Srpske ovce u ideološkim torovima

Pisali smo o tome da su Demokratska stranka i njen predsednik Tadić generatori podele srpskog društva, poput Miloševićevog SPS-a u vreme njihove neprikosnovene vlasti tokom „mračnih devedesetih“. O Miloševiću i SPS-u, sa kojim sada očijukaju, onomad su govorili kao o “avetima prošlosti, silama mraka i haosa, rušiteljima svetle narodne budućnosti“. Nije se mnogo šta promenilo od „mračnih devedesetih“ do „mračnih dvehiljaditih“ jer sličnu retoriku danas možemo čuti od „evropejaca“ kada govore o onoj “drugoj strani”.

DOSLEDNI U NEDOSLEDNOSTI

Kada je reč o navodnoj doslednosti i o tome kako sadašnji DS nema oštrih zaokreta u politici, treba se samo malo vratiti u prošlost. Predsednik Tadić svojevremeno nije dozvolio nijednom svom odboru da po bilo koju cenu uđe u koaliciju na lokalnom nivou sa SRS-om i SPS-om. Čak i onda kada je takva koalicija bila dobro i jedino moguće rešenje. Predsednik je smenjivao “neposlušne”, čak je ukidao i kompletne odbore koji nisu poštovali njegovu “direktivu”. Tako su stradali odbori u gradovima poput Zaječara, Negotina i Kladova... Tada nije dozvolio koalicije ni na nivou mesnih zajednica, a sada je sve moguće, pa čak i na nivou – Republike? Šta se to promenilo? Da li se promenio DS? Nije. SPS? Nije. Ništa se nije promenilo.

U stvari jeste, promenilo se nešto: sada mu nedostaje jedan broj poslanika za formiranje vlade, za prostu skupštinsku većinu u skupštinskom restoranu. To nije sve, Srbija je zemlja čuda. Čak je Čeda Jakobinac, zakleti borac protiv devedesetih, rekao da ne bi učestvovali u vladi sa SPS-om, ali bi dali podršku takvoj vladi. Doduše, posle je nekako pokušao da povuče ovu podršku Dačiću i Palmi, jer su valjda njegovi verni sledbenici protestovali.

MILOŠEVIĆ I ARKAN SE PREVRĆU U GROBU 

Očigledno da ni „gadljive demokrate“ nisu više tako “gadljive” na SPS. Oni se pri tome pozivaju na „nacionalno pomirenje“ (odakle ga izvukoše). Na drugoj strani, i dalje ostaju radikali, kao sparing partneri, jer u Srbiji moraju uvek postojati dva tora (dva bloka), međusobno sukobljena do ivice građanskog rata. Naravno, Dačić, Palma i Penzioner su „evropske nade Srbije“, a Nikolić i Koštunica vuku Srbiju u devedesete. Propaganda je stvarno alhemijska disciplina – tu je moguće sve što zamislite.

I pored priče o „nacionalnom pomirenju“ Tadića sa Dačićem, Palmom i Penzionerom, ona ne važi za Nikolića i Koštunicu. Ova dvojica su van „zakona“, oni su otpadnici i jeretici (kako reče jedan analitičar NSPM-a) „evrodogme“. Prema njima su sva sredstva dozvoljena. Jer evropski cilj opravdava svako nepošteno i nezakonito sredstvo.

Treći tor (treći blok), po kriterijumima domaćih zapadnjaka i njihovih mentora, ne može da postoji jer se polarizovanim društvom lako upravlja. Zbog toga su se u vrlo bliskoj prošlosti režirali događaji i podele: pre svega podela oko Haga. Zakon o pomoći haškim optuženicima je “dočekan na nož” i tada je prvi put otvoreno, javno, Vojislav Koštunica odgurnut iz “demokratskog tora” u “patriotski tor”. Upravo je taj zakon očuvao mir i stabilnost u Srbiji, a na taj način je omogućio „reformatorima“ da sprovode svoje planove bez većeg otpora. Tada se dogodio “prvi veliki pad” DSS-a pobedom Tadića na predsedničkim izborima i lošim izborom Maršićanina za kandidata.

Da li je Mira “karika koja nedostaje” u evropskom lancu i da li će sada “crvena veštica biti glavni pokrovitelj nove vlade”? Koliko li je samo “baražne paljbe” bilo po Koštunici i DSS-u kada su prihvatili podršku SPS-a u manjinskoj vladi Vuka, Dinkića i Koštunice! Čak su se licemerno i Dinkić i Vuk odricali podrške SPS-a, a i dalje ostajali u toj vladi. Normalno, i tada je “meta napada” bio isključivo – Koštunica.

MEDIJSKA AMNEZIJA

Setimo se samo kako je Čeda Jovanović napadao Tadića i (kobajagi) ga optuživao da je izneverio izbornu volju građana kada je premijersko mesto dao Koštunici, a pri tome nije napadao Vuka i Mlađu za ministarska mesta u “takvoj” vladi. Ta Tadićeva iznuđena kohabitacija sa Koštunicom bila je za Čedu najveći greh mladog predsednika koji ga je isterao iz stranke i ostavio bez udela u Đinđićevom nasledstvu. Dakle, tada su mu smetali Koštunica i Velja koji su pobedili Miloševića, a sada mu, kao ni Tadiću ne smeta miloševićevski Dačić i arkanovski Palma. Valjda misle da sve to mogu opravdati onom narodnom „Evropa nema alternativu“. Budući da oni imaju gotovo sve televizije, pokušavaju da isperu mozak ljudima u Srbiji i da to predstave kao doslednu politiku, kao što je Milošević nakon bombardovanja 1999. tvrdio da je pobedio NATO.

