 Što zbog nedovoljnog stepena razvijenosti unutarpartijske demokratije, što zbog psiholoških portreta stranačkih elita i vođa, sukobi u vrhovima političkih stranaka vode ka formiranju novix stranaka i povećanju ionako velikog broja političkih subjekata. Istorija srpske politike od devedesetih naovamo obiluje primerima koji potvrđuju navedeno pravilo. Počev od sukoba u DS-u, iz koga su izrasle mnoge stranke, od malo uticajne SLS-a, preko uticajnog DSS, posebno nakon 5. oktobra, sve do politički i medijski donekle uticajnog LDP-a. Ne treba zaboraviti sukobe u SPS-u, kao i nemale sukobe u SPO-u (nastali Nova Srbija, SDPO), koji su – premda svaki na svoj način razrešeni – takođe nesumnjive potvrde navedenog nepisanog pravila u srpskoj politici.
Ma koliko ličio mnogim pomenutim unutarstranačkim sukobima, potonji sukob među radikalima ima svoju specifičnost kako s obzirom na pozicije neposrednih aktera, tako i u pogledu verovatnih ishoda. U središtu sukoba među radikalima nalaze se neprikosnoveni ideološki lider ove stranke, haški optuženik, dr Vojislav Šešelj i njegovi prvi saradnici, dojučerašnji zamenik predsednika stranke Tomislav Nikolić i sada već bivši sekretar SRS-a Aleksandar Vučić.
Koncentracija sukoba oko ključnih ličnosti stranke u trenutku kada je lider partije (Šešelj) lišen faktičke mogućnosti da vodi stranku i zastupa njene stavove u javnosti razlikuje radikalsku unutarpartijsku svađu od sličnih strasnih političkih sporenja u drugim strankama. Političko-medijski rat na relaciji Šešelj–Nikolić, vođen uz značajno posredovanje i asistenciju Šešeljevih lojalista u SRS-u, na kraju je primorao Nikolića da, zajedno sa Vučićem i manjim brojem funkcionera SRS-a, formira Srpsku naprednu stranku.
Zašto se čini da je navedena činjenica o načinu vođenja „rata“ između Šešelja i Nikolića važna? Zato što je baš na osnovu nje moguće proceniti buduću pozicioniranost i šanse obeju stranaka na političkoj sceni u Srbiji. Iako su politička istraživanja „fotografije trenutka“ iz kojih ne treba izvlačiti nesumnjive, već samo verovatne zaključke, nedavna sondaža javnog mnjenja agencije „Strateški marketing“ pokazala je da je popularnost Nikolićevih i Vučićevih naprednjaka skoro trostruko veća od Šešeljevih radikala (odnos 21 odsto podrške SNS-u prema 7,2 odsto podrške SRS-u, preuzeto iz intervjua Aleksandra Vučića nedeljniku NIN, br. 3015, str. 20). Rascep u radikalima, dakle, odvija se u duhu specifične stranačko-javnomnjenjske asimetrije.
I dok je stranačka elita SRS-a pokazala ubedljivu lojalnost lideru Vojislavu Šešelju, dotle tendencije u biračkom telu ukazuju na značajnu prednost Nikolićevih naprednjaka nad SRS-om. Obe činjenice mogu se interpretirati kako iz horizonta preovlađujućeg habitusa stranačkih elita, tako i iz perspektive potonjih izbornih izjašnjavanja.
Naime, dominantni političko-kulturološki obrazac partijskog organizovanja oslonjen je na bespogovorno poštovanje i lojalnost stranačkom vođi. U ovom moralno-psihološkom ključu objašnjiva je većinska podrška stranačke elite Šešelju i poraz Nikolićeve struje. Lojalnost Šešelju nije samo omogućila učvršćivanje stranačkih političko-ideoloških dogmi srpskog nacionalizma u šešeljevskoj verziji, već je odanost vođi, takođe, omogućila izlazak u prvi plan funkcionera i funkcionerki SRS-a koji su proteklih godina bili u senci Nikolića, Vučića i Maje Gojković, koja je, pre pomenute dvojice, napustila radikalsko jato.
Premda vladajući unutarstranački političko-kulturološki habitus interpretira Šešeljev trijumf unutar partije, jasno je da su promena stila političke komunikacije, stečena popularnost i kontinuitet dobrih rezultata na predsedničkim izborima i izborima za grad Beograd razlozi koji mogu objasniti primat Nikolića i Vučića nad SRS-om. Upravo ova činjenica najviše može da zabrine Šešelja i njegovu partiju. Nikolić i Vučić su višestruko medijski i politički verziraniji i popularniji u biračkom telu od Šešeljevih lojalista u zemlji. Ako se ovome pridoda i naklonost političke konkurencije radikala stvaranju Nikolićeve partije, onda je jasno da SNS može značajno umanjiti rejting i političku moć SRS-a. Takođe, veliki problem za SRS može predstavljati tvrdokorno insistiranje na političkoj dogmi o Velikoj Srbiji, koja se verbalno gotovo neprekidno saopštava, a koja je na granici političke provokacije i incidenta. Uz to valja primetiti da ne samo što je, ideološki posmatrano, priča o Velikoj Srbiji neprimerena društveno-istorijskom trenutku, već je u praktikovanju ove medijsko-političke strategije Šešelj definitivno nenadmašan. Nastave li oponašanje vođe, u duhu već pominjanog diskursa uvreda i kleveta, Šešeljevi sledbenici bi mogli SRS da načine zaštitnikom manjeg dela socijalno ekonomskih gubitnika tranzicije i političkim predstavnikom intelektualnog proletarijata bliskog marginalnim desničarskim grupama. Uprkos prilično verovatnoj mogućnosti gubitka uticaja u biračkom telu, u glavama i srcima pravovernih šešeljevaca živi nada da će ideološki pravovernija SRS ostati stožer opozicionog delovanja i ekskluzivni zaštitnik srpskih državnih i nacionalnih interesa.
