SPS i Statut Vojvodine

U subotu, 7. februara, Ivica Dačić, predsednik SPS-a, konačno se odredio prema Statutu Vojvodine. On je rekao da "SPS nije protiv autonomije Vojvodine, ali jeste protiv stvaranja države u Srbiji". Dačić je najavio da "SPS neće glasati ni za šta što bi kršilo Ustav". Da bi bio precizan na šta tačno misli, on je "podsetio da je SPS odavno javno iskazala svoje nezadovoljstvo predlogom Statuta"1.

Dačićevo oglašavanje prekinulo je agoniju SPS-a, nastalu zbog podrške ovom dokumentu. Taj papir, koji je izradio novosadski ogranak DS-a, a uz sufliranje Čankovog LSV, odmah je ocenjen kao autonomaško-secesionistička platforma za razbijanje Srbije2. Ali, suprotno Dačićevoj tvrdnji da je "SPS odavno javno iskazala svoje nezadovoljstvo predlogom Statuta", SPS je, zapravo, kroz izjave svojih funkcionera, izričito podržavao ovaj autonomaško-secesionistički akt. Ta podrška je pre svega dolazila iz usta Dušana Bajatovića, predsednika Pokrajinskog odbora SPS-a.

To se najbolje vidi iz naslova koji su davani Bajatovićevim izjavama: "Bajatović: Nije separatizam što želimo jaku Vojvodinu" (11. septembar 2008)3, "Bajatović: Separatizam neće biti overen" (19. septembar 2008)4, "Bajatović: Ne postoje elementi separatizma u Statutu Vojvodine" (23. septembar 2008)5, "Dušan Bajatović: Statut Vojvodine ne rastura Srbiju" (4. februar 2009) 6, itd. Od samog početka, dakle, pa do samo tri dana uoči Dačićeve prelomne izjave, Bajatović je bio na čelu kampanje za anestetiziranje javnosti u vezi ovog Statuta. Pogledajmo samo neke njegove tipične izjave, pogledajmo šta su one sadržavale, pa ćemo videti koliko je tačno da je "SPS odavno javno iskazala svoje nezadovoljstvo predlogom Statuta".

Bajatović kao autonomaški "spin doktor"

"Novi statut APV nije i ne može biti separatistički dokument", objašnjavao je, tako, Bajatović7. "U njemu su naprosto opisane izvorne nadležnosti koje garantuje najviši pravni akt Srbije i ja ne vidim kako bi se to one mogle pretvoriti u nekakav institucionalizovani separatizam"8. Dakle, Bajatović je ovde, najpre, tvrdio da postoje nekakve "izvorne nadležnosti" APV, koje su obnovljene Statutom. To je tipična autonomistička koncepcija, po kojoj nije izvorno suverena Srbija, već Vojvodina. Po toj, LSV koncepciji, novim Statutom Srbija samo "vraća" ("ispravlja") ono što je Vojvodini samovoljno "uzela" 1988. A to su upravo Bajatovićeve "izvorne nadležnosti" APV.

Međutim, takva Čanak-Bajatovićeva koncepcija "izvornih nadležnosti" direktno je protivustavna. Jer, po Ustavu Srbije, suverena je isključivo republika i samo ona ima "izvorne nadležnosti". To se jasno vidi iz člana 182. Ustava u kome izričito stoji: "Nove autonomne pokrajine mogu se osnivati, a već osnovane ukidati ili spajati po postupku predviđenom za promenu Ustava" (tj. ustavnim referendumom, sprovedenim na celoj teritoriji Republike Srbije). Dakle, ne postoji nikakvo "izvorno" ili "istorijsko" pravo bilo kog dela teritorije Srbije na autonomiju. Jer, čak se i "već osnovane pokrajine" mogu ukidati odlukom suverena, tj. građana Srbije.

Takođe, u članu 178 Ustava lepo piše: "Republika Srbija može zakonom poveriti autonomnim pokrajinama pojedina pitanja iz svoje nadležnosti". Dakle, nemaju porajine nikakve "izvorne nadležnosti", koje onda prenose na Srbiju, kao što to zamišljaju Bajatović i njegov saborac u ovoj stvari, Čanak. Baš obrnuto, Srbija je jedina koja ima izvorne nadležnosti, pa ih onda prenosi na pojedine pokrajine, i to onoliko koliko želi, posebnim zakonima i svakoj ponaosob.

