Солирање и дупли стандарди у Демократској странци, или зашто у српским странкама није могућ Џереми Корбин

Пре неколико месеци на чело Лабуристичке странке Енглеске, након победе на непосредним изборима, дошао је Џереми Корбин. Поред тога што се у изборној кампањи залагао за враћање изворним левичарским принципима, што се противио ширењу оружја за масовно уништење и био активиста кампање за нуклеарно разоружавање, што је био један од највећих противника рата у Ираку и Авганистану и тако представљао алтернативу старој блеровској лабуристичкој страначкој елити, успео је да освоји убедљиву већину на унутарстраначким изборима.

Оно што га је посебно одликовало у његовој дугогодишњој посланичкој каријери је изузетна штедљивост и скромност, док га је најчешће издвајала несвакидашња и дуга историја неслагања са својим партијским колегама. Од 2005. године побунио се против ставова посланичког клуба и гласао против званичног става своје странке у чак 238 случајева, што је четвртина укупног броја његових гласања у парламенту. Ако се рачуна период од 1977. године, када су се лабуристи вратили на власт, побунио се против партијске линије у 533 наврата. Вероватно да и овакав начин деловања једног посланика спада у корпус европских вредности у политичком животу једног друштва.

Зашто је овај пример Џеремија Корбина од посебне важности за наш страначки и политички живот. Зато што је начин његовог самосвојног и аутономног деловања и одлучивања у енглеском парламенту у потпуној супротности са нашом устаљеном, и даље, једнопартијском праксом у којој свако различито гласање које није у складу са зацртаном страначком линијом често доводи до политичке изолације, а неретко и до искључивања из посланичког клуба и странке посланика који се усуди да учини тако нешто.

Веома ефикасно се организује нека врста политичког и страначког остракизма према своком посланику који покуша да наруши свето правило страначког јединства и усуди се да изнесе своје критичко мишљење. Могућност да неко ко не следи послушно и дисциплиновано партијску линију очува своју политичку позицију у страначкој и посланичкој хијерархији у нашим владајућим политичким приликама је равно правом чуду.

О томе нам сведоче и актуелна дешавања у посланичком клубу Демократске странке. Она у процесу консолидације након изборног пораза на председничким и парламентарним изборима није успела да се ослободи доминантне праксе да се свако супротно, различито и индивидуалнио мишљење проглашава за солирање и саморекламирање које нарушава недодирљиво партијско правило да се само у оквиру странке може водити тз. политички дијалог. То је и даље главна препрека за неопходни процесе демократизације и развијања инклузивног процеса (најширим укључивањем чланства у одлучивање и креирање политичких ставова) разлагањем и променом преовлађујућег обрасца партијског живота у коме нема места за критички дијалог и развој критичке мисли.

Начин како се руководство Демократске странке односило према самом покушају Борка Стефановића, потпредседника ДС, и његово смењивање са места шефа посланичког клуба само су доказ више да је стална тврдња о постојању дијалога и слободе мишљења макар и у њеним страначким оквирима само је још једна од широко прихваћених мистификација и саставни део наше политичке митологије. У Демократској странци одавно не постоји озбиљан политички дијалог о најзначајнијим програмским питањима, а сваки покушај искорака се проглашава за солирање и неприхватљиво искакање изван утврђених правила.

Демократска странка је и изгубила водећу позицију у друштву управо зато што у време када је вршила власт није постојао неопходни критички дијалог, а стање се није променило ни након губитка избора. Уместо да се отвори према друштву и плурализованом мишљењу, ова странка се још више затворила бранећи преостале енклаве у којој још успева да врши власт.

Дијалог у ДС свео се само на бескрајне монологе председника политичког савета Драгољуба Мићуновића, који нам само демонстрира привид дијалога користећи монопол у одређивању сврсисходности и оправданости нечијих ставова и идеја. Он је на тај начин постао главна сметња у процесу јасног идеолошког и програмског обликовања и опредељивања Демократске странке у савременим условима. “То је било непримерено и то се, по мом мишљењу, превише толерисало. Са места шефа посланичког клуба користио је парламентарно време кога иначе има веома мало, шаљући поруке које нису усаглашене унутар самог посланичког клуба. И то је био проблем. Дакле, било је ту много саморекламерства“, каже Драгољуб Мићуновић, демонстрирајући нам доминантно схватање неупитне лојалности и страначке дисциплине.