Ipak, treba imati u vidu i sledeće: nesumnjivi politički potencijal SNS da dovede u pitanje popularnost radikala nije garancija da će ova stranka lako i brzo doći u poziciju da političku scenu u Srbiji učini bipolarnom. Naime, SNS će morati da se izbori sa pitanjem vlastitog političko-ideološkog identiteta na desnici i političkoj sceni uopšte. Ideološko-politički profil SNS, po svemu sudeći, baziraće se na predizbornim programima Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića na izborima za Skupštinu grada Beograda. Dakle, fokus na nacionalno-državnom diskursu, sa akcentom na saradnju sa Rusijom, ali i EU, u slučaju da prizna KiM kao integralni deo Srbije, priča o socijalnim razlikama izazvanim tranzicijom, začinjena snažnim retoričkim efektom koji se odnosi na rezolutnu borbu, u prilog borbi protiv korupcije kao oblika društvenog zla, povremena denuncijacija političkih protivnika, po koja teška reč na susede Srbije (čisto da SNS u potpunosti ne odustane od birača SRS-a) i koketiranje sa mogućnošću saradnje sa DS-om ne bi li se poboljšao imidž stranke u očima ne mnogo prijateljski naklonjene kapilarne javnosti. Polazeći od navedenog opisa ideološko-političkog profila SNS-a, razlike u odnosu na SRS više su u domenu političke taktike i medijske prezentacije, dok po sadržini njihov program nije naročito evoluirao. Sličan političko-ideološki profil SRS-u i SNS-u pokazuje i Koštuničin DSS i Ilićeva Nova Srbija, te se osnovano postavlja pitanje kako će SNS istaći svoju političko-ideološku različitost mimo personalnih razlika između dva Vojislava, Tomislava, Aleksandra i Velje.
Praktikovanje politike sa visokim ambicijama, što je naum naprednjaka, zahteva organizacionu strukturu, uporište u medijima i nemale finansije. Sve pobrojano nije nužno nedostižno, ali može u bitnijoj meri učiniti neizvesnim ostvarenje visoko postavljenih ambicija, posebno u aktuelnim okolnostima, kada ni vlasti, ni ekonomskoj eliti, ni međunarodnoj zajednici nije naročito stalo do politike SNS-a koja bi – sudeći po izjavama njenih lidera – trebalo da liči na srednji put između Koštuničine salonske desnice i njenog razbarušenog populističkog blizanca oličenog u SRS-u.
Mimo euforične priče o snazi SNS-a i nauma da se politička scena učini bipolarnom, jasno je da vođe naprednjaka znaju da ih očekuje iscrpljujuća borba za „mesto pod suncem“ na političkom tržištu u Srbiji. Kao i kod svake stranke koja je u nastajanju, postoji vidljiva oscilacija između verbalno ispoljenog entuzijazma za „novim političkim početkom“ i saznanja o oporim činjenicama političko-socijalnog života, unutar koga će stranka voditi političku borbu.
Sukob u SRS-u, čiji se zvanični kraj očekuje održavanjem Osnivačke skupštine Srpske napredne stranke 21. oktobra, imaće značajne učinke na odnose snaga na političkoj sceni.
Vlast će biti osnažena činjenicom da se opozicija bavi sobom, uz propratne sukobe u javnosti koji iritiraju njene pristalice i tupe oštricu kritike u Skupštini i šire. Istovremeno, desni pol političkog spektra brojčano će biti povećan i opterećen personalno-političkim i medijskim sukobima političara slične ili gotovo identične orijentacije. Posledica ovoga su umanjene šanse za uspostavljanje saradnje i zajedničkog akcionog plana opozicije. Takođe, ideološko-politička konfuzija, nastala velikim brojem partija koje šalju istu poruku biračkom telu, stvarne birače čini potencijalno konfuznijim u političkom rasuđivanju i opredeljenju.
Ne treba posebno isticati da postojanje slabe opozicije u zemlji krhke liberalno-demokratske tradicije i prakse ne vodi napretku demokratskog političkog procesa. Ipak, ako se ispuni obećanje elita SNS-a o uspostavljanju pristojnije i tolerantnije komunikacije sa ostalim strankama, moglo bi doći do pacifikacije postojećih ideološko-političkih sukoba između evroreformskog i nacionalnog bloka na političkoj sceni u Srbiji. Upravo umirivanje često uzavrelih političkih strasti u postojećim političkim okolnostima odgovara težini i ozbiljnosti problema sa kojima se dugo suočava naše društvo i država.
Težina i ozbiljnost problema koji u kontinuitetu opterećuju Srbiju političare svih orijentacija pozivaju i navode na razum, odgovornost, toleranciju uz pretpostavljeni minimum zajedništva. Apel za mirnije tonove u političkoj komunikaciji, spremnost da se za praktično borimo jeste novi kvalitet stranačke cene, a verovatno i siguran budući politički poen za protagoniste umerenog političkog stava. |
.jpg)
