SSP - Evroatlantske magle i vidici

Uz podeljena osećanja i gotovo endemsku ambivalentnost političke elite i javnosti, dočekali smo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Sa snažnom dozom pozitivne energije, gotovo mističke egzaltacije, ovaj sporazum je prihvaćen u evroreformskom taboru. Političari, predvodnici ove opcije, nisu skrivali osmehe i ostale prateće izraze oduševljenja, vijorile su se zastave koalicije za evropsku Srbiju, članstvo je, doduše u manjim grupama, bilo na ulicama, ispečen je i po koji vo, a mediji evroreformske orijentacije prosto su se utkrivali ko će dati upečatljivije značenje ovom događaju, za koji se veruje da nosi obećanje svetle evropske perspektive.

Onoliko koliko je evroreformska Srbija bojila SSP pozitivnim tonovima, toliko je konzervativno-desna to činila u suprotnom smeru. SSP je i metaforično (Judin pečat) ili doslovno shvaćen kao čin izdaje, biračkom telu upućeno je obećanje da će on pod hitno biti ukinut kada se konstituiše nova skupština i oformi nova, po pretpostavci, antievropska većina. Razlog za ovakav stav je u tome što je SSP shvaćen kao dokaz prećutnog priznavanja nezavisnog Kosova.

Budući da je potpisan u pretposlednjoj nedelji predizborne kampanje, SSP značajno utiče na raspoloženje biračkog tela. Kada je o njemu reč, valja primetiti da je medijski efektno praćenje ovog sporazuma bilo namenjeno politički kolebljivoj ili neodlučnoj publici. Političke izjave u stilu „All we are saying is give EU chance!“ više liče na pokušaj uveravanja posustalih u evroentuzijazmu, nego na preobraćanje tvrdokornih evroskeptika, rusofila, ili pak političkih nihilista. Zaista, evroentuzijaste SSP će dodatno uveriti da treba da podrže evroreformske stranke na predstojećem glasanju. S druge strane pak evroskeptike i antizapadnjake SSP će još više učvrstiti u političkoj odluci da se radikalno suprotstave vestrenizaciji „njihove lepe i drage Srbije“, te da svojim glasom daju podršku bilo narodnjacima, bilo radikalima, bilo penzionerima i Palmom „osveženim“ Dačićevim socijalistima.

U politički osetljivom trenutku istinski rebus su neopredeljeni i neodlučni, i zbog njih se – sva je prilika – podigla medijska frka i halabuka. Razlika među favoritima nije mala, neodlučna populacija je po defaultu enigma, i što ne pokušati je pridobiti smesom agresivne propagande, optimizma i po kojom iskrom nade u bolje sutra, ako ostanemo na evropskom putu.

S onu strane uzavrele političke temperature u medijima i biračkom telu jasno je da je razdor ključna reč za razumevanje ovdašnjih političkih (ne)prilika, koja se u političkom telu Srbije i njenoj političko-medijskoj eliti toliko učestalo javlja da se može reći da je reč o svojevrsnom istorijskom fatumu u trenutku sadašnjem, koji, nažalost, preti da se trajno ustanovi i projektuje u neodređenu budućnost. Razdor je i reč koja nam omogućava da shvatimo način na koje su stranke recipirale i interpretirale ponuđeni tekst SSP-a.

U tekućem razdoru oko SSP-a ima svega pomalo, i narcizma malih razlika između DS-a i DSS-a, nedostatka političke tolerancije i želje za dijalogom, strančarenja zarad jeftinih izbornih poena na obe strane, odbijanja ili prihvatanja „pomoći“ od „dragih (ne) prijatelja iz velikog sveta“, liderskih idiosinkrazija, moralne nesavršenosti i ko zna još čega, bitnog i manje bitnog u spisku faktora koji opredeljuju političku misao i delanje političkih aktera. U nekim drugim, srećnijim okolnostima, potpisivanje SSP-a bilo bi u potpunosti shvaćeno u pozitivnim kategorijama. Uzeti uopšteno, duh i sadržaj ovog sporazuma takvi su da bi se on bez problema mogao smatrati nužnim korakom u procesu evrointegracija, tačka iz koje se evropski horizont mnogo jasnije vidi, podsticaj za srpsku privredu i društvo u celini, istorijska šansa za progres, rečju, realna pretpostavka za podnošljiviju sadašnjost i ulaznica za bolju budućnost.