Setimo se samo šta se pričalo o socijalistima kada su podržavali Koštunicu, ili pak o Palmi. Sve najgore protiv Dragana Markovića, drvlje i kamenje na prošlim parlamentarnim izborima, kada je bio u koaliciji sa tzv. narodnjačkim blokom. Setimo se “epiteta” Arkanov čovek, krvave ruke do lakata. Izrugivanja sa njegovim izjavama o Betovenu koji bi mu svirao na uvce da je nešto stariji. Sada je taj isti čovek – čovek velike širine, pravi „evropejac” i demokratska ljudina, koji zna gde je budućnost napaćene Srbije i Jagodine.

Kako je kratak put od satanizacije do medijske glorifikacije samo ako vaš glas zatreba Borisu, Dinkiću, Vuku i Čanku (čitaj Zapadu). A činjenica je i da su se i intelektualci i mediji prodali za sitno, pa su dokazivali nedokazivo, da je miloševićevski SPS ideološki blizanac đinđićevskog DS-a. Ovde su kojekakvi intelektualci i novinari dotakli dno pričama o „ideološkoj bliskosti“ SPS-a i DS-a, ili pak o tome kako će SPS u koaliciji sa onima koji su im isporučili predsednika dobiti nove glasove. Ovim medijskim lažima nema premca. Posle ovoga ću poverovati i da B92 utvrdi da su Arkan i Đinđić bili braća od tetke, te da je prirodno da Tadić i Palma usko sarađuju, kao što su otkrili onu „famoznu saradnju“ Miloševića i Đinđića iz 1993. godine (što je Živković demantovao).

Nažalost, kada se Dačić odluči kojem će se carstvu prikloniti – da l' kosovskom ili evropskom – dubok problem podele i dalje neće biti rešen. U oba će slučaja Srbija ostati bez šanse, bez izlaza, na nizbrdici, sluđena, zbunjena, uplašena... U oba slučaja imate nestabilnu vladu, socijalno nezadovoljstvo, rastrojeno i podeljeno društvo. Bez nade na pomirenje i na napredak.

Koštunica i DSS su uspešno odgurnuti (a delom su i sami tome doprineli) u “onaj tor” od demokrata. Prošle godine su izabrali Nikolića za predsednika Skupštine, a onda se nakon strahovitog pritiska Zapada predomislili! U “minut do dvanaest” formirana je “demokratska vlada”, a DSS je ponovo sateran u “demokratski tor”. Ako Koštunica pravi koaliciju sa radikalima, onda je to jeres, izdajstvo, a kada to čine tzv. demokrate sa socijalistima, onda je to evropejizam, socijalna odgovornost i „čisto bela“ demokratija.

Od Koštunice su čak tražili da se izjasni sa kim će u koaliciju posle izbora. Ili si “tamo”, ili “'amo”, trećeg puta nema. U skladu sa takvim ciljevima usledili su i napadi Čanka, Čede, B92, NVO. Pokušali su da ga isteraju na čistac i da ga sateraju u „nacionalni tor“ ne bi li ovi dobili manje glasova. I u tome su i uspeli.

Koštunica, kao i uvek do sada, nije preduzeo ništa da predupredi te napade, ili da barem nekako odgovori na te prozivke. A i jedni i drugi bi sada u koaliciju sa SPS-om. I jednima i drugima cilj je isti – vlast! Zašto se to onda toleriše Tadiću, ali ne i Koštunici? Kako rekoše, Koštunica je sada antievropejac, a Dačić, Palma i Penzioner su evroentuzijasti. 

Vrlo nam je jasno u kakvoj se trilemi nalaze Dačić i drugovi. Čak je Čeda rekao da „od njih zavisi“. LDP je loše prošao na izborima i na sledećim verovatno neće ni preći cenzus jer su se finansijeri umorili od investiranja u promašen projekat. Putuje “drug Dačić” u Rusiju, Grčku. Nije to sigurno zbog Internacionale, možda ide po “svoj čvrsti stav”.

Zbunjuju i pohvale upućene SPS-u od SAD i EU. Ispada da SPS i nije vladao devedesetih, već da su to bili samo Šešelj i radikali (a možda i Koštunicu tu nekako ubace). A poznato je da radikali nisu imali mnogo manevarskog prostora kod autoritarnog Miloševića. Kako smo zaboravan narod, moguće je i da progutamo i ovakvu lažljivu propagandu. Ovakve medijske manipulacije nije bilo ni pod Miloševićem. Nema većih “ponavljača” istorije od Srba.

Nažalost, među demokratama ne postoji dovoljno mudrosti da političkim protivnicima prepuste bar Beograd i da na taj način smire strasti. Naprotiv oni vode politiku konfrontacije, koja Srbiju vodi niz opasnu nizbrdicu i u moguće političke konflikte. Tadić mora biti svestan svoje odgovornosti za politički mir i stabilnost u zemlji, što sada očigledno nije jer on i njegova politička grupacija generišu podele i produbljuju političku krizu, koja može imati nesagledive posledice.