Savetodavno mišljenje kukavica

Nema nikakve sumnje da savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde u vezi sa Kosovom nije dobro za Srbiju. Činjenica da sud nije izričito potvrdio pravo jedne međunarodno priznate države na svoju teritorijalnu celovitost dovoljno je loša vest. Ne samo za Srbiju, već i za niz drugih država koje se suočavaju sa pokušajima secesije. Među tim državama nalaze se i neke koje su među najzdušnijim pomagačima secesionističke klike u Prištini. Ako je to neka uteha, to znači da je i njihovim rukovodstvima pravi interes zemalja koje predstavljaju i kojima upravljaju podjednako sporedan, kao što je slučaj u Srbiji.

Da li ovo znači, kao što tvrdi Ana Filimonova, da ova odluka obeležava kraj međunarodnog prava, to će vreme pokazati. Ali kada ustanova koja slovi za najvišu pravosudnu instancu na svetu posle nekoliko meseci „razmatranja“ izlazi sa trivijalnim odgovorom na jedno od najozbiljnijih pravnih pitanja koje bi joj se, u svetlu globalne secesionističke epidemije, moglo postaviti, jedna stvar je sigurna. Kakva god bila dugoročna sudbina međunarodnog prava, taj čin profesionalnog kukavičluka označava sumrak te ustanove, sunovrat njenog autoriteta i prelaz u irelevantnost, slično sudbini Društva naroda pred početak Drugog svetskog rata.

Prividna trivijalnost postavljenog pitanja ne izvinjava skandaloznu trivijalnost ponuđenog rešenja. Pitanje, naravno, nije najbriljantnije formulisano i ono odražava nepostojanje ma kakve sofistikacije u krugovima srpske diplomatije. Ali i tako sročeno pitanje moguće je razmatrati na dva različita nivoa. Od jedne ugledne i mudre ustanove, za kakvu važi MSP, nema opravdanja da za razmatranje izabere nivo koji je apsolutno najbanalniji.

Evo ilustracije banalnosti nivoa na kojem je MSP rešavao predmet koji mu je bio poveren tako da je na kraju, u paragrafu 122, mogao doneti sledeći nestrpljivo očekivan ali potpuno nebitan zaključak: „Sud utvrđuje, da usvajanje deklaracije o proglašenju nezavisnosti ne krši bilo koju od primenjivih normi međunarodnog prava“. Pravna analiza korifejske većine MSP u stvari odgovara na sledeće pitanje: ako je Stefan Karganović stao na Tajms skver, u Njujorku, i tamo proglasio nezavisnost države Njujork i njeno otcepljenje od SAD, a njegova družina je zatim taj proglas usvojila, da li taj čin predstavlja kršenje normi međunarodnog prava?

Što se tiče normi domaćeg, američkog, prava, to pitanje možemo prečistiti odmah, i odgovor glasi: ne. U skladu sa Prvim amandmanom, moja „deklaracija nezavisnosti i otcepljenja“ spada u ustavno zaštićeni govor. Ako bih preduzeo neke druge nasilne ili pritivzakonite radnje, moguće je da bih se suočio sa određenim posledicama. Ali za secesionističku priču, bez obzira na negodovanje prolaznika, ne bih odgovarao po bilo kakvom osnovu i ni jedan policajac ne bi mi prišao da me uznemirava.

Sada još saznajemo od Međunarodnog suda pravde da moj govor ne bi predstavljao ni prekršaj normi neđunarodnog prava. Odlično, vrlo ohrabrujuća vest! I šta dalje? Ništa. Stanje posle mog „proglasa“ ostalo bi potpuno isto kao što je bilo ranije.

Međutim, Generalna skupština UN očigledno nije Međunarodnom sudu poslala pitanje u vezi sa nekom analogno banalnom činjeničnom situacijom. Pitanje upućeno MSP ne odnosi se na javno izgovaranje ili usvajanje nekih „subverzivnih“ stavova ili reči, nego na njihovu nasilnu političku realizaciju, dakle na dalje, praktične, korake u cilju njihovog sprovođenja. To je suštinski koncept koji se nalazi iza jadno formulisanog srpskog pitanja koje je većina u generalnoj skupštini glasala da pošalje na razmatranje Sudu. Zavisno od stepena svoje profesionalne hrabrosti, Sud je mogao da bira da to pitanje tretira na sasvim banalan način, ili da ga razmatra „suštinski“, a to znači u svetlu složenosti činjenične matrice u kojoj je nastalo. Sud je očigledno izabrao onu prvu opciju kao politički najbezbedniju.