Ipak u savremenoj Srbiji uvek postoji jedno veliko „ali“, taj famozni veznik koji optimiste drži podalje od realnosti, a pesimistima ne daje nikakav, čak ni praznični odmor. Prvi i osnovni razlog za sumnju u pogledu SSP-a sadržan je u mogućnosti njegove primene. Čak je i poslovično optimistični ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić priznao da su se Belgija i Holandija žestoko protivile njegovom potpisivanju. U minut do dvanaest, srpski prijatelji u liku Dimitrija Rupela, Havijera Solane i Olija Rena odlučili su da ubede Holanđane i Belgijance u nužnost promene njihovog stava. Nakon uspešnog diplomatskog manevra trija evropskih moćnika, Srbija je potpisala SSP sa 28 država članica EU. Iako je čin potpisivanja ovog dokumenta svečano obeležen i naširoko medijski propraćen, sâm sporazum ostao je u senci već pominjanog uslova za njegovu implementaciju – pune saradnje Srbije sa Haškim tribunalom, što je uočljivo i iz saopštenja Saveta ministara EU:

„Savet podseća na članove 2, 4 i 133 SSP-a i na članove 1 i 54 Privremenog sporazuma i ističe da je puna saradnja s Haškim tribunalom, uključujući sve moguće napore da se uhapse i isporuče optuženici, ključan element ovih sporazuma. U skladu s tim, ministri su se dogovorili da tekst SSP-a pošalju svojim parlamentima na ratifikaciju, a Zajednica je odlučila da primeni Privremeni sporazum čim Savet bude konstatovao da Srbija u potpunosti sarađuje s Haškim tribunalom. Savet i Komisija će se redovno starati da Srbija nastavi da u potpunosti sarađuje s Haškim tribunalom. U tom pogledu Srbiji pomoći će EU i njene države članice.“

Dakle, ponovo Hag i samo i jedino Hag, shvaćen kao uslov svih uslova za evrointegracije Srbije. U stvari, ništa novo nismo čuli u Briselu pri potpisivanju SSP-a, osim zvučne reklame evrointegracija kao pretpostavke za novo i bolje sutra naše napaćene države i društva. Ni ta zvučna reklama nije ništa novo kada je reč o evroreformskoj eliti koja je potpisala SSP. Generalno uzev, stvarni i dinamični ulazak u EU, uprkos potpisima, stiscima ruku i osmesima srpskih prijatelja iz EU i „evropskih ljudi iz Srbije“ (da upotrebim uzrečicu slovenačkog ministra Rupela), ostao je po strani, u zamrznutom i nedelotvornom stanju.

Potpuna saradnja sa Hagom nije ništa drugo do eufemizam za isporučivanje svih optuženih pred Tribunalom ili, u najmanju ruku, Ratka Mladića. Takođe, ništa novo ni nepoznato nije ni saznanje da, uprkos političkoj volji, sam čin lociranja, hapšenja i slanja u Hag odbeglog generala vojske RS i nekadašnje JNA predstavlja izuzetno delikatnu i osetljivu operaciju, čiji su zahtevi, barem zasada, suviše teški da bi ih organi države lako sproveli u delo. Kao uteha državnim organima i evroreformskoj političkoj eliti ostaje saznanje da je Mladiću dovoljno da pogreši samo jednom. Doduše, da li će pogrešiti ili ne, zavisi od njega.

