Svetska banka protiv srpskih škola

Da nije bilo ovog članka, najpre, ne bismo ni saznali za obraćanje Ministarstva finansija Svetskoj banci, kao ni za neke od konkretnih predloga koje je Svetska banka dala Srbiji u vezi uštede pare iz budžeta. Obratili ste pažnju, naravno, na redosled oblasti u kojima je Svetska banka, kako nam otkriva Grej, predložila Srbiji da smanji javne troškove: najpre penzije, zatim zdravstvo, potom obrazovanje, kao četvrto socijalna davanja, pa tek onda slede infrastruktura, poljoprivreda, industrija... Naravno, smanjenje birokratije, izdataka na NVO sektor, ili obilnog finansiranja ljudskopravaških Potemkinovih sela (iz Čiplićevog Ministarstva za ljudska prava) Grej ni jednom rečju ne pominje. Smeo bih se zakleti da o tome u savetima Svetske banke ni nema ništa. Neobično je da analitičari iz Svetske banke nisu uočili takvu "sitnicu" da se u srpskom budžetu izdvaja 4,1 milijarda dinara (ili 44 miliona evra) godišnje za donacije raznim NVO! To je više nego za subvencije u privredi (3,5 milijardi), učenički standard (1,7), studentski standard (3,2), Fond za mlade talente (0,4), izbegla i raseljena lica (0,9) itd.[1] Ali, u Srbiji se moraju znati prioriteti, zar ne?

Šta tačno Svetska banka predlaže Srbiji kao način uštede najbolje se vidi iz oblasti koju je Grej odabrao da ilustruje njihove ideje - u prosveti. Grej hladnokrvno navodi podatak da su činovnici Svetske banke predložili da se u Srbiji, zbog mera štednje, ukine 11.000 odeljenja u osnovnim i srednjim školama! Naime, većina odeljenja u srpskim školama broji manje od 30 đaka, a, kako kaže Grej kao ovdašnji glasnogovornik Svetske banke, "ne postoji iskustvo u svetu koje pokazuje da odeljenja sa manje od 30 učenika vode većem kvalitetu". Zato je Svetska banka predložila Srbiji da ukine 11.000 odeljenja, tj. 37 posto svih odeljenja u osnovnim školama, i 13 posto svih odeljenja u srednjim školama!

Grej nam u svom tekstu ne otkriva samo svu izvanrednost predloga Svetske banke Srbiji. On nam otkriva i svojevrsno oduševljenje ekipom reformista, spremnih da primene ove genijalne savete, koju nalazi u srpskoj administraciji. "Na sreću", piše Grej, "imamo sada Ministarstvo obrazovanja u kome se reforme razumeju i koje je posvećeno njima. Priprema se čitava strategija racionalizacije škola i odeljenja, uključujući i racionalizaciju unutar jedne škole. (...) Potrebno je dati svu neophodnu podršku ministarstvu kako bi ubrzalo ove i sprovelo svoju široku strategiju reformi". Dakle, Grej nas obaveštava da ukidanje 11.000 odeljenja u srpskim školama ne samo da nije samo fantastični predlog činovnika iz Svetske banke, već i da "reformisti", u našem Ministarstvu prosvete, na takvoj "reformi" srpskog školstva već uveliko rade!

Razborit čovek posle ovakvih saznanja ne može a da se ne zapita – ne potcenjuje li se elementarna inteligencija građana Srbije? Ja sam, recimo, impresioniran Grejovim otkrićem da "ne postoji iskustvo u svetu koje pokazuje da odeljenja sa manje od 30 učenika vode većem kvalitetu". Kao profesor univerziteta ceo život sam, dakle, proveo u zabludi da manje studenata na času znači više pažnje koje mogu da posvetim svakom studentu. U istoj strašnoj zabludi žive i drugi profesori srpskih univerziteta, zatim nastavnici u srpskim gimnazijama i, na kraju, učitelji u srpskim školama. A, kako ćemo videti u daljem tekstu, i prosvetari širom sveta.

