Sistem na papiru - nestručnost na delu

Aktuelna katastrofa, čije ukupne posledice (a one su već sada ogromne) još uvek ne znamo, zahteva odgovor na pitanje stanja naše organizovanosti i pripremljenosti za ovakve situacije. Analiza tog stanja je urgentna jer se jasno vidi da mnogo toga ne funkcioniše kako treba. Drugim rečima, ovaj događaj mora da bude ozbiljan povod za takvu analizu. Jer, šta drugo gore (osim rata) može da nas snađe, pa da to tek onda učinimo.

Preciznije rečeno, radi se o nužnosti sagledavanja svih objektivnih i subjektivnih razloga (ne)funkcionisanja sistema zaštite i spasavanja u vanrednoj situaciji kakva je ova današnja. Jer, treba imati u vidu da je taj sistem nominalno uređen Zakonom o vanrednim situacijama (29.12.2009), koji je bio osnov i za donošenje Nacionalne strategije u ovoj oblasti (2011). Prema ovom zakonu, ceo sistem je u ingerenciji centralnih organa vlasti, što znači da „Republika Srbija obezbeđuje izgradnju jedinstvenog sistema zaštite i spasavanja“ (čl.2), pri čemu se posebno potencira odgovornost Vlade za sve aspekte upravljanja vanrednim situacijama.

Zakon je veoma detaljno razradio ovu materiju tako što je propisao osnovne zadatke sistema, njegove subjekte, načela zaštite i spasavanja, nadležnost državnih organa, nadležnost autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, prava i dužnosti privrednih društava i drugih pravnih lica, prava i dužnosti građana, sistem rukovođenja u vanrednim situacijama, donošenje planova zaštite i spasavanja, sistem civilne zaštite (funkciju,organizaciju,zadatke i ciljeve), sistem osmatranja, ranog upozoravanja, obaveštavanja i uzbunjivanja (u okviru njega i Službu 112), finansiranje sistema, budžetski fond za vanredne situacije, međunarodnu saradnju, nadzor nad primenom Zakona i sankcije za kršenje istog.

Dakle, zakonske osnove za uspostavljanje i funkcionisanje ovog sistema postoje, ali je pitanje šta je država do sada učinila na njegovom uspostavljanju i osposobljavanju za delovanje. Jer, od stupanja na snagu Zakona do ove katastrofe prošlo je više od četiri godine. Sistem kao celina je složen i skup i izgrađuje se godinama, ali je bitno da se država ozbiljno odnosi prema njemu i da čini sve ono što je u njenoj mogućnosti kako bi on što uspešnije funkcionisao u vanrednim situacijama. Kako se ona odnosi prema njemu, može jedino da se proveri kada se dogode katastrofe, kao što je ova aktuelna. To potvrđuje i Nacionalna strategija u kojoj se, između ostalog, kaže da su „katastrofe izazov koji pokazuje kada, koliko i na koji način je društvo spremno da reaguje“ na iste.

Kada, koliko i na koji način je Srbija spremna da reaguje na katastrofe, na smanjenju rizika od istih, ograničenju njihovih posledica i šta je učinila na povećanju otpornosti društva na pojavu katastrofa, odnosno dokle je stigla u izgradnji ovog sistema kao zakonskoj obavezi, teme su za ozbiljnu analizu. Ona je imperativ ne samo zbog aktuelne katastrofe koja će tek pokazati ko je sve zatajio i zašto, već i zbog budućnosti koja nam na ovom polju nije naklonjena. Da je to tako, potvrđuje i Nacionalna strategija u kojoj se kaže da je region jugoistočne Evrope „sve više ugrožen raznim vrstama prirodnih opasnosti (poplave, suše, ekstremno visoke temperature, zemljotresi, klizišta, osujne nepogode i dr.), tehničko-tehnološkim nesrećama, dejstvom opasnih materija i drugih stanja opasnosti, kao i globalnim klimatskim promenama.“

Da je sistem zaštite i spasavanja u ozbiljnim problemima, vidljivo je od proglašenja vanredne situacije. Da li je to zato što država nije dovoljno ili nije ništa uradila na njegovom osposobljavanju, sigurno će biti predmet burnih rasprava kada se ukine ova situacija. Međutim, odgovor na ovo pitanje može se naslutiti i čitanjem Nacionalne strategije koja je evidentirala njegove najveće nedostatke. Oni su detektovani u institucionalno-organizacionoj i materijalno-tehničkoj sferi sistema, kao i sferi saradnje, koordinacije, raspoloživosti informacija, ljudskih resursa i edukacije. Nepostojanje uslova za doslednu primenu propisa, neodgovarajuća organizacija i sprovođenje preventivnih mera, nepostojanje sveobuhvatnih mapa rizika, neravnomerna raspodela kapaciteta službi za reagovanje na teritoriji R. Srbije, zastarela, nepouzdana oprema, sredstva i vozila službi za reagovanje u vanrednim situacijama, neadekvatno finansiranje održavanja sistema zaštite i spasavanja, nedovoljna koordinacija između subjekata sistema, neadekvatna stručna kvalifikovanost i tehnološka disciplina raspoloživih ljudskih resursa, nedostatak specijalizovanih kadrova, nedovoljna obučenost profesionalnog kadra, nepripremljenost i nizak nivo kapaciteta lokalne samouprave, samo su deo ključnih problema na koje ukazuje ovaj dokument. Mnogi od njih su jasno vidljivi i danas, što navodi na zaključak da se nije mrdnulo ni pedalj napred.

