Slobodan je svojim delom sebi digao spomenik za života - onaj mermerni će mu podići narod, kad-tad

Već sama činjenica da je pomisao na podizanje spomenika nekadašnjem predsedniku Srbije i Jugoslavije, i nesumnjivom lideru srpkog naroda u poslednjoj deceniji prošlog veka, Slobodanu Miloševiću izazvala toliku poviku utvara koje preostaše od njegovih političkih protivnika ili nastavljača njihovih „dela“, govori dovoljno za sebe. Milošević je za njih jak protivnik i kada je odavno pokojni. Kao tegovi za lance na njihovim nogama danas izviru dokumenti: nema dokaza o postojanju sudske naredbe da bude izručen Hagu, nijedan sudija tako nešto nije hteo da potpiše; odluka Đinđićeve Vlade je bila neustavna, kako je utvrdio Ustavni sud; nije imao adekvatan medicinski tretman; nisu postojali dokazi o njegovoj umešanosti u tzv. „zajednički zločinački poduhvat“, kako je nedavno napisano u obrazloženju „presude“ Radovanu Karadžiću; umro je usled neukazivanja adekvatne medicinske pomoći u Ševeningenu, jer su „haške sudije“ - tako htele. Tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić, demokrata, zabranio je bilo kakvo učešće Vojske Srbije u sahrani neosuđenog bivšeg šefa države, uključujući i zabranu korišćenja kapele VMA za smeštaj njegovog tela kada je avionom transportovano u Beograd. Bilo je smešteno u iznajmljenoj kapeli u bolnici „Sv. Sava“. Naravno, tadašnja vlast je zabranila i da kovčeg bude izložen u zgradi (tada još uvek) Savezne skupštine, gde bi se omogućio mimohod. „Rešenje“ je pronađeno tako da bude smešten u Muzeju „25. maj“, i tokom tih dana tuda su prodefilovale i odale mu poštu stotine hiljada ljudi.

Naravno, tome se usprotivila žuta direktorka tog muzeja, čijeg se imena ne sećam. Da li po naredbi ili „samosvesno“ - nevažno je, kao što su već svi zaboravili i na šarene balone koje su puštali „okupljeni građani“ među kojima su tada bili Miloljub Albijanić, Čedomir Antić, Radmila Hrustanović, Vesna Pešić, Vladan Batić, Miljenko Dereta, Borka Pavićević, Branka Prpa...Gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović, sledeći uputstva svog partijskog šefa Tadića, odbio je zahtev SPS da mu se obezbedi mesto u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Meni je tada njegova supruga Mira rekla da su se oni, nekada u mladosti, dogovorili da se sahrane pod lipom u Požarevcu. Tako je došlo do toga da predsednik Milošević tamo bude sahranjen. Iako bez državne ceremonije, na toj sahrani je bilo na stotine hiljada ljudi: od onih u Muzeju, preko onih na platou ispred Savezne skupštine do onih koji su ga sačekali u rodnom Požarevcu. Nijedna nedržavna sahrana u političkoj istoriji Srbije, čak ni ona kadaje sahranjivan Aleksandar Ranković koja je do tada bila najmasovnija, nije okupila ni približno toliki broj ljudi.

Prethodne redove nisam napisao slučajno: oni svedoče o bestidnosti režima Demokratske stranke, ali istovremeno pokazuju zbog čega se baš ta stranka i njeni prirepci tako energično protivi iskazanoj inicijativi za podizanje spomenika predsedniku Miloševiću.Preko jednih dnevnih novina koje su im bliske, oni su sastavili spisak šta je Milošević loše uradio i objavili ga pod naslovom „Ovo ne smemo da mu zaboravimo“, sa podnalovom „Uzaludni pokušaji rehabilitacije lika i dela Slobodana Miloševića“. Naravno, budalasto je tvrditi kako neko pokušava da rehabilituje nekoga ko je nevin, jer nikada nije osuđen ni pravno ni politički, ali jeste bio žrtva sudskog ubistva za šta će sigurno krivično odgovarali svi koji su u tome učestvovali (dakle ne samo haški izvršioci, već i beogradski pomagači i inspiratori). Jednako tako, u najmanju ruku je čudno kada neko pokušava da dokaže kako u suđenju Karadžiću ne može da bude oslobođen Milošević.