Posebno je groteskna Bajatovićeva tvrdnja, iz iste izjave, da on "ne vidi kako bi se one (tj. `izvorne nadležnosti` – A. S) mogle pretvoriti u nekakav institucionalizovani separatizam". Da je Bajatović uopšte pročitao Statut, video bi da njime Vojvodina dobija praktično sve odlike suverene države (osim vojske i policije). U spoju sa idejom da je reč o "izvornim nadležnostima", samo je pitanje vremena kada će i taj jedan, preostali korak do "Nezavisne države Vojvodine", kako svoj cilj definišu vojvođanski secesionisti9, biti načinjen. Statut Vojvodine, što vide čak i pravni laici, i na simboličkom i na institucionalnom planu stvara svojevrsni „korpus separatum” na tlu države Srbije. Odvojene institucije daće odvojene elite, a odvojene elite brzo će, po crnogorskom modelu, dati odvojene identitete. Svaka ustanova teži da se ispuni sadržajem. A secesionističke ustanove, ustanove koje su napravljene tako da od samog početka vode odvajanju i neprijateljstvu, vrlo brzo će se ispuniti secesionističkim sadržajem. To će biti bez obzira na to kakva su sadašnja savezništva, lična ili partijska. I bez obzira na to šta Bajatović vidi, ili ne, šta on želi, ili ne želi.

Tešeći Srbe da primena ovog statuta "neće boleti", Bajatović upotrebljava i stari autonomaški argument tipa "neće valjda vojvođanski Srbi da se odvajaju od Srbije?"10. Taj argument je zaista neozbiljan i već više puta odbačen kao puki retorički trik11. Naime, istorijsko iskustvo nas je ubedljivo podučilo da "većina od 67 odsto Srba" očas posla može da postane "referendumska manjina". Dovoljno je samo da se, recimo, po montenegrinskom modelu, kroz zvanične medije raširi identitet „Vojvođana”, kakav nalazimo na različitim autonomaškim sajtovima. Taj identitet, kao što sam isrcrpno opisao na drugom mestu12, već sada se razvija isključivo na antisrbijanskoj, odnosno antisrpskoj osnovi. A ako se i zvanični pokrajinski mediji, koji će novim statutom dobiti "institucuionalnu nezavisnost od Republike", upregnu u ista kola pričom o "vojvođanskoj samobitnosti" i "srbijanskoj eskploataciji", lako će se pokolebati onih desetak, petnaestak posto Srba, koliko još treba napabirčiti da bi uspeo "referendum o samostalnosti".

Čak i ako taj deo ne bude dovoljan, tu su i druga manipulativna sredstva, koja takođe poznajemo iz crnogorskog iskustva. Recimo da se, po estonskom modelu, izvrši revizija biračkog prava. Bajatovićeve "izvorne institucije" lako mogu da odluče da "vojvođansko biračko pravo" dobiju samo oni građani koji su u Vojvodini živeli do 1990, ili do 1945, ili još bolje do 1918. (odn. njihovi potomci). Zatim se, takođe na osnovu Bajatovićeve "izvorne suverenosti", upriliči referendum, sve uz evropske posmatrače. A na njemu se sa „ubedljivih 55 odsto glasova”, reši „poslednje pitanje koje raspadom SFRJ još nije rešeno”13.

"Garancije da ne postoje elementi separatizma", tvrdi još Bajatović, "jesu to što je usvajanje statuta obaveza propisana Ustavom i što Statut mora da prođe i Skupštinu Srbije, a postoji i javna rasprava kojom se može izbaciti nešto što možda predstavlja problem"14. Pazite samo logiku našeg rukovodioca! Garancija je to "što je usvajanje statuta obaveza propisana Ustavom" – kao da je Ustav propisao obavezu da se donese upravo ovakav, autonomaško-secesionistički statut! Garancija je to "što Statut mora da prođe i Skupštinu Srbije" – kao da jedna skupštinska većina postoji u Vojvodini, a druga u Srbiji, pa će secesionistički Statut automatski biti zaustavljen u drugoj skupštini! Konačno, garancija je to "što postoji i javna rasprava kojom se može izbaciti nešto što možda predstavlja problem" – kao da je javna rasprava do sada bilo šta popravila, kao da skupština Vojvodine, glasovima DS, LSV, G17, SVM i Bajatovićevog SPS-a, nije usvojila ovaj jadni dokument u stanju u kome je on i nastao.

Ali, pošto je javnost ozbiljno shvatila Bajatovićeve pozive na javnu raspravu i počela zahtevati da sama skupština APV iz predloga statuta izbaci one najdirektnije protivustavne članove, Bajatović se ponovo oglasio. On je sada mudro objasnio da "Statut Vojvodine ne bi trebalo vraćati na ponovno razmatranje u pokrajinsku skupštinu jer je već usvojen"15. O, mudrosti svekolike - jer je već usvojen! Pa upravo o tome je reč da je javna rasprava pokazala da Statut ne valja i da ga treba promeniti! Pa upravo o tome je reč što se predlog statuta mora promeniti da bi bio ustavan! A on se može promeniti samo u skupštini APV – bez obzira što je on tamo "već usvojen"!

