Srbiji je potrebna stranka radikalne levice

Ovim tekstom se obraćam  samo onima kojima je stalo do države i do zaštite teritorijalnog integriteta, uključujući i kosovsko-metohijski deo Srbije.

Politika koju vodi Vučić, a koja je konceptualno nastavak prethodnih politika od 2001.godine (o nekoliko dana Đinđića i nekoliko meseci Koštunice, koji ne predstavljaju kontinuitet, kasnije, a o pogrešnosti Miloševićeve politike je nepotrebno govoriti) slikovito se može prikazati kao kretanje osobe koja je upala-ušla u veliki levak.

Levak

Na početku kretanje nije naročito brzo, daje mogućnost da se vidi okolina i nesrećniku se čini da može da bira šta će sledeće da uradi. Onda se sve ubrazava i ide ka svom ishodištu. Onaj u levku više ne vidi ništa, sve mu se vrti u glavi i samo gleda kako sebe da spase.

Sasvim je svejedno da li je Vučić prethodno prihvatio obavezu da Srbiju provuče kroz levak, ili je to uradio zbog svoje nesposobnosti. Rezultat je isti. Nema smisla iscrpljivati se u tim raspravama.

Najveće ubrzanje je nesumnjivo dato Briselskim sporazumima i sve što nam se događa i ovih dana nije nikakav incident „terorističkih šiptarskih bandi“ nego logična posledica politike koja se vodi u Beogradu. Objašnjenje kako je tobože važno razumeti da to nisu Albanci nego SAD itd. nema značaja ako se ne preduzma ništa što bi nas zaista iz tog levka izvuklo.

Kada je ubijen Ivanović već je konstatovano da je to dokaz poraza Vučićeve politike prema KiM u celini. Ovo sa Đurićem je samo nastavak istog, potpuno nezavisno da li u tome Vučić učestvuje svesno ili se tome protivi. Dok si u levku nema ti spasa.

To se dogodilo i Đinđiću, pa kad je video da u tom sistemu oslanjanja na zapad nema spasa, to je javno i rekao. Nije ništa preduzeo da bi Srbija ojačala, ali je rekao da je to bezizlaz. Otuda svako ko se poziva na Đinđića kao vizionara, a zagovara prihvatanje secesije kosovsko-metohijskog dela Srbije, ne govori istinu. Ili se lažno poziva na Đinđića, ili mu pripisuje odricanje od KiM bez osnova.

Isto se dogodilo i Koštunici. Prihvatio je privatizaciju, prihvatio je predaju bankarskog sistema strancima, smanjivanje vojske i saradnju sa NATO-om, medijski upliv i obaveštajni upliv stranaca, put ka pridruživanju EU, a onda je shvatio da je stvar bezizlazna. Usprotivio se članstvu u NATO i potpisivanju SSP-a. Građani su poverovali da je to izlazak iz levka, masovno izašli na ulice u znak podrške da se borimo da iz toga izađemo, a on ih je odveo u Hram Svetog Save da pale sveće. A da građani sami, u potpunoj kotroli medija od strane onih koji nam rade o glavi, uz prihvatanje i samog Koštunice da je privatizacija dobra itd, dakle da sami građani razumeju da je on oslonac mogućih promena. I naravno da su demagozi i izdajnici pobedili na izborima. Onoliko koliko je nedostajalo plaćeno je u evrima i prozapadna vlada je nastavila posao.

Vrtlog ka dnu se nastavlja Tadićem, a onda dolazi Vučić o čemu je već bilo reči.

Rešenje

Rešenje je bolno jednostavno. Mora se izaći iz levka. Unutar tog koncepta prihvatljivog rešenja nema.

Naravno da i tu postoje bolji i lošiji predlozi, ali ishod je uvek približno isti. To što iz levka ispadne neće biti Srbija. Osim što će se možda tako zvati. Niti ćemo mi biti Srbi. Mada će nas tako nazivati.

