Srbija posle MSP

U Srbiji je mišljenje Međunarodnog suda pravde o secesiji Kosova, osim zaprepašćenja, izazvalo i eksploziju optužbi na račun istih političara. Drugosrbijanski mejnstrim je optužio Tadića i Jeremića da su, iz populističkih razloga, vodili pogrešnu spoljnu politiku sukobljavanja sa EU i SAD, zahtevajući od njih da odmah priznaju „realnost“. Patriotski mediji pak takođe su napali Tadića i Jeremića da su sve radili pogrešno, optužujući ih da Srbiju namerno guraju ka položaju kada će morati da prizna secesiju Kosova, i zahtevali su njihovu ostavku.

Svet cinične amoralnosti

Kada sam čuo za presudu MSP moram da priznam da sam najpre optužio sebe. Bilo mi je krivo što sam mislio da će taj sud drugačije presuditi nego što jeste. Bilo mi je krivo kako sam uopšte mogao i da pomislim da jedna značajna ustanova, kao što je MSP, može ostati pošteđena kontrole i uticaja tog svetskog sistema moći kojeg nazivamo „Imperijom“. I mislim da svako ko pročita obrazloženje suda, to bedno pravničko dovijanje da se po svaku cenu ispuni volja Imperije, ne može a da ne shvati da je kontrola najvažnijih tačaka odlučivanja ipak možda potpuna.

Objavljivanjem mišljenja MSP pukao je još jedan balon od sapunice, još jedan mehur iluzornih, lažnih ustanova svetskog poretka. Sada je jasno da je to zapravo bio jedan od onih smrdljivih mehurova koje stvara podmukao proces truljenja, a iz kojeg se, nakon što prsne, svetom širi zadah. Ta trulež koja je zahvatila čitavo telo globalnog društva vidi se u ovoj presudi na najočigledniji način. Najviša instanca međunarodne pravde njom je saopštila istinu – za male zemlje ne postoji više pravo; postoji samo milost i nemilost Imperije.

Objavljivanjem mišljenja MSP pukao je još jedan balon od sapunice, još jedan mehur iluzornih, lažnih ustanova svetskog poretka. Sada je jasno da je to zapravo bio jedan od onih smrdljivih mehurova koje stvara podmukao proces truljenja, a iz kojeg se, nakon što prsne, svetom širi zadah. Ta trulež koja je zahvatila čitavo telo globalnog društva vidi se u ovoj presudi na najočigledniji način. Najviša instanca međunarodne pravde njom je saopštila istinu – za male zemlje ne postoji više pravo; postoji samo milost i nemilost Imperije. Ako ste u milosti, vaši secesionisti će biti teroristi, a njihove deklaracije o nezavisnosti nelegalne. Ako pak niste u milosti, vaši secesionisti postaju borci za slobodu, a njihove deklaracije o nezavisnosti legalne povelje o uspostavljanju novih država.

U našem svetu ljudskosti, u negdašnjoj civilizaciji Visoke Evrope, ugovor je značio ugovor, a pravo pravo. Ali, umesto ideala odanosti pravu, sada gledamo kako se stvara svet cinične amoralnosti, kako nastaje poredak u kome se obara svako pravilo, svaka pravda, svaka zakletva, samo ako je u protivrečju sa interesom Imperije. Razbojničke države su i ranije postojale. Ali nisu postojale ustanove svetskog poretka koje njihovo ponašanje proglašavaju za pravdu. Sa ovom presudom MSP upravo to se dogodilo. Zato je ta presuda još jedan znak globalnog preokreta. Pljačka i moć sada su i zvanično postali opravdanje za svaku besmisao, za svaki postupak, za svaki zločin.

Ubice u kući ubijenog

Znam da će me optužiti za nacionalističku megalomaniju, ali prosto moram da kažem ono što je istina – Kosovo jeste jedna vrsta prekretnice. Nije prvi put da se tok istorije prelama na sudbini neke male zemlje. Slučajno je to sada baš Srbija. No naša sudbina je sada veća od nas samih. Mi možda ne možemo više mnogo da učinimo, ali ono što se može, dužni smo da uradimo. Naša prva dužnost je da razumemo to što se dogodilo, kao i mnogo toga vezanog za svet u kome živimo i da to jasno i glasno kažemo. A zatim da tu istinu u svakoj prilici i na svakom mestu svetu objavljujemo, sve dok ne dođe vreme da možemo nešto i da promenimo.