"U Srbiji još uvek ima različitih mišljenja, kada je u pitanju Statut APV ", uočava još Bajatović, "ali ono što je sigurno to je da ne treba dozvoliti da se Statut upoređuje sa pokušajima dezintegracije Srbije"16. "Ne treba dozvoliti " – obratite pažnju! Je li to Bajatović hoće da nam zabrani da se setimo svog iskustva sa Ustavom iz 1974. (odnosno, sa ustavnim amadmanima iz 1971)? Nisu li nas i tada isti takvi partijski mudraci ubeđivali da "nema opasnosti od dezintegracije zemlje"? Nisu li nas i tada pozivali na "javnu raspravu" (da bi zatim hapsili sve koji bi posumnjali u bajku kako "nema opasnosti od dezintegracije")? Nisu li nas i tada uspavljivali pričama da "još uvek ima različitih mišljenja", ali da narod ništa ne treba da se brine, jer će sve biti lepo "ispeglano" u "pravno-tehničkoj redakturi" i "pratećim zakonima"? I šta je posle toga bilo? Kako se sve to "peglanje" i "uštimavanje" završilo? Zaboga miloga, da li Bajatović i ostali stvarno misle da su Srbi od juče? I da će ova samodestruktivna priča tako lako da prođe?

"Besmisleno je to spočitavanje aktuelnoj vojvođanskoj administraciji", objašnjava nam dalje Bajatović, "da vodi autonomašku politiku. Pa ko su autonomaši u Vojvodini? Ako gledamo dominantne stranke u pokrajinskoj vlasti, u tu kategoriju DS naprosto ne spada. Jer, pogledi DS-a i SPS-a na autonomiju Vojvodine poklapaju se u 95 procenata detalja. A mi sigurno nismo autonomaši"17. Da, članstvo SPS-a nije. Ali, to bi se teško moglo reći za Predsednika Pokrajinskog odbora i za onaj deo rukovodstva SPS-a na nivou Vojvodine, koji ga podržava18. Sa svima njima se, izgleda, dešava što i sa Pajtićem i novosadskim ogrankom DS-a. I jedni i drugi su se toliko osamostalili, od svog partijskog centra, da su primili tipično geslo političkih feudalaca: "Kralju u prestonici čast, meni na terenu vlast". Pajtić i Bajatović zapravo žele što veće institucionalne nadležnosti za APV, samo da bi njihova lična vlast bila veća. Zato su iznenada postali branioci statuta, veći čak i od lidera "autohtonih vojvođanskih stranaka". Jer, ovi drugi se samo bore za autonomašku ideju, nadajući se da će, po njenom ostvarenju, deo kolača pripasti i njima. Pajtić i Bajatović, međutim, već sada se nalaze na vlasti. Njima svako institucionalno proširenje pokrajinskih nadležnosti na terenu odmah donosi plen. Zato su obojica tako zalegli da izguraju ovaj Statut. Zato su obojica krenuli da ispredaju bajke kako ovaj statut "jača Srbiju". Zato su se obojica rastrčali da nas uvere kako ovaj statut "otvara nove ekonomske perspektive za Srbiju". Da, ovaj statut nekoga jača. Ali, to nije Srbija. Da, ovaj statut otvara ekonomske perspektive. Ali, ne za Srbiju.

Izneveravanje članstva, izdaja tradicije

Obični članovi SPS, naročito oni u Vojvodini, bili su zgroženi Bajatovićevim autonomašenjem. To se najbolje može videti iz komentara, koji su išli uz Bajatovićeve nastupe. "Kako može ovaj Bajatović, kao član SPS-a, ovako trabunjati?", pita se u komentaru čitalac "Politike" potpisan kao Slobodan Obrenović19. "Današnjim danom napuštam članstvo ovakve SPS", ogorčen je Obrenović i dodaje za SPS: "Ona je podrškom autonomije Vojvodine sebi izrekla smrtnu presudu. U njoj će ostati samo probisveti i lažovi!". "Za `kilo mesa`, odnosno za svoj sitnosopstvenički interes i svoje bedne funkcije `ubijaju bika`, odnosno svoju otadžbinu", protestuje drugi čitalac20. "Pristajanje na autonomaški statut Vojvodine biće poslednji ekser u kovčegu SPS-a kao političke stranke", kaže treći21. "Čestitam Dušanu Bajatoviću rađanje nezavisne i samostalne Vojvodine", piše četvrti, "za koju se izborio zajedno sa svojim pajtosima, vojvođanskim secesionistima. Pajtićem, Kasom i Čankom. Dobro jutro, Vojvodino. Laku noć, SPS!"22.

