Sud jačega

Posle odluke Međunarodnog suda pravde postali smo svedoci sumraka moderne civilizacije i kraju međunarodnog prava, onakvog kakvog ga poznajemo. Nakon što je pokrajini Srbije dato pravo na otcepljenje, jasno je da je i zvanično ustanovljen princip socijal darvinizma. Od danas i zvanično u svetu važi pravo jačega.

Najteže pada saznanje da smo sami isekli granu na kojoj smo sedeli. Srpska državna politika je doživela katastrofu, a odluka da se zatraži mišljenje Međunarodnog suda pravde može se uporediti sa izdajom srpskih nacionalih interesa, posebno ako se ima u vidu da smo znali da većina sudija dolazi iz zemalja koje su priznale nezavisno Kosovo i da se kršenje međunarodnog prava na štetu Srbije ne događa prvi put. Podsećam da je devedesetih godina pravo republika na samoopredeljenje bilo važnije od suverenosti SFRJ. Nakon toga nije priznat pokušaj samoopredeljenja srpskog naroda na prostoru već otcepljenih država pošto je Badinterova komisija utvrdila da je samoopredeljenje moguće samo u okvirima unutrašnjih, republičkih granica SFRJ, a da dalje cepanje već otcepljenih republika nije u skladu sa međunarodnim pravom.

U slučaju Kosmeta, prednost je data pokrajinskim granicama na uštrb suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, što je presedan u civilizovanom svetu.
 

Pravda?

U izlaganju suda, suverenitet Srbije gotovo da nije ni spomenut, Kosovo se tretiralo kao poseban slučaj a istorijat njegovog statusa na momente upoređivao sa pravom bivših kolonija na samoopredeljenje. Imajući u vidu da nije bilo pravnih argumenata za davanje pozitivnog mišljenja o secesiji, sud se opredelio da tretira Kosovo kao poseban, izdvojen slučaj, i da postavljeno pitanje tretira u uskim tehničkim granicama jezičkog značenja. Između redova se vidi da sud smatra da je na Kosovu postojala humanitarna katastrofa, te da je samim tim albanski narod imao pravo na moralnu satisfakciju, kao i svaka druga eksploatisana kolonija. Time je sud pogazio osnovno načelo međunarodnog poretka, načelo suvereniteta međunarodno priznatih država, koje je zasnovano Vestfalskim mirom 1648. godine. Nakon Drugog svetskog rata, princip zaštite suvereniteta država kao temelja međunarodnog prava je obnovljen. Nikada više strane države ne bi smele da se mešaju u interese suverene države.

Ovom presudom u korist albanskih vlasti na Kosmetu poništena je Helsinška povelja. Princip kome je sud dao prednost jeste princip zaštite ljudskih prava i prava na samoopredeljenje naroda bez obzira na suverenitet države. Prvi koji je ovakvu tezu zastupao u praksi nakon Vestfalskog mira bio je Adolf Hitler, rekavši da „ljudska prava krše državno pravo“ i samim tim nemačkoj državi dao za pravo da izvrši agresiju na svoje susede kako bi, tobože, zaštitila ljudska prava nemačkog naroda u okruženju.

Kršenje postulata nepovredivosti granica i ugrožavanje svetskog mira bila je glavna optužba protiv nemačke države na procesu u Nirnbergu. Kršenje ljudskih prava se tretirao kao zločin drugoga reda. Već iz izloženog može se naslutiti razlog političkog neuspeha srpske državne politike- jednostavno, Srbija nije bila na strani jačega. Međunarodno pravo je odavno postalo talac međunarodne politike.

Američki neokonzervativac Ledin, govoreći o američkim spoljnim neprijateljima kaže: „ ...Ako se to desi, rat protiv terorizma moraćemo da nastavimo daleko van granica Srednjeg istoka, u srcu Evrope. A tamo, kao i na Srednjem istoku, naše najoštrije oružje je političko: javno ispoljena želja za slobodom naroda onih država koje nam se suprotstavljaju“[1].

Iz priloženog se jasno vidi da se SAD vodi parolom „zavadi pa vladaj“. Dok sa jedne strane podržava suverenitet i centralizaciju Bosne i Hercegovine i nezavisnog Kosmeta, dotle Srbiju cepa na nekoliko delova i zahteva regionalizaciju i uspostavljanje novih autonomnih oblasti. Pozivajući se na globalizaciju kao neophodan politički, ekonomski i kulturni proces, SAD i njeni saveznici stvaraju bezbroj malih, kontrolisanih državica od neposlušnih država na koje ne mogu da se oslone u geopolitičkom smislu. Radi se o politici dvostrukih standarda, koju je prvi jasno formulisao bivši savetnik Tonija Blera, Robert Kuper: „ Izazov za postmoderni svet leži u tome da se prilagođava standardima dvostrukih aršina. Evropljani bi trebalo međusobno da sarađuju na temelju prava i zajedničke sigurnosti. Ali izvan Evrope valjalo bi da primenjuju surovije metode iz prethodnih vremena- silu, preventivne napade, prevaru i šta god da je još potrebno“. [2]