Kao neko ko živi u Srbiji imamo „privilegiju“ da smo među prvima u svetu na svojoj koži osetili tehnologiju Imperije. U tom smislu, biti intelektualac u Srbiji je nekako lakše nego biti intelektualac u Francuskoj ili Švedskoj. Jer, ovde je lakše videti istinu, ovde se ne može ne osetiti žrvanj koji melje. I pošto ga je lako primetiti, odavde je onda lakše i otpočeti sa istraživanjem njegovog mehanizma. Tim veći je profesionalni, a naročito moralni pad onih naših kolega koji i dalje ništa ne vide, koji i dalje pričaju oveštale fraze o „međunarodnoj zajednici“, „evropskim integracijama“, „ljudskim pravima“, „našim zapadnim prijateljima“... Tim ljudima treba javno reći da je intelektualna sramota to što rade i da je o nekakvim vrlinama ubice u najmanju ruku stidno govoriti u kući ubijenog.

I baš po svom znanju mi moramo da budemo nadmoćni, baš po tome što više toga znamo i razumemo mi se moramo razlikujemo od intelektualnih konformista i drugosrbijanskih invertiraca. A upravo zato što znamo koliko toga još moramo da naučimo, zato što znamo koliko je stvarnost složena i puna nijansi, mi moramo da se čuvamo od olakih i površnih optužbi, a pogotovo od onih koji počivaju na naknadnoj pameti. Tadiću i Jeremiću mnogo toga možemo da zamerimo. Ali, kako da im zamerimo da su bili naivni što su sudbinu Kosova vezali za mišljenje Suda pravde, kada smo i sami verovali u autoritet ovog suda? Ne znam nikoga, ni od pravnika, ni od političara, ni od novinara, ko je pre izricanja presude javno govorio ili pisao da ovaj sud nije ništa više do kulisa Imperije. Zato je malo zazorno naknadno pametovati kako nije ni trebalo da se obratimo MSP-u i kako su Tadić i Jeremić krivi zato što nisu znali kako će se čitava stvar završiti. Ne, oni to nisu znali, a mogli su da znaju samo onda ako im je srpska pravna i diplomatska elita to rekla. Pošto im to niko nije javno saopštio, a prilično sam uveren da im ni privatno nije objasnio kako stvari stoje, nisko je sada svu krivicu na njih svaljivati.

Još mi neubedljivije deluje zamerka što su Tadić i Jeremić pitali MSP za mišljenje, umesto da odmah podignu optužnicu protiv SAD i ostalih zemalja Imperije. Zaista? Ako je MSP i na ovako benigni podnesak Srbije odgovorio bestidno i arogantno, šta bi tek bilo da smo se usudili da podnesemo tužbu? Da li ima i malo sumnje u to kakav bismo odgovor dobili? Ne budimo licemerni. Ako je bezazleno pitanje dočekano sa tolikom zlobom, ozbiljna tužba protiv Imperije ne bi imala nikakve šanse. Sve što bismo dobili bilo bi u najboljem slučaju ignorisanje i podsmeh, a u najgorem odmazda i dalje sistematsko ponižavanje.

Zajedno protiv imperije

Najžalosnije mi je ipak bilo to što su oni usamljeni pojedinci iz nacionalnog korpusa koji se u ovoj prilici nisu priključiti horskom proklinjanju Tadića i Jeremića i sami optuženi da su „lažni patrioti“ i potajnici vlasti. Samo zato što su napisali da su ova dvojica, a naročito Jeremić, ipak pokušali da malo ometu volju Imperije i uspore masovnije priznavanje kosovske secesije, samo zato što ovoj dvojici nisu bili spremni da odreknu svaku meru patriotizma, samo zato što su rekli da to jeste bio slabašan pokušaj, ali da je makar bio častan pokušaj otpora, oni su upoređeni sa „doktorom Šajevičem“, tim simbolom intelektualca koji radi za tajnu službu i koji „obično oštro kritikuje vlast, ali u ključnim momentima za pojedine njene predstavnike nalazi opravdanje“. Takođe su nazvani i „intelektualno-medijskim apologetama vladajućih patriotskih manekena“, kojima je „poveren zadatak da u 95 posto slučajeva prozivaju vlast, ali da u 5 posto posebno bitnih slučajeva otvoreno rade njoj u prilog“. Ne, to nije dobro, rđava je ta logika da su sumnjivi čak i oni koji su samo 95 posto patriote, čak i oni koji samo 5 posto ne misle kao mi, čak i oni koji nisu protiv svakog čoveka iz ove vlasti, šta god da učini i koliko god da se potrudi da nešto uradi.

