Šarena laža ili postizborna sudbina smokvinog lista

Da li ste primetili predizbornu šarenu lažu koja nam se obilato nudi u delu blogosfere, po navici još uvek nazivane patriotskom? Ljudi se ubiše dokazujući kako su naprednjaci autentična opozicija. Na jednom portalu Toma je čak promovisan u novog kneza Miloša. Pri svemu tome, nije jasno ni zašto je od svih srpskih političara baš Toma izabran za novog knjaza, ni zašto je danas uputno biti Miloš. Pa, vladajuća politika već godinama glumata u ulozi velikoga knjaza. A rezultati su poražavajući. Uzgred, za ljubitelje bizarnih istorijskih (ne)podudaranja, jedan od glavnih Miloševih protivnika zvao se Toma Vučić Perišić.

Ne tvrdim da danas treba usvojiti Karađorđev obrazac političkog delanja (kao uvreženu suprotnost onom Miloševom). Daleko od toga. Uostalom, ove redove nisam ni započeo zbog nekakvih istorijskih paralela. Zanimljiv mi je način Tomine predizborne „promidžbe“ u oblacima blogosfere. Budući da danas, uz LDP, Tomina stranka predstavlja najočitiji pokazatelj opakog fenomena prividne opozicije, organskog dela jedne iste političke mafije kojoj se diriguje iz inostranstva, potrebno je nekako zabašuriti tu neugodnu pojedinost. Kako se onda oslikava budući Toma, onaj što će nas usrećiti posle hipotetične (ali sve izvesnije) izborne pobede?

Bez obzira na to da li je reč o člancima ili komentarima, postizborno ovaploćenje lidera naprednjaka se gotovo uvek ikonopiše u paru sa Koštunicom. Naime, jedna „škola mišljenja“ (da ne upotrebim teže reči) uzima zdravo za gotovo formiranje vladajuće koalicije SNS-DSS. Jasno je zašto je to marketinški poželjno. Sve ono što Toma nije, Voja jeste. I obrnuto. Sem toga, svaka druga postizborna kombinatorika za Tomu je ili nemoguća (radikali), ili je njeno pominjanje kompromitujuće u predizbornom periodu (praktično sve druge stranke). Zato se DSS u tim pričama upotrebljava poput najobičnijeg smokvinog lista.

Na ovom mestu treba zastati i trezveno razmisliti o potencijalu jedne takve koalicije. Da li mislite da je moguće postizanje održivog kompromisa između znatno većeg, briselizovanog brata, s njegovom evrofanatičnom retorikom koja kao da je presnimljena u Šaperovom tonskom studiju, i manjeg, koji danas uporno ponavlja kako hoće Srbiju, a neće Evropsku uniju? Kako bi to „približavanje stavova“ u praksi trebalo da izgleda? To je centralno pitanje koje se vešto zaobilazi.

Već sada bi bilo moguće identifikovati dve struje oko Koštunice. Prva je svesna onoga što naprednjaci jesu, šta nikada ne mogu postati i gde se nalazi teritorija na koju se oni nikada ne mogu vratiti. To je pravi koordinatni sistem za sagledavanje potencijalne saradnje s Nikolićem. Drugu struju uslovno možemo nazvati „mladim lavovima gladnim vlasti“. Oportunizam i amoralnost jamačno je čine bliskom većem delu srpske političke scene. Stoga se ta struja dobro uklapa u okolinu i manje bode oči. U slučaju da posle izbora Koštunici uopšte bude upućen poziv, odgovor će se dobiti kao rezultanta ovih dvaju vektora.

Neusaglašenost između strategije i taktike pojavljuje se kao istinsko prokletstvo političkog bića Vojislava Koštunice. Naime, najpre se kao rezultat jednog temeljitog, domaćinskog i verodostojnog sagledavanja položaja naroda i države, formuliše politička strategija, često u duhu najplemenitijeg tradicionalizma. Međutim, kao po pravilu, ta strategija biva praćena neodgovarajućim ili rđavim taktičkim potezima. (Istine radi, jedan broj tih grešaka rezultat je doslovne primene definicije politike kao umetnosti mogućeg.) Avaj, upravo taktika mora biti sluškinja strategije ako želiš da postigneš dobar rezultat. Ta razlika između strategije i taktike kao da definiše i Vojinu recepciju u javnosti. Svi oni, koji razumeju napore formulisanja ispravne strategije u okruženju političkih hijena, imaće osećaj posebnog poštovanja prema Koštunici. Za one druge, čiji pogled ne doseže dalje od Vojinih taktičkih promašaja, on će biti uzrok svekolikog zla u Srbiji. Nema ravnodušnih.

Prenesimo prethodna načelna razmatranja u sadašnjost. Danas smo svedoci grandiozne promene Koštunice, koja se jezgrovito formuliše parolom „Srbija, a ne Evropska unija“. Ne, nema ničeg grandioznog u samoj paroli (ona je dugo iščekivana i razumljiva), ali ima u nečem drugom. Najpre, parola se formuliše u vremenu nesmanjene evrounijatske histerije, gde nas bezalternativne parole vrebaju i na sportskim stranicama žurnala, pa već i plakar počinjemo da otvaramo oprezno iz straha da odatle ne iskoči neki Ognjen Pribićević, sav zapenušan u dokazivanju kako EU nema alternativu. Veličina Vojine promene leži i u činjenici da se napušta jedna politika kojoj je i sam doprineo. Ona se ne napušta preko noći, već posmatranjem stvarnosti širom otvorenih očiju. I ona se ne napušta radi sticanja jeftinih političkih poena, već zbog dubokog sagledavanja stvarnih interesa Srbije. Zato ta promena nema ničeg zajedničkog s konvertitstvom à la Drašković ili Toma.

Vratimo se sada na teren taktike. Upravo odnos prema naprednjacima biće onaj probni kamen za testiranje saglasja između današnje Koštuničine strategije i taktike. On to već uveliko jeste. Najpre uočavamo sastanke Koštunica-Nikolić čija svrha je bila da se u javnost iznesu izvesni pomirljivi tonovi, koji su na kraju zazvučali poprilično nemušto, u stilu „složili smo se da ćemo se jednoga dana zaista složiti“. Zatim primećujemo da je na portalima koji su bliski Koštunici (Fond Slobodan Jovanović i Pečat) uveden moratorijum na svaku kritičku reč o Tomi. Kome će takva taktika doneti korist, smokvinom listu ili onom ko se njime pokriva?

Usvojimo na trenutak logiku analitičara s početka teksta i uzmimo da je Srbija u toliko dubokoj provaliji da se mora hvatati za slamku Tomine šarenolike grupacije koja od Virovitice do EU stiže brzinom munje. Čak i da se ta postizborna koalicija na kraju formira (u šta sada ozbiljno sumnjam), Koštunica će posle nekog vremena biti izigran. To nam saopštava neumoljiva logika daljinskog upravljača iz Brisela. Ipak, verujem da čitalac oseća svu dramatiku trenutka koji posle izbora može uslediti: odbiti vlast i ostati uspravan, ili je prihvatiti i time srušiti sve za šta se zalažeš?

Ova izborna godina mogla bi dovesti DSS do jedne od onih raskrsnica koje su za mnoge bile kobne. Produži li dalje putem kojim se ređe ide, Koštunica može makar zadržati status svetionika u mraku koji okružuje Srbiju, ako je to ikakva uteha. Zaokrene li pak na toj raskrsnici, dograbiće komadić vlasti, ali, dugoročno gledano, udes, možda i onaj fatalni, biće neizbežan.

Autor je saradnik Srpskog kulturnog kluba