Sofizmi Veća, ili njegova „metodika“ (kako se izražava kolega Aleksandar Mezjaev) improvizovanih odgovora, u celosti prožimaju ovo slabo argumentovano savetodavno mišljenje. Evo jednog primera. U paragrafu 117 Veće stvara privid velike analitičke ozbiljnosti kada se poziva ne jednu prethodnu odluku u kojoj stoji da, „kada se tumači neka rezolucija Saveta bezbednosti, Sud mora da utvrdi, od slučaja do slučaja, u svetlu svih relevantnih okolnosti, na koga se odnose obaveze koje je Savet bezbednosti propisao.“ Prema tome, „način kako se Savet bezbednosti izrazio mora se pažljivo proanalizirati pre nego što se donese zaključak na koga se obavezujuće dejstvo njegovih reči odnosi.“

U sledećem paragrafu, 118, Veće razvija i primenjuje svoju tezu. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti, ispravno konstatuje Veće, ne sadrži odredbu, koja bi se odnosila na „autore objave nezavisnosti“, a koja glasi da im je proglašavanje nezavisnosti zabranjeno. Ali kao što takođe pravilno zapaža kolega Mezjaev, ovde se radi o „izboru pravnih koncepcija.“[1] Sud bira stav da je sve što nije izričito i adresirano zabranjeno – dopušteno. Činjenica da Rezolucija 1244. na Kosovu i Metohiji uspostavlja režim pod nadzorom UN koji će trajati „do postizanja političkog rešenja“, što može da obuhvati niz ishoda, od određenih oblika autonomije do sporazumne nezavisnosti, nije prepreka Veću da izvuče svoj unapred zacrtani zaključak. Jer, navodno, „pojam političko rešenje mogao bi se na razne načine tumačiti“, pa samim tim, tvrdi Veće, ne bi se na osnovu toga moglo reći da on sadrži zabranu proglašenja nezavisnosti.

Pa čak i ako je tako, na kraju svoga nategnutog rezonovanja, najviše što je Sud uspeo da iscedi daleko je manje od priznanja legitimiteta jednostranoj secesiji: „Sud staje na stanovište da Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti ne sprečava autore objave nezavisnosti od 17. februara 2008. da proglase nezavisnost od Republike Srbije. Prema tome, proglašavanje nezavisnosti ne narušava Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti“.

Dakle, vraćamo se opet na moj nastup i proglas nezavisnosti države Njujork na Tajms skveru. To je i dalje ustavno zaštićen govor koji ne narušava nijednu primenljivu pravnu normu, ali to isto tako ne menja ni pravni položaj države Njujork u okviru SAD. Analogno, ni Rezolucija 1244, ni opšte norme međunarodnog prava ne zabranjuju neidentifikovanim licima na Kosovu i Metohiji (paragrafi 102 – 109 Mišljenja) da proglase šta god hoće, ali njihov proglas je bez daljeg pravnog dejstva jer ne menja pravni status Kosova i Metohije u okviru Republike Srbije, niti se Međunarodni sud pravde uopšte dotiče tog statusa u izlaganju svog savetodavnog mišljenja.

Nema sumnje da je Mišljenje MSP nepovoljno po Srbiju i to samo zato, ako ne iz nekog drugog razloga, što izbegava da zauzme principijelno jedino mogući stav u odnosu na suštinsko pitanje koje, bez obzira na slabu formulaciju, svakome jeste savršeno jasno. To pitanje glasi: da li je jednostrana i nasilna secesija (a ne njeno puko proglašavanje) nešto što krši međunarodno pravo? Ukoliko Sud po ovom pitanju sistematski izbegava da pruži pravno značajan odgovor, Mišljenje je po Srbiju politički štetno. Ona zato treba da se na ponuđenom savetu Suda učtivo zahvali, ali bez odustajanja od stava da su Kosovo i Metohija pravno i dalje deo Srbije i da će to opet i faktički postati onoga trenutka kada to bude bilo praktično izvodljivo.

Kao što beskičmenjački Međunarodni sud pravde sam ističe, implikacije jednostranog proglašenja nezavisnosti predstavljaju političko pitanje kojim bi u prvom redu trebalo da se bavi Generalna skupština UN. Srbija sada mora da pripremi svoj predstojeći nastup u Generalnoj skupštini i da ubedljivo predstavi svoje argumente, koji su bitni ne samo za zaštitu njenog državnog integriteta, nego u većoj ili manjoj meri i integriteta skoro svih država članica UN, i ona to mora učiniti mnogo bolje i razgovetnije nego što je to bio slučaj kada je neslavno formulisala pitanje koje je bilo upućeno Međunarodnom sudu pravde.

Ali pri tome vredi neprekidno držati na umu šestu od dvanaest prostih ali britkih teza g. Željka Cvijanovića, upravo na ovu temu: „Istorija ne pamti da je okupirana zemlja povratila deo svoje još okupiranije teritorije. Istorija ne pamti ni da je marionetska ekipa koja je neku zemlju manje-više dobrovoljno dovela u stanje okupacije na kraju uspela da je oslobodi“. [2]

Justement! Implicitna analogija g. Cvijanovića je besprekorna. Viši Francuskoj nikada nije pošlo za rukom da povrati Alzas i Lorenu, koje su joj ponovo bile otete 1940. godine.