1.      On se prvi založio za reformu srpske privrde, na bazi „robne privrede“, što je bio samo drugi naziv za tržišne odnose. Učinio je to u svom izlaganju na VIII sednici CK SKS, septembra 1987;

2.      Usprotivio se ekonomskom eksploatisanju Srbije unutar SFRJ i situaciji da se ona nalazi pod političkim patronatom svojih autonomnih pokrajina - Vojvodine i Kosova. Zatražio je, dakle, jednak položaj Srbije u Jugoslaviji, kakav imaju i druge republike - ni bolji ni gori od njih;

3.      Ustavnim promenama u Srbiji obezbedio je da su Vojvodina i Kosovo jasno definisani kao integralni delovi Srbije, sa nadležnostima koje pripadaju pokrajinama, a ne republikama - članicama Federacije. Da toga nije bilo, Vojvodina bi danas izvesno umesto severne srpske pokrajine bila samostalna država, čiji bi predsednik (možda) bio Čanak.

4.      Doneo je novi ustav 1990. (koji je ostao na snazi sve do 2006), a kojim je uveden politički pluralizam, sloboda izbora, sloboda štampe itd. Više stotina političkih partija je bilo registrovano, a izbori su se održavali kad god je to opozicija tražila. Dakle, najradikalnije demokratske promene u Srbiji je izveo Milošević. Tačno je da su RTS, „Politika“ i „Novosti“ podržavali vladinu politiku, ali je isto tako tačno da su postojale i veoma snažne, uticajne i finansirane iz inostranstva (kao i danas uostalom) antivladine novine i brojne (mahom loklane) radio televizijske stanice.

5.      Nominalno plata jeste vredela nešto malo nemačkih maraka, ali je tačno da su ljudi uz pomoć čekova kupovali robu u neproporcionalno višoj vrednosti, tako da je suštinski tih nekoliko maraka plate vredelo koliko i danas nekoliko stotina evra. Razvijeni su bili mehanizmi subvencionisanja stanovništva u vremenu kada je zemlja bila pod žestokim ekonomskim sankcijama uvedenim zbog naše solidarnosti sa Srbima koji nisu živeli u Srbiji, ali jesu u Jugoslaviji (BiH, Hrvatskoj). Princip solidarnosti je u socijalnoj politici bio dominantan. Radnici nisu otpuštani, fabrike nisu privatizovane, supstanca privrede je sačuvana;

6.      Bio je spreman na sve da odbrani srpsko Kosovo i Metohiju. Poput Lazara dao je glavu za Kosovo. Oružano se usprotivio NATO agresiji 1999. Da li ga je odbranio? On jeste. Izdejstvovao je Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti OUN kojom se garantuje naš suverenitet nad Kosovom. A nama je, na jednom sastanku užeg rukovodstva, juna 1999. rekao: „Dobili smo tapiju nad Kosovom. Sve dok se ne pronađe neka srpska ruka koja bi drugačije potpisala, ono je u sastavu Srbije“. Taj konkurs je u toku, a ja se nadam da će se završiti krahom;

7.      Njegovom zaslugom stvorena je i međunarodno priznata kao entitet Republika Srpska. Da nije bilo Miloševića, ne bi bilo ni Dejtona. I nije džabe američki ambasador u Prištini rekao, u vezi sa pregovorima Beograd-Priština, da „nije potrebna nova Republika Srpska“. Svesni su Amerikanci kakav je temelj Sloba postavio;

8.      Osnovao je i očuvao Saveznu Republiku Jugoslaviju. Nije mogao da pretpostavi da će u ime Srbije 2003, zloupotrebljavajući svoja ovlašćenja, Koštunica, Đinđić i Labus potpisati sporazum sa Crnogorcima o njenom ukidanju. Beloveškim sporazumom, o kome je pre Gorbačova od strane njegovih potpisnika bio obavešten Buš Stariji ukinut je SSSR, što je Putin kasnije označio kao „katastrofu veka“, a ovim beogradskim je ukinuta Jugoslavija, pri čemu je Solana bio prisutan, valjda iz razloga nepoverenja u izvršioce radova.

9.      Herojskim držanjem pred tzv. haškim sudom branio je ne sebe, već Srbiju. Iako su na vlasti bili oni koji su ga poslali u Hag, on je svim silama branio istinu o Srbiji i srpskom narodu. I odbranio je, skupo to plativši.

Zbog svega ovoga, Slobodan Milošević je ime za duh i viteštvo srpskog naroda. Ako želiš slobodu - moraš da budeš Slobodan. Podizanje spomenika, davanje naziva nekom beogradskom bulevaru po njegovom imenu, samo je stvar trenutka. Da obavestim one koji iz svojih pobuda ne razumeju - više nije pitanje da li će se to desiti, već samo - kada. A do tada, Slobodan živi u srcima svih onih koji se osećaju slobodnim

Autor je član Upravnog odbora Udruženja „Sloboda“.