilo sa Tadićem. On je, sa jedne strane, prihvatajući da kapitulira pred Briselom i Vašingtonom, uspeo da izbegne da bude odmah srušen sa vlasti i da bude zamenjen nekim iz onog mnoštva „kooperativnijih“ političkih kandidata. Time je svakako produžio svoju vlast. Ali, sa druge strane, ovom kapitulacijom on je nekako ostao i bez najvećeg dela moralnog legitimiteta kojim je još raspolagao.

Kao što, svojevremeno, niko razuman i pošten, među društvenom elitom, nije punim srcem mogao da podrži Miloševićevu odluku da „poništi“ izgubljene izbore, ili Đinđićevu odluku da izbaci poslanike najjače opozicione stranke, tako ni sada nema mnogo onih u gornjoj polovini društva koji mogu istinski da podrže Tadićevu kapitulaciju. Čak i oni koji mu po novinama aplaudiraju, dobro znaju da nemaju čemu. Mi nismo dobili ništa, osim privremenog uklanjanja pretnje „Imperije“ da će nam internacionalizovati pitanje Vojvodine, ukinuti Republiku Srpsku, dozvoliti „Oluju“ na severu Kosova, ili zapaliti Sandžak. Jer, samo se tim pretnjama može objasniti stepen odustajanja Beograda od svega važnog što je stajalo u rezoluciji. Tadić, nažalost, zaslužuje čestitke za ovaj državnički potez koliko i general koji, zbog pretnje agresora da će pobiti civile, preda vojsku. To je ipak, kako god da se okrene, ponižavajući i stidan potez za jednog državnika.

Ali, osim što je jasnije ocrtao prirodu vlasti, ovaj događaj je lepo istakao i prirodu opozicije. Najčasniji su se pokazali radikali. Oni su glasali za prvobitni tekst rezolucije, a onda su je dosledno podržavali – rizikujući da budu optuženi da sarađuju sa vlašću – sve dok je sama vlast nije napustila. I naprednjaci su glasali za rezoluciju, ali su, na prvi zahtev iz Brisela da ona mora da se izmeni, odmah napali Jeremića i Tadića da se „nisu dogovorili sa našim EU prijateljima“. Kada je pak Tadić pristao na sve što je Brisel tražio, Nikolić ga je odmah optužio da je prihvatio „osnovu za dalje udaljavanje od Kosova“. Od političara se ne očekuje bogzna kakva doslednost. Ali ova mera licemerja ipak je malo preterana.

DSS je u skupštini glasao protiv rezolucije, tvrdeći da ona nije dovoljno patriotska. Kada je počela kampanja obaranja rezolucije, i kada su se sve snage – od B92 do naprednjaka – našle na istom zadatku ubeđivanja Tadića je najpametnije da kapitulira, DSS je uvređeno ćutao. Oni su više mrzeli Tadićevu vlast, da bi je ma u čemu podržali, nego što su voleli Srbiju, zbog čega bi vlast javno ohrabrili da izdrži. Tek kada je postalo jasno da će Tadić kapitulirati, DSS je u pola glasa pohvalio stari tekst rezolucije. Još jedna neplodna politička igra, od koje koristi nije imao ni DSS, niti Srbija.

Konačno, i različiti analitičari i komentatori su se u ovim događajima lepo pokazali. Ne samo da se sva medijska elita iz evroatlantskog sektora postrojila u propagandni front za objašnjavanje Srbima zašto nam je Brisel važniji od Gračanice. Sada su brzometno angažovani, i u analitičare proizvedeni, predstavnici čak i ovdašnjih ogranaka EU birokratije (poput „Ajzak fonda“). Taj stepen mobilizacije jasno je pokazivao koliko važnosti propagandna mašinerija „Imperije“ pridaje „bici za rezoluciju“.

Ništa od toga, međutim, nije moglo da dopre do komentatora i analitičara koje sam u prošlom tekstu opisao kao predstavnike autoritarnog patriotizma. Oni su već na negativnu presudu MSP reagovali tako što su Jeremića optužili da je „znao“ da će se čitava stvar tako završiti i da je namerno odveo Srbiju u debakl. Kada je Đorđe Vukadinović napisao da je to preterivanje – makar i zbog toga što mlad i ambiciozan političar ne bi sam sebi priredio tako velik iponižavajući poraz – iz iste iste kuhinje je napadnut da tako govori samo zato što je „spin doktor“ koji potajno radi za vlast. Kada je Antonić ukazao na besmislenost i uvredljivost takve optužbe, i njemu je iz iste kuhinje prilepljena etiketa „budale“ i „intelektualnog izdajnika“. Ne samo da su predstavnici te „škole“ za prvobitni tekst rezolucije gorljivo pisali da je njome „naša vlast kapitulirala“ i „prihvatila nezavisnost Kosova“ („Pečat“, 30. juli 2010, str. 5). Oni su čak išli dotle da su pritisak Vašingtona i Brisela na Beograd da odustane od rezolucije nazvali „`projekat Vuk` – to jest `prodaja` mladog ministra patriotskom biračkom telu“! („Pečat“, 3. septembar 2010, str. 10). Pošto su Antonić i Vukadinović još jednom odbili takve besmislice, iz fioke im je izvučeno da je njihov časopis, svojevremeno, dobio donaciju Fonda za otvoreno društvo, čime je, jel` tako, definitivno dokazano da su „oni“ oduvek bili izdajnici.

Tako su se službenici Brisela i Vašingtona, kao i naše autoritarne patriote, nekako našli na istom poslu rušenja rezolucije. Tek kada je prvobitna rezolucija zamenjena kapitulantskim tekstom, ti isti patriotski mediji – koji su raniju rezoluciju proglašavali „prihvatanjem nezavisnosti Kosova“ – odjednom su shvatili da ona zapravo i nije toliko loša, pa su počeli o njoj da govore s poštovanjem („Pečat“, 10. septembar, str. 3). Ali, dotle je već učinjena dovoljna šteta. Umesto jasnog pritiska na vlast da ne popusti ucenama iz Brisela i Vašingtona, ovaj „lov na veštice“ – u sred tako važne borbe za javnost – blokirao je, pa i kompromitovao, veliki deo kritičke nacionalne inteligencije.

Naši autoritarni patrioti su zbog „kilo mesa zaklali vola“. Zbog lične ostrašćenosti i kratkovidosti (ali i zbog prepuštanja vođstvu pojedinih stranačkih kabineta) oni su izazvali i raspalili „građanski rat“ u bloku kritičke nacionalne inteligencije. I to baš u vreme napada „Imperije“ na važnu tačku srpskog nacionalnog interesa. Time je vanredno olakšan posao Vašingtona i Brisela. Njihovi ovdašnji službenici mogu zadovoljno da trljaju ruke. Ono što oni nisu oni lično stigli da isposluju, uradila je poslovična srpska glupost, zavist i ostrašćenost.

I sam moram da priznam da sam se sa onim prvim do sada nekako i nosio. Ali, pred navalom ovog drugog, gotovo da gubim volju za život. Možda i prevazilazi moje snage da ratujem na dva fronta. „Svako ima pravo na svoju glupost, na svoje kiselo vino i na svoje crnilo ispod noktiju“, rekao je Kundera. Ono najmanje što mogu da učinim jeste da ustanem od stola za kojim su takvi gosti, kakve je Kundera u navedenoj izreci opisao, izgubili svaki obzir i osećaj za meru, i počeli svima da diktiraju šta se mora jesti i kako se ima misliti.