Sve ove optužbe, koje su inače dolazile od strane razboritih ljudi, doživeo sam samo kao još jedan izraz frustracije i nervoze zbog najnovijeg istorijskog poraza, zbog još jedne razbijene iluzije. No, i poraz se mora naučiti podneti, baš kao i pobeda. Ova vlast je toliko kriva i toliko pogrešna, da je odavno morala da ode. Ali, ne zbog ovoga. Jer, onaj ko stavlja znak jednakosti između Jeremića i Čede Jovanovića rizikuje da mu sutra Čeda postane šef diplomatije. Znam da se geslo „što gore, to bolje“ očajnicima može učiniti privlačno. Ali, ozbiljni i razboriti ljudi znaju da takva logika delovanja češće završava u potpunoj katastrofi, a ne srećnom pobunom i istorijskim obrtom.

Jer, onaj ko stavlja znak jednakosti između Jeremića i Čede Jovanovića rizikuje da mu sutra Čeda postane šef diplomatije. Znam da se geslo „što gore, to bolje“ očajnicima može učiniti privlačno. Ali, ozbiljni i razboriti ljudi znaju da takva logika delovanja češće završava u potpunoj katastrofi, a ne srećnom pobunom i istorijskim obrtom.

No, umesto da se međusobno optužujemo i sumnjičimo, mislim da je bolje da krenemo da učimo, da počnemo da razgovaramo i da otpočnemo da se udružujemo. Najpre treba da izvidimo kako su se ostali narodi nosili sa svojim velikim porazima i da li iz njihovog iskustva možemo nešto da naučimo. Meni prvi pada na pamet jevrejski narod, koji je dve hiljade godina pobeđivan, porobljavan, proterivan, ponižavan i uništavan. I kada gledam njegovu istoriju, vidim kako je taj narod stalno nalazio snage da pretraje, da poraz savlada, da ga nekako prebrodi, da ustane i ponovo krene dalje. Taj narod se kroz sve strašne poraze sačuvao, i danas dospeo u položaj da njegovu državu čak i Imperija – taj čudovišni koloplet ranogermanske brutalnosti i poznorimske moralne izopačenosti – čuva i tetoši.

Mudrost Jevreja

Ne mislim da je Srbima potrebno takvo pokroviteljstvo kakvo danas uživa Izrael, ali im je možda potrebna mudrost i iskustvo opstanka kojeg danas imaju Jevreji. Meni se čini da su oni opstali iz tri razloga. Prvo, imali su veru, ne samo u Tvorca, već i u Zavet koji im je Tvorac dao. Bacani na lomaču, oni bi stiskali Pismo Zaveta; spremajući se na dejstvo, oni su se hrabrili čitajući šta u Zavetu stoji. I stvarno su pretekli. Bez čvrste vere, to teško da je bilo moguće.

Drugo, za rana su naučili da cene znanje. Hitali su da završe što više škole, da budu naučnici, lekari, profesori, umetnici... Štefan Cvajg kaže da se ni u jednom narodu znanje nije toliko cenilo kao u Jevreja – možda i zbog statusa koji su znalci Svetih spisa uživali u hebrejskoj narodnoj kulturi. U informatičkom društvu, kakva su naša, imati znanje znači biti elita. Jevreji su poslednjih vek i po postali elita i kao takvi mnogo uspešniji u nošenju sa izazovima savremenosti, nego kao ranija intelektualna margina.

I treće, novac. Jevreji su naučili da ga mukotrpno zarađuju, a sa tim i da povećaju šanse da u teškim okolnostima prežive. U civilizaciji boga Novca, ne moramo svi da se tom bogu klanjamo, ali nije loše da novac umemo da steknemo i sačuvamo. Narod koji ima ozbiljan odnos prema novcu teže će da završi kao ritualna žrtva u usijanoj utrobi Moloha, mnogo teže nego lakomisleni bećar koji prosto vapije da za nešto budu optužen i zatim samleven.

Ne mislim da je ovo jedino valjano iskustvo i siguran sam da nam i druga iskustva mogu biti dobrodošla. Ali, sada kada je Srbija osakaćena država iz čijih odsečenih udova još lipti krv, nema nam druge do podvezati rane i učiti kako da preživimo. Mi smo kao narod poraženi, kao zemlja okupirani. Ali, duhom moramo ostati krepki i slobodni, kako bismo spremni dočekali priliku za obrt.

„Toliko oblačno nebo ne može da se razvedri bez oluje“, kaže Šekspir. Toliko zla i nepravde koliko se počelo taložiti u ovom vremenu ne može da ne donese buru. Samo je na nama hoćemo li tu buru sačekati nespremni, malodušni i razdirani svađom. Ili ujedinjeni, samopouzdani, naoružani znanjem i – pripravni za pobedu.

(Pečat, 11.08. 2010.)