Ово није никакав сукоб који има само персонални значај, већ се ради о поштовању основних демократских начела. Да ли је излазак у јавност Б. Кузмановића и В. Тодорића, који су такође истакнути функционери ДС, са предлогом програма „Дела , а не речи“ пример саморекламерства и солирања, или се ради о примени дуплих стандарда у прихватању и пласирању појединих страначких програмских докумената. Исти начин на који је функционисала ДС у време своје највеће моћи користи се и сада када је странка у опозицији, што јасно говори да је њено олигархијско устројство и даље јаче од потребе да се странка радикално демократизује, снажно подстакне кретивну улогу чланства и створи јасан програмски и идеолошки оквир.

Остаје неспорна чињеница да Политички савет није обавио своју основну улогу јер није обезбедио услове за развој критичког дијалога и мишљења. Такав однос Политичког савета је довео до тога да ДС и даље програмски и идеолошки лута и тавори неспособна да грађанима и бирачима представи своје основне теоријске и идеолошке принципе.

Поред идеолошке и политичке збрке и конфузије која влада у ДС њу карактерише неспособност да поврати морални интегритет, а самим тим и веру бирача да се из изборног пораза извукла главна поука, да се мора мењати начин рада који би довео до њене темељне кадровске и програмске обнове. Тај неопходни политички и историјски процес је изостао и зато се странка и даље налази у политичкој хибернацији, што доводи до њеног даљег осипања и дробљења.

И садашња тзв. расправа о новом изборном програму ДС, која се одвија само у посвећеним страначким органима без стварног учешћа и утицаја чланства, јасно показују да не постоје услови за озбиљну дебату о основним програмским оријентацијама. Изгледа да је важно само да се сузбије свако солирање и покушај стварног критичког мишљења који није контролисан и управљан од надлежних страначких органа. Наташа Вучковић, нови шеф посланичке гупе, након смењивања Борка Стефановића изјавила је да су за „ДС битне и демократске процедуре, али и тимско одлучивање јер свако искакање није прихватљиво, наша одлука је управо резултат тог правила. За ДС није прихватљиво да воља једне особе буде изнад воље већине. ДС је показао врло велики степен толеранције за различите ставове бројних појединаца у ДС, али је за странку битна процедура и начин како доносимо одлуке“.

Наташа Вучковић као стари и опробани партијски кадар треба да одговори на питање на који начин је она поштовала страначку процедуру и тимски рад за који се толико залаже када је без консултација и договора са ресорним одбором ДС за међународне односе, који је водио амбасадор Д. Спасојевић (напустио странку након таквог односа и заобилажења демократске процедуре), гласала у Скупштини Савета Европе против Русије у време најжешће украјинске кризе. Ово је још један очигледан пример постојања и примене дуплих стандарда у поштовању основних принципа у страначком функционисању.

Заменица председника ДС Гордана Чомић се показала још доследнија у одбрани златног правила да је солирање и искакање неприхватљиво у страначком животу.“ДС сматра да се мора знати разлика између дијалога унутар странке и дијалога у јавности не зато што нешто странка скрива него зато што су то пристојна правила“. И управо је тако истрајно поштовање и стриктна примена ових “пристојних„ правила довело ДС у садашњу ситуацију да изгуби свој програмски интегритет и постане странка која себе неуспешно и неубедљиво одређује као социјалдемократску организацију у којој се води рачуна о принципима социјалне правде, солидарности и развоју слободе и демократије.

Треба стално подсећати да су оснивачи ДС били најистакнутији интелектуалци и мислиоци оног времена - Љубомир Тадић, Борислав Пекић, Коста Чавошки, Александар Петровић, Милован Данојлић, Никола Милошевић и други. Судећи по свему, они би данас спадали у оне који се по мерилима који данас владају у Демократској странци били оптуживани и стигматизовани за саморекламерство, солирање и непримерено искакање.

Џулијан Барнс је у роману „Бодљикаво прасе“ поставио за нас веома важно питање: “Може ли један народ да изгуби своју способност за скептицизам и за плодотворну сумњу? Шта ако мишић за супротстављање једноставно атрофира због недовољне употребе?“ Заиста, право питање за наше друштво, али посебно за наше политичке странке, које су већ добрано окоштале и атрофирале демонстрирајући немоћ и неспособност да превладају превазиђене и анахроне начине функционисања у којима нема места за слободно и критичко мишљење изван страначких органа, поготову што живимо и делујемо у времену највеће информатричке револуције у људској историји. Међутим, изгледа да остаје важно шта ће рећи страначки органи док живот и људска мисао иду својим посебним и незаустављивим током.