S jedne strane, pošto su nam Grej i Svetska banka otkrili fantastičnu istinu da "ne postoji iskustvo u svetu koje pokazuje da odeljenja sa manje od 30 učenika vode većem kvalitetu", mi, srpski prosvetni radnici, odmah ćemo da ispravimo ovu našu strašnu, provincijalnu zabludu. I sa udarničkim elanom ne samo što ćemo ukinuti 11.000 odeljenja, već ćemo izbrisati još 11.000! Jer, zašto da ostanemo samo na tome, zašto da ne uštedimo još više para. Zamislite samo koliko novca bi ostalo ako bi srpska odeljenja imala ne 30, već 50 učenika! Ma šta 50, i po 100 učenika ne bi bilo puno! Samo ako se time ostavlja dovoljno para za ostale preke potrebe... Uključiv i NVO...

S druge strane, sa ovim neverovatnim otkrićem da "ne postoji iskustvo u svetu koje pokazuje da odeljenja sa manje od 30 učenika vode većem kvalitetu" pod hitno ćemo da obavestimo i naše kolege u Evropi i SAD. Jer, zamislite samo, tamošnji nastavnici i pedagozi, i dalje pogrešno misle da su manja odeljenja bolja za đake. Zbog toga je prosečan broj učenika u državnim školama (u osnovnom obrazovanju) u Austriji 20, Belgiji 20, Češkoj 21, Danskoj 20, Nemačkoj 22, Grčkoj 18, Mađarskoj 20, na Islandu 17, u Irskoj 24, Italiji 18, Luksemburgu 16, Poljskoj 21, Portugaliji 16, Slovačkoj 20, Španiji 19, Britaniji 26 (u privatnim osnovnim školama 11!) i u SAD 24 (u privatnim 19)[2]. Kako će se samo Danci, Belgijanci, Grci i ostali oduševiti kad saznaju za istinu da "ne postoji iskustvo u svetu koje pokazuje da odeljenja sa manje od 30 učenika vode većem kvalitetu"! Sigurni smo da će to izazvati pravu pedagošku revoluciju, čiju će ponosnu avangardu činiti činovnici iz Svetske banke, i reformatori iz srpskog Ministarstva prosvete, koji su prvi napravili ovo fantastično naučno otkriće!

Ali, ironiju na stranu, ovo je jedan od tipičnih primera kako pripadnici transnacionalne političko-ekonomske birokratije zasenjuju prostotu "domorodaca". Teško je izbeći utisak da oni zaista misle kako mi, domoroci, ne samo da ništa ne znamo, već i da kod reči "EU standardi" i "svetska iskustva" namah padamo u hipnotički trans, nakon čega mogu da nam rade šta god hoće. Još problematičnije je ako se, u saučesništvu sa domaćim, kompradorskim reformistima, pri tome koriste ili direktnim neistinama, ili poluistinama.

Da, tačno je da nema automatske kauzalnosti između broja učenika u odeljenju i kvaliteta obrazovanja. Manje učenika u odeljenju ne znači automatski i viši kvalitet. Ali, to je samo zato što kvalitetno obrazovanje zavisi još od najmanje dva faktora: motivacije i sposobnosti učenika i motivacije i sposobnosti nastavnika. No, iz toga što broj učenika u odeljenju nije jedini faktor kvalitetnog obrazovanja ne sledi da on nije nikakav faktor kvalitetnog obrazovanja. U pitanju je elementarna logička razlika između nužnog i dovoljnog uslova. Manji broj učenika nije dovoljan uslov da obrazovanje bude uspešno. Ali, kao što zna svaki prosvetni radnik, manji broj učenika jeste nužan uslov za kvalitetnu nastavu.

Srpsko obrazovanje zaista treba da bude još kvalitetnije. Ono se teško može unaprediti ako bi se dalje nastavilo sa smanjivanjem broja učenika u odeljenju. Mora se raditi na poboljšanju ostala dva pomenuta faktora: na motivaciji učenika i na motivaciji nastavnika. Ali, ako se srpsko obrazovanje ne može unaprediti daljim smanjivanjem broja učenika u odeljenju, iz toga apsolutno ne sledi da taj faktor nema uticaj na kvalitet nastave. Ako ostali faktori ostanu nepromenjeni, odnosno, ako ne dođe do značajnijeg povećanja motivisanosti učenika i nastavnika u srpskim školama, rapidno povećanje broja učenika u našim razredima sigurno će dovesti do pada kvaliteta srpskog obrazovanja.

Ovo je tako jednostavna i jasna logika da ne treba biti preterano pametan pa moći zaključiti kakve bi sve pogubne posledice moglo imati ukidanje 11.000 odeljenja u srpskim osnovnim i srednjim školama. Srbija i neke druge zemlje Istočne Evrope imaju tradicionalno jak sistem državnog obrazovanja. Taj sistem je i pre socijalizma obezbeđivao samostalno stvaranje građanske strukture neophodne za funkcionisanje privrede i društva – upravnog aparata i nacionalne kulturne i društvene elite. Socijalizam je to državno obrazovanje samo usavršio i napravio od njega glavni kanal društvene pokretljivosti. Zahvaljujući mogućnosti besplatnog i kvalitetnog obrazovanja, na hiljade dece seljaka i radnika postali su istaknuti stručnjaci i članovi elite. I ma koliko da je u Srbiji, tokom devedesetih, obrazovni sistem ruiniran, on je i dalje ostao kvalitetniji od svega što se može naći u privatnom sektoru. I danas državni sektor obrazovanja ne služi za prodaju diploma. Koliko može, na svom osnovnom nivou, on radi na prosvećivanju naroda. A na najvišim nivou, taj sistem stvara elitu znanja, ne nužno lošiju od one edukovane na najskupljim svetskim univerzitetima.

Sada se upravo nešto od tog dobrog u sistemu našlo na udaru, a kao što vidimo glavni napadači su činovnici Svetske banke i reformatori iz Ministarstva prosvete. Dakle, posle svih sprovedenih "reformi", u ovoj zemlji više nije skupa vojska. Sada je skupa prosveta. I nju ćemo reformisati bolje od vojske. Jer, vojsku smo reformisali tako da smo uništili 1.200 protivavionskih raketa tipa "Strela", isekli 700 tenkova u staro gvožđe, a broj aviona u letnom stanju sveli na dva[3]. Sve što smo dobili jeste karikatura od vojske, zbog čega će ova zemlja u svakom ozbiljnijem vojnom pitanju zavisiti od drugih. Isto tako efikasno reformisaćemo i naše obrazovanje: ukinućemo 11.000 odeljenja, otpustiti 17.000 nastavnika (ova cifra je stvarna, vidi "Politiku", 23. februara 2009[4]), prodati višak školskih zgrada (koje su, najčešće, na idealnom mestu u gradu)... I dobićemo karikaturu od obrazovnog sistema, zbog čega će ova zemlja i po pitanju obrazovanja postati zavisna od drugih. Ko god u Srbiji bude hteo stvarno kvalitetno obrazovanje, moraće da ide u strane privatne koledže, i na strane privatne univerzitete. Razume se, takvo obrazovanje ne treba deci seljaka, radnika i službenika. A koliko će nova upravna, kulturna i ekonomska elita Srbije koje su edukovale druge zemlje biti sposobna da razume i zastupa nacionalne interese, ne treba trošiti ni reči.

Da bismo pojmili alarmantnost "saveta" Svetske banke da Srbija treba da zatvori 11.000 odeljenja, moramo da znamo funkciju ove transnacionalne institucije u svetskom finansijskom poretku. Ona je parnjak MMF-u i najčešće zajedno sa njim nastupa prema malim zemljama, čije vlade traže pozajmice. Obe institucije su jedna vrsta akcionarskog društva, u koje SAD ima najveću kvotu (u Svetskoj banci oko 16 posto)[5]. Dok MMF daje pozajmice koje obezbeđuju spoljnu likvidnost, Svetska banka daje novac za obezbeđivanje unutrašnje likvidnosti[6]. Ove ustanove svoje pozajmice uslovljavaju zahtevom da ih daju u ratama, i to tako da nakon svake rate imaju pravo da od zemlje-zajmoprimca zahtevaju određeni način vođenja ekonomije i društva. Tako, praktično, davanjem pozajmica nekoj vladi, MMF i Svetska banka postaju jedna vrsta njenog staratelja i faktički upravljači u toj zemlji.