Pored operacije hapšenja i isporuke optuženih za ratne zločine, postoje unutrašnje političke okolnosti koje bi vrlo verovatno mogle da utiču na (ne)ispunjenje haškog uslova, samim tim ratifikacije SSP-a. Sudeći po trendovima u izjašnjavanju građana, postoji ne mala verovatnoća da će nakon aktuelnih izbora na vlasti u Srbiji biti SRS, DSS i eventualno SPS, ukoliko dve desne partije ne dobiju dovoljno glasova da samostalno formiraju vladu. Lider SRS-a i jedan od kandidata za budućeg premijera Tomislav Nikolić već je izjavio da u Srbiji nakon izbora „više neće biti haških optuženika“. Za ovo programsko opredeljenje, sva je prilika, Nikolić neće imati naročite teškoće da pronađe saveznike ni u Koštunici, ni u Dačiću. Dakle, bilo kakva akcija države u pogledu hapšenja haških optuženika biće stavljena ad acta u slučaju vlasti radikala, narodnjaka i eventualno socijalista, što praktično znači da su izgledi za implementaciju SSP-a jako mali, gotovo nikakvi.

Generalno gledano, mogućnost da zadovolji spoljni uslov za ratifikaciju SSP-a direktno je povezana sa određenom političkom konstelacijom u Srbiji. Konkretno, na vlasti moraju biti koalicija za evropsku Srbiju, LDP i manjine iz prostog razloga što samo koalicija može nastaviti da iskušava svoju sreću u potrazi za Mladićem i ostalim traženim ljudima u Hagu. Ovakvo saznanje navodi na zaključak da je put u EU isključivo stvar određenog skupa partija i dela društva koje iste podržava. Ako te partije ne uspeju, nema ništa od Haga, a samim tim ni od SSP-a. Nevolje oko ratifikacije SSP-a postaju još uočljivije kada se u igru uvede priča o odnosu EU, Srbije i statusa Kosova i Metohije.

Istine radi, Kosovo i Metohija nijednom rečju se ne pominje kao bilo kakav uslov za primenu SSP-a, ali se, nažalost, u nekim delovima pojavljuje vrlo implicitno, paralelno sa saznanjem da su mnoge zemlje EU koje su sa Srbijom potpisale SSP priznale nezavisnost južne srpske pokrajine. Jedna od najupečatljivijih formulacija iz SSP-a u kojoj se Kosovo i Metohija implicitno uvodi u duh i slovo sporazuma sadržana u odeljku koji nosi naziv „Politički dijalog“. Svrha političkog dijaloga između Srbije i EU je četvorostruka: „1) potpuna integracija Srbije u zajednicu demokratskih država i postepeno približavanje Evropskoj uniji; 2) veće približavanje stavova o međunarodnim pitanjima, uključujući pitanja u vezi sa zajedničkom spoljnom i bezbedosnom politikom, između ostalog kroz odgovarajuću razmenu informacija, a posebno po pitanjima koja bi imala značajan uticaj na obe strane; 3) regionalna saradnja i razvoj dobrosusedskih odnosa ; i 4) zajednički stavovi o bezbednosti i stabilnosti u Evropi, uključujući saradnju u oblastima obuhvaćenim zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Evropske unije .“

I dok prvi član nesporno definiše nameru SSP-a, ostali članovi ostavljaju dosta prostora za verovanje da je prihvatanje ovog sporazuma u direktnoj i neposrednoj vezi sa statusom KiM. Naime, kao što je navedeno iz teksta SSP-a, stav 2 člana 10 koji govori o nužnosti približavanja spoljnopolitičkih orijentacija Srbije i EU. Konkretno, ovde se isključivo ne podrazumeva saglasje stavova po pitanju bliskoistočne krize, rata u Iraku, nuklearnih programa Irana i Severne Koreje, budućnosti borbe protiv terorizma, odnosno izgradnje demokratskih institucija i slobodnog društva u Avganistanu, već iznad svega neophodnost usklađivanja gledišta po najkrupnijem bezbednosno-političkom izazovu savremene Evrope – Kosovu i Metohiji. Za EU, KiM je spoljnopolitički prioritet. Na njega je ova moćna nadnacionalna institucija reagovala slanjem misije Euleks, za čije je uspostavljanje i finansiranje odluka doneta jednoglasno. Misija Euleks predviđena je planom Martija Ahtisarija, koji je Srbija odbacila zato što vodi ka uspostavljanju nezavisnosti Kosova od Srbije.

