Sve mi liči na katastrofalan završetak

 Sve je bilo rđavo u poslednjoj nedelji. Čak je i miting u Severnoj Mitrovici, taj prvi živi glas Srba sa severa Kosova i Metohije posle 2012. godine, bio obavijen sivim oblacima otužnih političkih igara.

Da krenenemo od tog događaja. Šta god okupljeni narod mislio o svojoj sudbini u kosovskom getu, sa mitinga je otišla benigna poruka: tražimo da se ostvari „zajednica srpskih opština“ i da ostanu srpske saobraćajne isprave. Sumnjam da bi iko ko je prisustvovao događaju bio zadovoljan ovim zahtevima. Oni u potpunosti liče na politiku zvaničnog Beograda i daleko su od volje, interesa i prava ne samo prisutnih na mitingu nego i svih Srba u pokrajini. Ali, izgleda da su ti činioci nebitni i irelevantni u tekućim političkim kretanjima. Na delu je velika operacija velikih igrača, sa njihovim domaćim izvršiteljima, izazvana situaciono neshvaljivim potezima premijera tzv. Kosova.

Jednostavno, Kurti traži više nego što mu zapadni učesnici nude, a oni nude samo priznanje Kosova od strane Beograda. On nije spreman da plati ni onu bednu cenu – zajednicu srpskih opština i višemesečno odlaganje saobraćajne „suverenosti“ Kosova, već sve traži besplatno. Kada je takav ultimatum ishodio ostavkama srpskog administrativnog osoblja tzv. nezavisnog Kosova, Amerika i EU shvatili su da je mali preterao, te su sada u neprilici da Vučiću daju predah. Da li baš?

Dosadašnje iskustvo nas uči da su albanske političke nepodovštine u finalnom rezultatu samo osiguravale njihove radikalne zahteve, premda u sporijem tempu od željenog. To nije bio jedini i odlučujući razlog uspešnih ishoda njihovih faznih ciljeva prema konačnom. Odlučujuć je bio stav zapadnih činioca da Srbiju treba kazniti oduzimanjem dela njene teritorije

Dosadašnje iskustvo nas uči da su albanske političke nepodovštine u finalnom rezultatu samo osiguravale njihove radikalne zahteve, premda u sporijem tempu od željenog. To nije bio jedini i odlučujući razlog uspešnih ishoda njihovih faznih ciljeva prema konačnom. Odlučujuć je bio stav zapadnih činioca da Srbiju treba kazniti oduzimanjem dela njene teritorije. Albanska agresivnost isplatila se uvek kada se primenjivala: pogrom marta 2004. izrodio je statusne pregovore od 2005-2007; jednostrano proglašenje nezavisnosti prethodilo je premeštanju centra rešavanja problema sa UN na EU, počev od novembra 2008; pregovori o tzv. tehničkim pitanjima iz 2011. godine svoj fazni završetak imali su u Prvom briselskom sporazumu (2013) kada se zvanična Srbija odrekla svojih poslova i službi u pokrajini; albansko odbijanje da sprovedu odredbe tog sporazuma o tzv. zajednici srpskih opština bilo je nagrađeno dopuštenjem KFOR-a, Euleksa i Unmika da specijalna albanska policija okupira sever Kosova, a primera ima još.

Zašto pominjemo ove primere. Naprosto stoga što događanja tokom poslednje nedelje deluju u skladu sa pomenutom dinamikom popuštanja pred albanskim institucionalnim nasiljem. Ako je vlast u Srbiji prvi put reagovala jačim potezom, dopuštajući da Srbi sa severa pokrajine istupe iz albanskih institucija (na koje ih je od 2013. silom nateravala), ako je narod u delu pokrajine to prihvatio kao najzad očekivani stav njihove države, ako su ljudi izrazili spremnost na otpor i pobunu, zašto je vlast na čelu sa Vučićem ovu situaciju banalizovala tražeći ispunjenje jednog mrtvog slova na požutelom papiru kakav je Briselski sporazum? Ne vidim drugačiji odgovor do sledećeg:

Poslednjih meseci, a posebno nedelja, Vučiću se znatno smanjio manevarski prostor u vezi Kosova i Metohije. Uzgred, to nikada nije bio manevarski prostor koji bi sticao svojom politikom, već onaj koji mu je bio dopušten voljom zapadnih političara i nedisciplinom albanskih čelnika u odnose na iste. Američko-ruski rat na teritoriji Ukrajine znatno je izmeniuo ovu slaw-motion dinamiku. Mada ovaj rat nema nikakve direktne veze za pitanjem tzv. Kosova (osim što je Putin skrenuo pažnju da je Amerika upravo kosovskim slučajem napravila presedan na koji se sada svako može pozvati), zapadni činioci rešili su da srpskim priznanjem nezavisnog Kosova najzad ulove nešto u vodi koju su zamutili Amerika i NATO. Posle više nedelja njenog enigmatičnog statusa, tzv. nemačko-francuska platforma postala je nekakav ultima ratio zapadne politike prema pitanju srpskog priznanja.