Očigledno da ni Nacionalna strategija, doneta pre nešto više od dve godine, nije uticala na državu da krene u rešavanje bar nekih od navedenih problema. Korak po korak, koliko se može. Taj zaključak potkrepljuje i nedavno zalaganje zamenika gradonačelnika Beograda (tokom gostovanja na RTS 1) da Srbija uspostavi sistem civilne zaštite, pozivajući se na iskustva bivše SFRJ. Čovek očigledno nije bio informisan da je taj sistem kao ključan stub sistema zaštite i spasavanja propisan Zakonom o odbrani i Zakonom o vanrednim situacijama. Propisan jeste, ali ga u praksi nema iako je, kao što smo rekli, projektovan na nivou države, autonomnih pokrajina, regiona, gradova, lokalne samouprave, kao i privrednih organizacija i drugih pravnih lica. Ko je za to odgovoran, pitanje je za Vladu Republike Srbije. Da civilna zaštita postoji i funkcioniše, bilo bi manje razloga za upotrebu vojske i policije nego što je to sada.

Nestručnost u sistemu koji zahteva visok nivo profesionalizacije je očigledna, ali nije za čuđenje. Jer, ona je prisutna i na drugim prostorima delovanja države gde dominira kriterijum partijske odanosti. Pored toga, sujeta, nerad, nerazumevanje problema, lični interesi, nezainteresovanost, karijerizam, neosluškivanje struke samo su deo razloga što je i ovaj sistem u ozbiljnim problemima. Kako objasniti nego ovim razlozima to što je, na primer, Obrenovac doživeo ovakvu sudbinu ili što je načelnik GŠ morao da bude postavljen za komandanta odbrane Šapca zbog smenjivanja gradskog Štaba za vanredne situacije. Zar to treba da radi načelnik GŠ? Zar je njegov posao da brine o džakovima i nasipima? Zna se gde je njegovo mesto u sistemu odbrane i bezbednosti. Zar Šabac nema dovoljno ljudskih i materijalnih kapaciteta da se sam odbrani od poplava ili bar da pokuša to da učini? Šta bi bilo sa ovim gradom da su pripadnici Vojske Srbije morali biti angažovani na nekim drugim neuralgičnim područjima?

Što se tiče angažovanja Vojske Srbije i Policije u vanrednim situacijama, u skladu sa načelom postupnosti pri upotrebi snaga i sredstava, pomenuti zakon propisuje da će se ovi subjekti angažovati u zaštiti i spasavanju tek onda ako raspoložive snage i sredstva sa teritorije jedinice lokalne samouprave nisu dovoljne (čl.5.). Kao što vidimo na terenu, pripadnici Vojske i Policije od prvog dana obavljaju brojne poslove koji su u nadležnosti civilne zaštite (npr. evakuacija, zbrinjavanje ugroženih i nastradali, asanicaja terena i dr.).

Kada se radi o obavezama građana, Zakon u istom članu kaže da „svako učestvuje u zaštiti i spasavanju u skladu sa svojim mogućnostima i sposobnostima“ (načelo solidarnosti), odnosno da je „svako fizičko (i pravno) lice odgovorno za sprovođenje mera zaštite i spasavanja od nesreća i katastrofa izazvanih elementarnim nepogodama i drugim nesrećama (načelo odgovornosti). Iz ovoga proizilazi da Zakon obavezuje svakog građanina i da se sistem ne aktivira na bazi njihove dobrovoljnosti. Na to ukazuje i ona njegova odredba u kojoj se kaže da „u izvršavanju zaštite i spasavanja učestvuju svi sposobni građani“ (čl. 22. st. 1).

Kada sve ovo prođe ostaće dilema hoće li ova i ovolika katastrofa biti pouka za državu, odnosno da li će sistem zaštite i spasavanja dobiti onaj tretman koji zaslužuje i kakav ima u mnogim zemljama koje na njega gledaju mnogo ozbiljnije i odgovornije. Nadajmo se da hoće, jer najgore bi bilo da nas po starom običaju uhvati amnezija do neke sledeće katastrofe, možda još gore od ove. I to će biti test za novu Vladu.

Autor je profesor Fakulteta bezbednosti u Beogradu