Sirenski zov „kohabitacije“

Sasvim predvidljivo, podmukli manevri da se obesmisli čak i naivna nada u opipljivu promenu posle nedavnih izbora uveliko su u toku. Uz velikodušnu pomoć sa strane „sugestijama“ kako bi se mogla sastaviti nova vlada, priprema se teren za produžavanje στάσις-a sistema i, u narednom periodu, njegove definitivne stabilizacije pomoću sredstva koje se, bezobrazno, dozirano i u sve većoj meri, javnosti predstavlja pod zvučnim nazivom „kohabitacija“.

Kohabitacija znači podelu vlasti i odgovornosti tako što će novoizabrani predsednik biti iz jedne stranke, dok će premijer i njegova vlada poticati iz istog političkog bloka koji je donedavno upravljao Srbijom. Pri tome se ukazuje na primer Francuske, gde je sličan aranžman postojao devedesetih godina, a i u Srbiji je bio isproban sredinom prošle decenije.

Svako može, na osnovu sopstvenih uvida i iskustava, da oceni efekte primene tog koncepta u Srbiji pre nekoliko godina. Ali pošto je stvarnost dinamična, oslanjanje na analogije iz prošlosti u politici je od ograničene koristi. Kritično pitanje sada glasi: kakve bi bile posledice primene takvog rešenja danas? I kome je ono u interesu?

Da pođemo od poslednjeg pitanja. To rešenje je u najvećem stepenu privlačno svim domaćim političkim igračima i to je osnovni razlog zašto bi javnost trebalo da se prema njemu odnosi sa krajnjom skepsom, a još bolje – sa aktivnim neprijateljstvom. Kohabitacijom bi se obezbedili politički i materijalni interesi svih, osim ogromne većine građana. Sa stanovišta novog predsednika, to je idealno rešenje. Njegova lična ambicija biće ostvarena onoga trenutka kada on bude položio zakletvu na nezahvalan položaj predsednika Srbije. Ali ako bi buduća vlada bila sastavljena pretežno od pripadnika njegove stranke, usled čega bi se očigledno nalazila pod njegovim neposrednim uticajem, isključivu javnu odgovornost za dalji razvoj stvari snosio bi on. U praksi, to znači da bi se već od preuzimanja dužnosti njegova politička kola počela kotrljati nizbrdo i da bi „medeni mesec“ njegovog predsednikovanja trajao vrlo kratko. Da bi što duže  potrajala iluzija, ili kako bi se to na srpskom reklo, vera u “changethatyoucanbelievein”, njemu je u interesu da operativnu odgovornost za vođenje državnih poslova prenese na nekog drugog.

Njegovim diskreditovanim partnerima u projektu kohabitacije ovakvo rešenje odgovaralo bi ako je moguće još više. Oni kojima je mesto u Padinskoj skeli našli bi se opet ušančeni u koridorima vlasti. Perspektiva dalje nedodirljivosti i kontrola nad mehanizmima sprovođenja istrage i utvrđivanja njihove ranije krivične odgovornosti za njih predstavlja neodoljiv mamac da prihvate ponudu kohabitacije. Pored toga, oni bi time zadržali gotovo neokrnjenu kontrolu ne samo nad upravnim aparatom, već i u svim oblastima javnog života, uključujući privredu i medije.

Na primenu rešenja kohabitacije strani dobroželatelji moći će samo da likuju. To je recept za političku paralizu srpske države. Istovremeno, to je garancija da se neće pojaviti ni pomisao da se formulišu delotvorni odgovori na višeslojnu egzistencijalnu krizu nasleđenu iz prethodnog perioda, i da neće postojati praktična mogućnost reagovanja na buduće izazove integritetu srpske države i društva. Nesumnjivo, to i jeste razlog zašto strani faktor i njegovi lokalni sateliti uporno zagovaraju ovo rešenje, pod perfidnim i za sve lakoverne vrlo primamljivim naslovom: koalicija nacionalnog jedinstva.

Za oba krila zavisnog srpskog političkog establišmenta, i za njihove strane sponzore, kohabitacija je najbolji od svih mogućih svetova.

Opasnost koja u neposrednoj budućnosti preti od prividnog rešenja kohabitacije u najtešnjoj je vezi sa rasporedom političkih snaga u skupštini nastalog kao posledica korumpiranih izbora 6. maja. Logika tog rasporeda neumitno diktira obrazovanje lažne vlade nacionalnog jedinstva kao najpraktičniji izlaz iz matematičkog ćorsokaka. Ako rezultati izborne prevare u prvom krugu ostanu nedodirljivi, usvajanje te formule, kojom je nastavak opšteg propadanja obezbeđen, postaće skoro neizbežno.

Suština problema nije u veštini političke kombinatorike kojom bi se došlo do formiranja nove vlade zato što je prihvatanjem trenutnog nelegitimnog stanja, kao osnove za pregovore o kabinetu, ishod tog procesa  predodređen. Ono što u ovom trenutku jeste neophodno, ako građani žele oporavak svog smrtno bolesnog političkog sistema, to su novi, pošteni skupštinski izbori, pod ravnopravnim uslovima, čiji bi rezultat bio široko reprezentativan. Samo vlada nastala iz takvog, autentičnog, političkog ambijenta raspolagala bi autoritetom da, kao što je dr Oliveira Salazar rekao u jednom analognom trenutku portugalske istorije, „sačuva sve što još uvek uspravno stoji“ i da položi temelje poboljšanju.

Videće se da li će prevagnuti politički infantilizam srpskog naroda, uvek spreman da nekritički usvoji svako nesuvislo rešenje koje mu se ponudi, ili će to biti zrelo rasuđivanje. Plašim se da je verovatnije ono prvo.