Da li je pretnja realna ili ne, sve dok se ona praktično ne izrazi ne možemo znati, premda imamo jako kolektivno iskustvo te vrste. Ali, možemo biti sigurni da je pretnja usmerena primarno na Vučića i njegovu višegodišnju preuzetu obavezu da prizna Kosovo i de iure

Srpsko državno rukovodstvo primilo je taj dokument i čak odgovorilo na njega, ali ga od javnosti krije kao zmija noge. No, po svoj prilici dokument je u većoj meri blizak njegovoj proto-verziji u Albanian Post od pre par nedelja. Ako je tako, onda dokument predlaže zanimljivo putovanje od deset godina iz jedne u istu tačku, sa polaskom od tačke priznanja i dolaskom u istu tačku priznanja. A tokom tog vakum-perioda dogodiće se rajska čudesa kakva je doživeo samo „čapkun Pavle“ u Zimskoj idili Vojislava Ilića. Ali, ako je dokument tako infantilan, a infantilnost je u slučaju odraslih ravna idiotizmu, ne znači da iz njegovog sadržaja, smeštenog između dve mrtve vremenske tačke, ne preti nasilje. Da li je pretnja realna ili ne, sve dok se ona praktično ne izrazi ne možemo znati, premda imamo jako kolektivno iskustvo te vrste. Ali, možemo biti sigurni da je pretnja usmerena primarno na Vučića i njegovu višegodišnju preuzetu obavezu da prizna Kosovo i de iure. Sada bar znamo da je pomenuti dokument konkretna forma one obaveze iz januara 2014. da Srbija, zajedno sa Kosovom bez zvezdice, potpiše obevezujući pravni sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa.

Tim pre što su i zapad i Vučić saglasni da zajednica srpskih opština rešava ovaj dugotrajni problem. Znači, ako bi Kurti bio nateran, milom ili silom, da prihvati obavezu iz davnog Briselskog sporazuma, ispunili bi se svi uslovi da Srbija i punopravno prizna nezavisnost tzv. Kosova

Sticajem neprijatnih okolosti da ovaj proces koči čelnik kosmetskih Albanaca, zapadni igrači sada prihvataju Vučića kao odlučujućeg učesnika. U okruženju američko-ruskog rata sa neizvesnim ishodom, ovo se mora što pre završiti; što pre uloviti ribu u mutnom. Tim pre što su i zapad i Vučić saglasni da zajednica srpskih opština rešava ovaj dugotrajni problem. Znači, ako bi Kurti bio nateran, milom ili silom, da prihvati obavezu iz davnog Briselskog sporazuma, ispunili bi se svi uslovi da Srbija i punopravno prizna nezavisnost tzv. Kosova.

Jedna mala predigra ovome dogodila se, takođe prošle nedelje, u Berlinu. Srbija je sa Kosovom, ravnopravno kao i sa drugim državama regiona, potpisala tri međunarodna sporazuma. Dok onaj stari, Briselski sporazum (2013) nije bio ratifikovan u Skupštini već tamo prošvercovan u vidu vladinog zaključka koji je Skupština prihvatila, sa pomenuta tri to neće biti slučaj, jer reč je o prihvaćenoj obavezi da se oni pravno uredno sprovedu u parlamentima i potom primene. Eto i nama i poslanicima i vladi prilike da se lepo navikavamo na obavezujuće sporazume sa Kosovom iza kojih stoje Amerika i EU. Tako bi trebalo da prihvatimo i onaj poslednji, koji su nam spremili Nemci i Francuzi uz imprimatum Unije.

Zar da se sada cela ova dobitna kombinacija proćerda zbog tričave zajednice srpskih opština koju neki Kurti ne dopušta. Čisto sumnjam. Sada predsednik Srbije ima ne samo dobru praktičnu volju zapada, nego i spremnost Srba iz pokrajine da žrtvuju sve radi ovog epohalnog dobitka. (Tako je bio izveden miting). Da li baš? Da li tolike žrtve i odricanja Srba sa severa pokrajine da bi se vratili tamo gde su bili naterani režimom Srbije, počev od nasilja koje im je priredio novembra 2013. na prvim albanskim izborima u četiri srpske opštine… To bi bilo zamislivo samo posredstvom istog takvog nasilja u slučaju neposlušnosti prema Vučićevom dobitnom planu.

Nasuprot svim velikim planovima, briselski dokument ne bi, posle svega, smeo da bude živi politički cilj ka mrtvoj destinaciji. Jer, suštinski problemi ostaju i dalje: svakodnevno nasilje, i lično i institucionalno, Albanaca nad Srbima; politički zaborav pitanja o povratku; bolan teret imovinskog pitanja Srba; ugroženost srpskih svetinja; dalje napuštanje pokrajine; ukratko, gubitak svih ljudskih prava i život u aparthejdu. Prava države Srbije ovde ne pominjemo, ali skrećemo pažnju da predsednik Srbije govori samo o zaštiti Srba, ali ne i Srbije kao države, na Kosovu i Metohiji. Izgleda da se toga definitivno odrekao.

Eto kolopleta događaja i kretanja koji nam je priredila samo jedna nedelja dana. Dovoljno, i premnogo, da se čovek izgubi u toj prašumi ako je dovoljno slobodan, ili dovoljno lud, da u nju uđe. Ali, kada je već pala ova metafora, moramo se pitati, kako će Srbija izaći iz prašume. Da li će, pre svega, ona samu sabe prepoznati. Da li će biti svoja na svome ili jedna od provincija na „zapadnom Balkanu“. To pitanje rešavaće se tokom mnogih ovakvih nedelja, jer one nisu izuzetak u srpskoj istoriji nego nužda sa kojom se mora računati i stalno je krotiti.