Ovakvo ogorčenje članstva SPS, zbog Bajatovićeve autonomaške politike, svima je bilo potpuno razumljivo – osim, valjda, rukovodstvu SPS-a. Slobodan Milošević je, svojvremeno, načinio mnoge greške. Ali, on je Srbiji u nasleđe ostavio makar tri stvari, tri tekovine: 1. Dejtonski sporazum, kao jamstvo postojanja Republike Srpske; 2. rezoluciju 1244, kao overeni vlasnički list nad Kosovom, i, 3. ustavno suzbijeno autonomaštvo i obnovljen suverenitet Srbije u Sremu, Banatu i Bačkoj. I dok na prva dva dela baštine nasrću moćne strane sile, čemu se Srbija samo ograničeno može suprotstaviti, ovaj treći deo potkopava se prvenstveno iznutra, od strane političkih snaga koje su u samoj Srbiji. Paradoksalno je da je jedna od tih glavnih destruktivnih snaga upravo Socijalistička partija Srbije! Tačnije, to je njeno pokrajinsko rukovodstvo.

Ironija istorijske sudbine jeste da upravo Miloševićeva partija, sve pevajući i igrajući od "EU-forije", prihvatanjem statuta Vojvodine, zajedno sa Čankovim ligašima, Jelkom Kacinom i ostalim proverenim "srpskim prijateljima", zakiva poslednji klin u mrtvački kovčeg u kojem se sahranjuje Miloševićevo nacionalno postignuće. To postignuće možemo kritikovati, i sa stanovišta utrošenih resursa, i sa stanovišta realizovanog potencijala. Ono je moglo, a možda i moralo, da bude daleko veće. Ali, koliko je, toliko je. To je ono što danas imamo, i to je ono što danas branimo. I ma koliko da je to malo, to je ipak daleko veće od svega što su srpski političari uradili, posle 2000. godine. Da ne govorimo koliko je to beskrajno veće od svega što je SPS uradio posle Slobodana Miloševića.

Dobra strana agonije oko Statuta Vojvodine jeste ta što su makar maske pale. Posle svih pravnih i političkih analiza, posle svih upozorenja zabrinute javnosti, posle svih apela srpske inteligencije, više niko ne može da kaže – jao, pa nisam znao. Znali ste i znate! Pogledajmo istinu u oči: usvajanje ovakvog statuta jeste direktna izdaja srpskih nacionalnih interesa. Ne treba mnogo pameti da se vidi šta će se, nakon usvajanja statuta, dešavati severno od Save i Dunava. Ne treba mnogo pameti pa videti nadolazeću nacionalnu katastrofu. Ne dugoročno, ne za 100 godina, već u vrlo kratkom vremenskom roku. Nju ćemo doživeti mi, ne naši unuci!

Ovaj Statut je verovatno najsramnije izneveravanje svega što su naši preci učinili u očuvanju Srba u Sremu, Banatu i Bačkoj. Možda se Srbi iz Srpske Krajine nisu mogli očuvati na svojim vekovnim ognjištima. Možda se Srbi iz Crne Gore nisu mogli zadržati u državnom jedinstvu sa Srbijom. Možda se Srbi sa Kosova nisu mogli spasiti. Možda su isuviše jake bile te spoljašnje sile koje su nas uništavale i rasparčavale. Ali, zaboga, očuvanje Srba iz Vojvodine, u ovoj istorijskoj fazi, još uvek samo od nas zavisi! Zar je moguće da smo toliko slepi da to ne vidimo? Zar je moguće da ćemo, iz svoje lenjosti i gluposti, napraviti još jednu kobnu istorijsku grešku?

Ivica Dačić izgleda da je, u poslednji čas, to shvatio. On je politički "prikočio". Time je verovatno spasao svoju stranku od izbornog i istorijskog sloma. Ali, ima jedna stranka, daleko veća i značajnija, koja još ćuti. Ima jedna stranka od koje jedino zavisi hoće li statut, u ovom otrovnom obliku, proći u srpskoj skupštini. Ima jedna stranka od koje zavisi hoće li Srbija još jednom biti "modernizovana", tako što će biti - rasparčana. Od te stranke, dakle, zavisi sudbina srpske Vojvodine. Od te stranke zavisi sudbina Srbije. I Dačić je shvatio. I Palma je shvatio. Hoće li konačno i oni shvatiti?

(Kraća verzija ovog članka objavljena je u "Pečatu" br. 50)

Fusnote: