Svetska banka i domaće zdravstvo

„Ne razumem se u matematiku, ali mi se čini da je mnogo nula opasan broj“

Oskar Vajld

U najnovijoj studiji Svetske banke (SB) o javnoj potrošnji u našoj zemlji, pod naslovom „Kako sa manje uraditi više“, u delu koji se odnosi na domaće zdravstvo, ocenjeno je da „Sistem zdravstva u Srbiji beleži značajan napredak u poslednjih 15. godina.“ Ko je završio četiri niža razreda osnovne škole može lako da izračuna da je to period od 1994-te do danas. Zaključak se sam nameće – zdravstveni sistem u Srbiji napredovao je i tokom sankcija. Odlično. Zašto smo onda uopšte krenuli da ga menjamo? Da li su nam reforme u zdravstvu bile neophodne? S obzirom na činjenicu da su i zdravstvena zaštita i zdravstveno osiguranje i dalje državni monopol, da privatni sektor nije integrisan u sistem, da se na njega gleda sa neodobravanjem, izgleda da nisu.

Skupštinski Odbor za zdravlje i porodicu tim povodom održao je posebnu sednicu. Poslanici su ocenili da „autori studije nisu uložili dovoljan napor da realnije sagledaju stanje zdravlja građana i koji su glavni problemi u zdravstvenom sistemu Srbije“. Tačno je, statističkih podataka o stanju zdravlja nacije u studiji zaista nisu razmatrani. Reč pacijent, nije ni pomenuta. Glavne preporuke autora studije SB, smanjenje kapaciteta u tercijarnom i primarnom nivou, smanjenje broja zaposlenih, bez jasnih procena kako će to i na koji način poboljšati ili, možda, ugroziti lečenje pacijenata u već prebukiranom državnom zdravstvu, nisu naišle na odobravanje narodnih poslanika, članova Odbora.

U studiji je, između ostalog, konstatovano da Srbija ima najmanji posteljni fond u Evropi, ali se uprkos toj činjenici savetuje da bi ga još trebalo smanjiti? Takođe, stručnjaci SB u svojoj analizi stanja u srpskom zdravstvu konstatuju da je trošenje na privatno zdravstvo opalo sa „visokih 34“, na „sadašnjih 30 odsto“ ukupne potrošnje u zdravstvu, a pri tom ne navode statističke izvore na osnovu kojih se izveli takav zaključak.

Na sednici Odbora za zdravlje i porodicu, ostalo je nerazjašnjeno – koliko Srbija ukupno brutodruštvenog proizvoda (BDP) troši na zdravstvo? Šest odsto, kako tvrdi direktorka Republičkog zavoda zdravstvenog osiguranja Srbije (RZZO), Svetlana Vukajlović, ili 8,2 odsto, kako je na skupu 10. jula ove godine izneo ministar zdravlja dr Tomica Milosavljević, ili 10,5 odsto, koliko je izračunala SB? Odstupanje nije malo, plus – minus 40 odsto! Digitron u ruke i evo rezultata – jedan odsto BDP-a Srbije iznosi nešto preko 300 miliona evra! Odstupanje od 40 odsto iznosi – milijardu i 200 miliona evra!

Pre par dana potpredsednik Vlade, ministar nauke, negdašnji ministar finansija u vladi Zorana Đinđića, dr Božidar Đelić, vratio se sa puta veoma zadovoljan. EU je Srbiji odobrila pomoć od 200 miliona evra! Nešto manje od jedan odsto našeg BDP-a. Ipak, hvala im.

Između javne i ukupne potrošnje ne stoji znak jednakosti

Zaista, koliko ukupno Srbija troši na zdravstvo? Može li se doći do tog podatka? Nije valjda da je reč o tajnom podatku?

Ukupna potrošnja, objašnjavaju ekonomisti, podrazumeva zbir javne potrošnje, dakle, svih sredstava koja se putem obaveznih doprinosa i javnih prihoda ulivaju u kasu RZZO, ali i onog novca koji građani troše dodatno iz svog džepa, kad plaćaju „vanstandardne usluge“ (izum novijeg datuma u državnom zdravstvu, u vreme sankcija, sve usluge bile su standardne), ali i usluge u privatnom zdravstvu, svi oni rashodi za lekove, medicinska sredstva, pomagala najrazličitijh vrsta, koja građani pokrivaju iz svog džepa, laboratorijske analize, pregledi na rentgen aparatima, skeneru, ultrazvučnim aparatima, magnetnoj rezonanci obavljeni u privatnim sektoru, na šta su pacijenti na neki način čak i prinuđeni, jer ne mogu ili ne žele, što je njihovo pravo, da čekaju nedeljama i mesecima da dođu do rezultata. Nažalost, takva računica ne postoji. Ne postoji ono što sve zemlje imaju, nacionalni zdravstveni račun. Priče o tome da imamo taj famozni račun stalno slušamo, ali – račun nemamo.

Na sajtu Zavoda za statistiku Republike Srbije, nema podataka o takvom računu. Postoje nacionalni računi za građevinu, poljoprivredu, elektroenegetiku... Na zvanično pitanje upućeno Zavodu za statistiku, imamo li nacionalni zdravstveni račun i koliko ukupno trošimo za zdravstvo, zvaničan odgovor glasi – nemamo nacionalni zdravstveni račun, nema podataka. Mora biti da ima na sajtu Svetske zdravstvene organizacije, kancelarije za Evropu. Nema ni tamo! Sve zemlje imaju, Srbija nema. Not available!!!! Ko može da nam pruži taj podatak? Reč je o parama građana, novcu poreskih obveznika? Moramo li da gledamo u zvezde, možda odgovor imaju astrolozi? Popularni su kod nekih političara. Trgovčević? Kigaku? Ko?

Konačno, Gordijev čvor razrešio je 18. septembra ove godine Vilijam Dilinžer, vodeći stručnjak SB za menadžment, na pres konferenciji u beogradskom Media centru. Na pitanje koliko trošimo za zdravstvo – šest, osam ili 10,5 odsto, odgovorio je – onoliko koliko je SB i izračunala, 10,5 odsto. Trošimo više od Mađarske, koja je inače članica EU. Direktorka RZZO nije se saglasila. Ponudila je svoj odgovor tvrdeći da trošimo gotovo upola manje, samo šest odsto BDP-a. Dilinžer, ekonomista po struci, objasnio je da je javna potrošnja jedno, a ukupna potrošnja nešto drugo i izneo ocenu da se naša potrošnja u zdravstvu ne može nazvati racionalnom. Ko ne veruje, neka poseti sajt Media centra. Snimak pres konferencije dostupan je svima koji koriste internet. Hvala Bil Gejtsu.

Dakle, rešismo enigmu. Trošimo više nego što nam je predstavljano svih ovih godina. Broji se i novac koji građanin direktno izdvaja iz svog džepa, a nije obavezni zdravstveni doprinos. Jesmo li od toga zdraviji? Statistika kaže da nismo.

Novo pitanje se samo nameće – šta je bio pravi razlog da toliko dugo, iako imamo sjajne ekonomiste, nismo imali odgovor na pitanje koliko ukupno trošimo na zdravstvo? Neznanje? Metodološka greška? Ili – nešto treće? Najzad, kako se uopšte planira u zdravstvu, ako ne znamo baznu činjenicu – koliko imamo, koliko i kako trošimo?