U svetlu nužnog prihvatanja Euleksa, a samim tim i nužnosti kosovske nezavisnosti, treba shvatiti i stav 3 člana 10 koji govori o nužnosti regionalne saradnje i dobrosusedskih odnosa. Uspostavljanje i negovanje dobrosusedskih odnosa teško se može protumačiti kao fraza koja opisuje odnose između celine i dela u okviru jedinstvene državne teritorije. Više je reč o implicitnoj primeni plana o faznom sticanju nezavisnosti Kosova i potencijalnom (stvarnom) učešću Srbije u tom procesu. Nakon uspostavljanja odnosa sa Euleksom, što se podrazumeva stavom 2, člana 10 SSP-a, vrlo je verovatno da se prelazi, ne u tako dugom vremenskom roku, na uspostavljanje odnosa sa institucijama samoproglašene albanske države, u vidu dogovora o tzv. vanstatusnim pitanjima, poput prometa robe ili slobode kretanja građana na obe strane, da bi se na kraju došlo i do političkog sporazuma o priznanju nezavisnosti.

Ova i ovakva politička logika primerena je duhu i slovu SSP-a jer je bez njene konkretne primene teško zamisliti bilo šta što liči na izgradnju dobrosusedkih odnosa između Srbije i Kosova. Nije napisano, ali je podrazumevano. Treba imati u vidu da dobrosusedski odnosi imaju svoje prećutne političke pretpostavke od kojih je svakako najznačanija ona koja podrazumeva negaciju bilo kakvih spornih teritorijalnih pitanja u odnosima dveju država. U slučaju trougla Srbija–EU–Kosovo, ovo praktično znači da Srbija zarad evropske budućnosti mora priznati teritorijalni integritet Kosova i tako ispoštovati SSP.

Zagovornik ovog sporazuma reći će da se u pomenutim redovima radi o jednoj nategnutoj, antievropskoj interpretaciji aktuelnih događaja, zanemarivanju nužnih promena u društvu i njegovom ukupnom napretku. Međutim, postoji još jedna činjenica koja opominje svakog ko misli da se u nedogled može vrteti marketinški poželjna mantra „I Kosovo i Evropa“. Radi se o načinu odlučivanja o prijemu novih članica u EU. Svaka članica Unije ponaosob potvrđuje koliko je zemlja koja pristupa EU ispunila ugovorne i druge obaveze prema ovoj organizaciji. Napredak sa jednog nivoa integracija ka višem moguć je samo ako se sve zemlje saglase u oceni da je određena zemlja koja pristupa ispunila svoje obaveze.

Videli smo iz sadržaja SSP-a da on podrazumeva i usaglašavanje spoljne politike Srbije i EU, ali i dobrosusedske odnose u regionu. Za mnoge zemlje članice EU, a tačno ih je 18, Kosovo je nezavisna i suverena država. Bilo koja, a dovoljno je jedna od 18 država, može insistirati na tome da Srbija zarad mira i stabilnosti u regionu zapadnog Balkana prizna Kosovo i tako uskladi svoje spoljnopolitičke poglede sa evropskim, što joj je uostalom i obaveza po stavu 2 člana 10 potpisanog SSP-a. U slučaju da Srbija odbije dosledno poštovanje stavova 2 i 3 člana 10 SSP-a, bilo koja zemlja EU može staviti veto na dalji proces integracija Srbije u EU.

Dakle, što zbog sadržaja SSP-a, što zbog procedure odlučivanja u pogledu njegove implementacije, Srbija će se suočiti obavezom prihvatanja evropske politike o Kosovu. Uostalom nije slučajno Ričard Holdbruk još pre nekoliko godina govorio o izboru Kosovo ili Evropa, ili pak Oli Ren tumačio srpsko stanje stvari u duhu izbora između „nacionalističke prošlosti“ i „evropske budućnosti“. Upravo zbog ovakvog zapleta oko SSP-a među nekim srpskim strankama postoji uverenje da se nakon formiranja novog saziva skupštine i vlade mora odbaciti i poništiti SSP.

Priznavanje nezavisnosti Kosova, potpuna saradnja sa Hagom i vrlo verovatni ulazak u NATO spadaju u red prećutanih ili pak nedovoljno ekspliciranih pretpostavki puta Srbije u Evropu. I nezavisno Kosovo, i Hag i ulazak NATO neminovnosti su nastale raspletom jugoslovenske krize i deo su priključenja Srbije EU. Jasno je da bez prihvatanja i jednog i drugog i trećeg Srbija teško može u Evropu.

U svetlu ovih istorijskih neminovnosti ne treba isključiti i radikalno istorijsko pitanje: „Da li Srbija treba pod ovim okolnostima i da ide u EU?“ Odgovor na ovo pitanje nije nimalo jasan, ni lak. On ne pripada nijednoj političkoj stranci, ni delu društva ponaosob. Do njega se ne može doći ni bučnim kampanjama koje seju strah, ali ni demagogijom koja bi da poništi stvarnost istorijskog posrtanja pod grozomornim i destruktivnim političkim režimom Slobodana Miloševića. U ovakvim istorijskim prekretnicama valja verovati u moć razuma i neophodnost otvorene, kritičke i racionalne debate. Samo takva postavka problema sprečava Srbiju da bilo koja odluka koju donese ne bude shvaćena u duhu banalnog i stihijskog istorijskog fatalizma koji isključuje mogućnost autokorekcije.

Tekuća sporenja oko SSP-a i njegova sudbina pokreću suštinski važnu temu za Srbiju kojim putem treba da ide. Pred sobom imamo dva puta: evropski i neevropski. Neevropski put ima svoju legitimaciju kao jedna politička koncepcija koja sama po sebi nije ni lošija, ni bolja od drugih. Istovremeno, ma kakvo obrazloženje taj projekat imao, on ima čitav niz praktičnih slabosti koje ga u mnogo čemu čine podložnim osporavanju. Isto tako, ni EU nije cilj po sebi, niti bilo kakva apsolutna politička vrednost zarad koje treba sve da stane i nestane.

Evropa nije ni sudbina ni reklama. To je važan i delikatan projekat zasnovan na racionalno shvaćenom državnom i nacionalnom interesu. Kao takav on je očišćen od svake euforije, jeftine demagogije i političke isključivosti. U bespućima srpske istorije evropski projekat više bi ličio na prihvatanje neminovnosti iz istorijske iznudice, nego na euforično i banalno otelotvorenje ideologeme. Uz to, evropski projekat sam po sebi, a posebno u specifičnim okolnostima u kojima se srpsko društvo nalazi, podrazumeva istinski konsenzus političke elite i građanstva. Ne samo zarad mogućnosti njegovog sprovođenja, nego i zbog potrebe njegovog podnošenja. Ovo saznanje stalno se prikriva propagandnim izmaglicama, koje skrivaju istinske evroatlantske vidike. One vidike koji nam – ma kako na prvi pogled bili neprihvatljivi – moraju biti deo vizije o budućnosti srpskog društva ukoliko ga želimo videti u ujedinjenoj Evropi.