Slučaj Ganić ili najzad jedan koristan posao za gospodina Vukčevića

Da pojasnimo: kancelarija specijalnog tužioca za ratne zločine, kojom rukovodi g. Vukčević, uopšte ne stoji zavezanih ruku spram predmeta Ejupa Ganića, i mnoštva drugih sličnih samo zato što se osumnjičeni nalaze van granica Srbije. U skladu sa skupštinskim aktom, kojim je bila formirana kancelarija Specijalnog tužioca za gonjenje osumnjičenih ratnih zločinaca, njene  ingerencije prostiru se po celoj teritoriji bivše Jugoslavije.[1] Zahtev  za izručenje Ganića, koji je Srbija podnela vlastima Velike Britanije, iz razumljivih razloga izazvao je uznemirenje Vukčevićevih „kolega“ iz pravosudnih struktura BiH. Neprijatnu mogućnost, da bi se jedan od čelnika njihovog ratnog pohoda mogao uskoro naći na optuženičkoj klupi, oni raznim manevrima sasvim prirodno nastoje da otklone. Jedan od tih manevara je osporavanje validnosti srpskog zahteva, sa osloncem na tezu da po bilateralnom ugovoru između BiH i Srbije svaka od tih zemalja ima pravo da svojim građanima, osumnjičenim za ratni zločin, sudi pred sopstvenim sudom.

Ali pitanje, da li je navedeni međudržavni ugovor (ili dogovor) jači od teritorijalnih ingerencija koje su Vukčeviću dodeljene formativnim skupštinskim aktom u ovom slučaju sasvim je irelevantno. Ejup Ganić je rođen u Raškoj oblasti i on je građanin Srbije. Srbija ima bezuslovno pravo da od Velike Britanije traži izručenje svoga građanina za koga se osnovano podozreva da je organizovao masovno ubistvo pripadnika njenih oružanih snaga u Dobrovoljačkoj ulici, u Sarajevu, 1992 godine.

Činjenicu da je Ganić državljanin Srbije, i da samim tim on može da pred  zakonom Srbije snosi odgovornost za počinjeno ubistvo njenih građana, ne ističemo u nameri da g. Vukčevića snabdevamo argumentima za korišćenje u Londonu, niti da ga učimo njegovom poslu. To i ne činimo radi njega, nego radi srpske javnosti da bi ona o ovoj okolnosti bila obaveštena i da je nadležni ne bi prevarili da pasivno prihvati eventualni izgovor za kolebljivo angažovanje po pitanju Ganićevog izručenja. Konture tog izgovora, na osnovu bogatog iskustva sa modusom operandi srpskih vlasti, jasno se naziru. On glasi da je ministar pravde BiH ipak nažalost u pravu, jer se radi o njihovom državljaninu, ali da je vlada Srbije pokušala sve što je bilo u njenoj moći, ali avaj da – nažalost – taj pokušaj nije urodio plodom.

Cilj sarajevskih vlasti nije da procesuiraju Ganića, jer da su one imale nameru da to učine ništa im godinama u tome nije stajalo na putu. Njihov cilj je da ga vrate pod svoje okrilje i da ga na taj način zaštite od mogućnosti da će ga stvarno procesuirati neko drugi, a u ovom slučaju to je Srbija. Ako vlasti Srbije ne budu bile bar onoliko odlučne i uporne da Ganića izvedu pred lice pravde, koliko je Sarajevo uporno da njega (a samim tim i sebe) tog suočavanja poštedi, jasno je unapred kako će ovo pitanje na kraju biti rešeno.

Kontrast između efikasnog angažmana sarajevskih vlasti ovih dana na hapšenju osumnjičenog grbavičkog zločinca, Veselina Vlahovića Batka u Španiji, i podjednako zdušne mobilizacije svih raspoloživih sredstava (uključujući i ponudu kaucije od 200.000 funti iz državne kase) radi oslobađanja Ejupa Ganića iz pritvora u Londonu, ne deluje ohrabrujuće u odnosu na mogućnost procesuiranja ovog poslednjeg pred sudom za ratne zločine BiH. Ako je iko, pored Vlahovića, zaslužio da se hitno nađe na optuženičkoj klupi i da objasni svoju delatnost tokom rata, to je nesumnjivo Ejup Ganić.

Cilj srpskih vlasti trebalo bi da bude da Ejupa Ganića što pre stave na optuženičku klupu gde bi se razjasnila njegova odgovornost za ubistvo nekoliko desetina dečaka i, naravno, istovremeno i odgovornost verolomnih političkih struktura Izetbegovićeve „vlade“, koja je prethodno toj mučki ubijenoj deci jamčila bezbednost.  

Nismo ubeđeni da će g. Vukčević imati kičmu da se odupre iskušenju da, zarad „pomirenja“ i „kolegijalnih odnosa,“ u Ganićevom slučaju prihvati nekakav kompromis čiji bi rezultat bilo još jedna potvrda nedodirljivosti nesrpskih ratnih zločinaca i bezvrednosti srpskih života u očima srpske države i njenih izvršnih vlasti. Ta skepsa nije ni malo proizvoljna već je to analitička posledica višegodišnjeg posmatranja ponašanja i rada g. Vukčevića.  Da ne nabrajamo isuviše primera, dovoljno je da pomenemo samo epizodu Vukčevićevog servilnog držanja na konferenciji o nasleđu Tribunala koja je prošle nedelje bila održana u Hagu. Ako  Vukčević tamo nije bio sposoban da, kao odgovoran profesionalac i gospodin, dostojno odgovori na provokacije aktivistkinja iz udruženja samozvanih „Majki Srebrenice“, šta se od njega može realno očekivati u nekim ozbiljnijim situacijama?

Zato g. Vukčevića moramo bez prestanka držati na oku i u punoj meri koristiti građansko pravo – i obavezu – da kontrolišemo njegov rad.

(Autor je predsednik holandske nevladine organizacije za monitoring poštovanja ljudskih prava, Amicus Iuris.)