Da bi se iz levka izašlo nije dovoljno povući jedan potez. Ne postoji jedna poluga kojom se problem rešava. Potrebno je planski na najmanje dvanaestak polja povlačiti poteze. A svako od tih polja prioritetno ima po nekoliko poteza koji se ostvaruju sa po 7-8 mera.

Kako je reč o nekoliko stotiona mera koje treba povući u narednih 10 godina, naravno da vremenski neki potezi idu odmah, a neki za nekoliko godina. Ali je od najveće važnosti da se razume da bez celovite borbe na svim poljima, izlazak iz zamke nije moguć.

Odatle sledi da značajan broj predloženih rešenja mora biti ne samo suprotan onome što imamo na sceni, nego i inventivan i stručno utemeljen. A da istovremeno glavne pravce tog delovanja građani relativno jednostavno razumeju. Da bi mogli takav napor da podrže.

Opozicija

Već iz pretohdnog opisa svako može da vidi da postojeća opozicija ne može da ponudu rešenje.

Otuda je pitanje „udruživanje u jednu kolonu“, „ prevazilaženje sujeta“ „ udruživanje resursa“ itd. sekundarno. Naravno  da je bolje da postojeća opozicija ide u 1-3 kolone, a ne u 6-7, kako ne bi došlo do rasipanja glasova. Uz punu svest da će Vučić uvek poturiti desetak svojih „opozicionih „lista. Ali to je samo ostvarenje određenih taktičkih prednosti, a ne stvarno rešenje.

Neophodna je nova politička snaga. A ono što nedostaje  je  radikalna levica.

Takva opoziciona ponuda ne rasipa glasove, zato što od onih koji glasju za postojeću opoziciju niko ne bi ni glasao za levicu.

Ona je važna zato što se nužno obraća najsiromašnijima u našem društvu, zahtevajući veću jednakost, a postojeće opozicione stranke su uglavnom elitističke.

Kao jedina opcija koja istorijski dokazano uništava organizovani kriminal, ona može naročito mladima da bude podsticajna za ulazak u politički život Srbije.

Zahtevajući primereno snažnu državu, ona je nužno na antiglobalističkim i antineoliberalnim, ali i antitajkunskim pozicijama, a to će potisnuti sve „progreisvno-liberalne“ besmislice koje sluđuju svet.

Nama je neophodna radiklano leva partija koja će Jugoslaviju ceniti kao najbolje rešenje za balkanske narode, a naročito za Srbe, ali koja će biti odlučno protiv ove prevare koja se naziva „Zapadni Balkan“. Kada Jugoslavije nema i neće je u dogledno vreme ni biti, onda je ponovo otvoreno srpsko nacionalno pitanje i ponovo smo na poziciji iz 1912., oslobođenje i ujedinjenje. Savremeno „levo“ nije i ne sme biti anacionaolno. Bez poluga države, nemamo čime da se borimo protiv modernih kolonizatora. A nema jake države bez nacije.

Važno je jasno izraziti divljenje za partizanski pokret koji je ovde pobedio nacizam i koji jedini iz porobljene Evrope u Drugom ratu ima moralno pravo da stane rame uz rame sa pobednosnom Crvenom armijom.

Potomci četnika imaju 20 drugih partija, pa nek glasaju za njih, a sa nama neka se udruže u poslovima oslobođenja koji su zadatak današnje generacije. Nas samo zajednička borba na tom pravcu može pomiriti, a ne prekapanje po istoriji.

Postoje brojne zamke, ali nema ozbiljnih dilema. Ne treba biti isključiva, ali je važno biti odlučan. Ishod ovoga što imamo je izvestan. Kad –tad moraćemo da stvaramo novo. A novo je samo nova ideja. U boljem smislu te reči. Ako je ostvarimo i pogledamo šta je to novo, ona će se pojaviti kao Srbija-dražva slobodnih i jednakih.