Tako je Cvetkovićeva vlada, 26. marta 2009, zaključila sporazum sa MMF o pozajmici od 3 milijarde evra. Ali, ta suma će biti isplaćivana u ratama, do 2011. godine. Pošto je prvi deo sume isplaćen negde u proleće, krajem avgusta u posetu Srbiji dolazi delegacija MMF-a. Ona će, kako je najavljeno, sa Vladom Srbije razgovarati o državnim prihodima i rashodima, "savetujući" gde se može namaći novi novac za budžet, a uštedeti postojeći. U tom smislu, "biće otvoreno pitanje budžeta za 2010. godinu", odn. "razgovaraće se o njegovoj strukturi" (Glas Amerike, 3. avgust 2009)[7]. Tek ako Vlada Srbije prihvati "savete" MMF-a, dobiće drugi deo odobrene pozajmice.

Na sličan način funkcioniše i Svetska banka. Dok je specijalizacija MMF-a finansijska i monetarna sfera, Svetska banka svojim kreditima najčešće finansira obrazovanje, zdravstvo, reformu državne uprave itd.[8] Tako Svetska banka, recimo, u Srbiji trenutno finansira "reformu pravosudnog sistema"[9] (koja, kao što je već o tome pisano, podrazumeva otpuštanje oko 700 sudija). Dakle, kada je reč o podeli zaduženja, Svetskoj banci upravo i pripada finansiranje "reforme" obrazovanja. U tom smislu, njeni "saveti" u ovoj oblasti imaju istu snagu kao i "saveti" MMF-a u fiskalnoj i monetarnoj politici.

Možda najrđaviji učinak Cvetkovićeve vlade je bezglavo zaduživanje zemlje. Procenjuje se da će se dug srpske države, do kraja 2009, gotovo udvostručiti (sa 8,93 na preko 16 milijardi evra)[10]. Posledica tog zaduživanja neće biti samo to da ćemo u budućnosti sve što kao društvo zaradimo morati da dajemo na otplatu dugova sa kamatom, već i da će naši poverioci dobiti dugoročno pravo da upravljaju ovim društvom. Međunarodni činovnici, prvenstveno iz finansijske sfere, odlučivaće ne samo o srpskim porezima, penzijama ili socijalnim davanjima, već i o srpskom obrazovanju, zdravstvu, nauci i kulturi.

Kako izgleda ta činovnička, suvo-finansijska logika, imamo sada prilike da vidimo i na primeru pomenutog "saveta" da se u srpskim školama ukine 11.000 odeljenja. Naravno, ozbiljna država, tačnije, ozbiljna, odgovorna i patriotska vlast, odbila bi takav "savet". Ona bi znala da bi takva kratkoročna ušteda u budžetu na duži rok mogla naneti nepopravljivu štetu srpskoj prosveti i kulturi. Ja uopšte ne sumnjam da je u našoj državnoj upravi, pa i među prosvetnim vlastima, ostalo dosta ozbiljnih i odgovornih ljudi, koji će shvatiti svu pogubnost ovakve mere. Ali, takođe, kako saznajemo iz radosnih Grejovih reči, među prosvetnim vlastima očigledno da postoje i zdrave, "reformske" snage" koje su oduševljene ovakvom idejom i koje, štaviše, već uveliko rade na njenoj realizaciji.

I sada, najmanje što bi srpski građani mogli da očekuju jeste da saznaju imena tih naših prosvetnih "reformista". Mislim da bi to pre svega voleli da znaju roditelji. Ukoliko, dakle, sutra, 37 posto dece u Srbiji dođe uplakano iz škole, sa rečima: "Mama, tata, ukidaju nam odeljenje, a otpuštaju učiteljicu!", da roditelji znaju kome mogu da se na tome zahvale. Da im se zahvale na tome što su, jednim potezom pera, ugrozili njihovo detinjstvo. I njihove šanse za budućnost.