Na delu je, razume se, novi imperijalizam koji gazi međunarodno pravo i dostojanstvo ljudi i država koje nisu po ukusu najmoćnije svetske sile. Iz obrazloženja sudske odluke, posebno zbunjuje deo u kome se kaže da se rezolucijom UN 1244 ne dopušta, ali ni ne zabranjuje proglašenje nezavisnosti. Sud je ovako zaključio iako se u rezoluciji UN 1244 eksplicitno navodi da će dve strane pregovarati o budućem statusu ne izlazeći van Ustavnog okvira Srbije, kao pravne naslednice SRJ. Ovaj sudski argument u praksi znači da je, na primer, dozvoljeno gaženje pešaka u jednosmernoj ulici, pošto u predlogu zakona o jednosmernim ulicama nije rečeno ni da je to dozvoljeno, ali ni da je eksplicitno zabranjeno. Ukoliko bismo primenili analogiju, sud bi mogao, kao i u slučaju Kosova reći da je „moguće da je gaženje pešaka protivno zakonu, ali posao ovoga suda nije opšta rasprava o tome, već samo odgovor na postavljeno usko definisano pitanje.“

Reperkusije ovakve odluke će se ubrzo videti, kako po pitanju Kosmeta, tako i u širim, svetskim razmerama. Iako smo utvrdili da ovakav presedan neće doneti nezavisnost svakoj separatističkoj tvorevini na svetu (usled toga što nema svaka takva tvorevina ovako moćnog saveznika), ovakva odluka će ohrabriti separatiste u svim zemljama i dovešće do poplave terorizma kao načina za ostvarivanje nezavisnosti. Takođe, Rusija je jasan dobitnik ovakvog razvoja situacije, pošto je dobila novi argument za otcepljenje Abhazije i Južne Osetije. No, vratimo se razmatranju naše situacije.

Posledice ovakve presude biće jače uslovljavanje Srbije od strane Evropske Unije da uspostavi dobrosusedsku saradnju i da prizna nezavisnu državu Kosovo. Takođe, proizveće novi talas priznanja južne srpske pokrajine, što će im verovatno doneti i međunarodno priznatu državnost pošto im treba još pedesetak priznanja kako bi dobili stolicu u Ujedinjenim Nacijama.   

Što je najvažnije, ova presuda dovodi do besmisla argumente Srbije protiv nezavisnosti. Kosovo na svojoj strani sada ima i međunarodno pravo i golu silu, ma šta naši političari govorili.

Najtragičnije je što smo sami proizveli ovakav razvoj događaja i, na neki način, Albancima poklonili državu. Država Srbija je tražila mišljenje Međunarodnog suda pravde- i dobila ga je. Time je svoju poziciju značajno, verovatno i nepovratno, pogoršala.
 

Politička elita

Najteže pada saznanje da ni sada, nakon potpunog kraha srpske diplomatije, niko ni ne pomišlja na ostavke. Teško je očekivati da će vlada sazvati bar skupštinsku sednicu po ovom pitanju. U svakoj normalnoj državi, politička elita, na čelu sa predsednikom Republike i ministrom inostranih poslova, kao kreatorima spoljne politike zemlje, prihvatila bi odgovornost za neuspeh. Ovo što naša elita čini od donošenja presude je čist marketing i zavaravanje naroda. Mora se priznati da je predizborna parola i obećanje „i Kosovo i EU“ doživela fijasko, te da smo izgubili bitku i za jedno i za drugo. Međutim, naši političari nas uveravaju da presuda nije dovoljno jasna, da se borba nastavlja i da će prelomni trenutak biti pokušaj donošenja rezolucije u Savetu Bezbednosti u septembru. Ne znam na čemu naša diplomatija i predsednik zasnivaju svoj optimizam.

Mediji su, verujem, već dobili instrukcije da ne prenose veselje na ulicama Prištine i da poraz proglase pobedom.

Bilo bi najmoralnije da priznaju sopstvenu grešku i povuku se sa funkcija.

Vreme je za odlučne i pravovremene poteze

Na kraju valja reći i ovo: krajnje je vreme da odgovorna mesta u državi zauzmu ljudi od znanja i integriteta, ljudi koji sebi neće dozvoliti ovakve početničke greške. Naš politički kadar je generalno gledano bezvredan, a idejni kapacitet se troši u međusobnim stranačkim razmiricama. Najgore je što ovakvo ponašanje, zapošljavanje stranačkih kadrova, dodeljivanje ministarskih funkcija ljudima koji za to nemaju ni osnovno predznanje nije od juče. Još Arčibald Rajs, 1928. godine piše: „...“Otmeno društvo“ tako ne dozvoljava nekom svom članu da se izdigne iznad proseka...Ako je, pak, nemoćna da ga u tome spreči progoniće ga spletkama, čak i kletvama. Stoga pravi intelektualci ove zemlje, a ima ih, i to mnogo, ne uspevaju u Srbiji, pa obeshrabreni napuštaju borbu. Zato i najznačajnija mesta u administraciji i drugde zauzimaju mediokriteti, čak i ljudi bez ikakve vrednosti. Zato je i politički kadar kukavan...biće valjda i to kraj onom ludilu izmišljanja ministara kad...lekar-dentista postaje ministar pošta kako bi lečio zube iznad vinjeta na poštanskim markama. Ministar saobraćaja će biti inženjer železnice, ministar finansija bankar, poljoprivrede- poljoprivredni stručnjak, a ne neki advokatić koji o tome nema pojma, ali je zato veliki strančar“[3].