Rezolucija Evropskog parlamenta o Kosovu, ili šta sve Srbiju čeka na putu u EU

Evropski parlament kao lažna demokratija i lakmus evropske politike prema Srbiji

Evropski parlament svakako više predstavlja sprdnju sa demokratijom, nego što predstavlja nekakvu evropsku demokratsku instituciju. Istina, za razliku od Evropske komisije, u kojoj sede ljudi za koje niko nikada nije glasao, niti ih je iko za nešto birao, poslanici EP su birani na nekakvim izborima u zemljama članicama (izborima koje stanovništvo tih zemalja mahom smatra za gubljenje vremena), i utoliko raspolažu sa nekakvim političkim legitimitetom. Ali za razliku od normalnih parlamenata u svetu, EP nema zakonodavnu vlast na nivou EU, ona je (u vidu „evropskih direktiva“) u potpunosti u rukama birokratske oligarhije otelotvorene u Evropskoj komisiji (i donekle u rukama izvršnih vlasti pojedinih država), a Parlament ima pravo samo da donosi „rezolucije“, koje imaju status „preporuke“.

Drugim rečima, izabranici „naroda i narodnosti“ Evrope nemaju nikakav politički uticaj, oni su tu da raspravljaju i donose rezolucije, a evropskom politikom se bavi neko drugi. Pa opet, Evropski parlament predstavlja veoma dobar način da se „opipa puls EU“, odnosno da se vide unutrašnji problemi, ideološke pozicije i opšta politička klima u ovoj naddržavnoj organizaciji, koja se u srpskom javnom diskursu predstavlja kao „bezalternativni put“ i „svrha svih svrha“.

Kao ilustracija te političke klime mogu nam poslužiti dve najnovije rezolucije EP – jedna o Srbiji, a druga o Kosovu. Prva nam, u stvari, i nije toliko važna, iako ona unekoliko pokazuje kako evropske birokrate vide Srbiju, ili pre, kakvo viđenje Srbije projektuju u cilju vršenja dodatnog pritiska da se naša država još više posveti svom „bezalternativnom putu“ i sa još manje zadrške baci u slobodni pad evrointegracija.

Uz ponavljanje niza stvari oko kojih je Evropa u Srbiji „zabrinuta“ (veze sa Rusijom, sloboda medija, rad Zaštitnika građana, zaštita prava manjina), i isticanje niza stvari kojima je „zadovoljna“ (Briselski sporazum, gej-parada, implementacija neoliberalnih zakona radu, stečaju itd.), svaka od ovih rezolucija EP u osnovi aminuje kurs trenutnih srpskih vlasti kao sinoniman sa evropskim vrednostima, standardima i programima. Naravno, srpski mediji i vlada bili su previše ushićeni (neobavezujućim) pozivom na (moguće) otvaranje pretpristupnih pregovora, te „ublažavanjem“ zlonamernih „hrvatskih amandmana“ da bi obraćali pažnju na druge sitnice. I da bi obratili pažnju na onu drugu rezoluciju.

Rezolucija o Kosovu i Emerik Šoprad kao „savest Evrope“

A ta druga rezolucija je, dakako, znatno zanimljivija. Pored činjenice da pitanje Kosova (kao dela Srbije, ili, u najmanju ruku, kao „statusno neopredeljene teritorije“) u rezoluciju o Srbiji ulazi samo kroz pohvale kolaboraciji srpskih vlasti u briselskom procesu razgradnje poslednjih elemenata srpske državnosti u Pokrajini, sama činjenica da se pitanje Kosova razmatra odvojeno od Srbije dovoljno govori o „statusnoj neutralnosti“ EU po ovom pitanju. I iako rezolucija vrši potpuno istu funkciju u odnosu prema Prištini kao prethodna prema Beogradu, za Srbiju kao kandidata za članstvo u EU moralo bi biti poražavajuće što se „kosovske privremene institucije“ ni na koji način ne smatraju privremenim, niti se stavljaju pod navodnike, niti im se dodaju bilo kakve „zvezdice“.

Štaviše, Spoljnopolitički odbor EP, koji je rezoluciju pripremio, smatra da „treba nastaviti rad na pripremama za potpuni prenos nadležnosti Euleksa na kosovske vlasti“ (iako su te nadležnosti Euleksu „pozajmile“ Ujedinjene nacije uz saglasnost Srbije), konstatuje da je pitanje stvaranja „Oružanih snaga Kosova“ „deo nacionalnog suvereniteta“ i pitanje „teritorijalne odbrane“, i naravno – „podstiče preostalih pet država članica EU da priznaju Kosovo, jer bi se time dodatno omogućila normalizacija odnosa Beograda i Prištine“.

Dakle, privremeni organi se tretiraju kao međunarodno priznata vlada, podržava se prenošenje na tu „vladu“ ingerencija Euleksa i Srbije, podržava se osnivanje kosovske vojske (sećamo se dobro dejstava poslednje „vojske Kosova“ koja je tamo delovala). Štaviše, ovaj organ Evropske unije, koja se zaklinje u svoju „statusnu neutralnost“ zvanično poziva države koje ne priznaju Kosovo da ga proglase za nezavisnu državu, kako ni EU više ne bi morala biti statusno neutralna. Ako nekome još uvek nije jasno šta se podrazumeva pod „normalizacijom odnosa Srbije i Kosova“, onda mu zaista nema pomoći.

Mediji nas dalje izveštavaju da je u celom Spoljnopolitičkom odboru samo jedna osoba pomenula 200 hiljada prognanih Srba, i činjenicu da Kosovo koje tako lepo napreduje  u svojim „evrointegracijama“ predstavlja „leglo kriminala“ (u rezoluciji se to eufemistički naziva „odsustvom napretka u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala“). U pitanju je bio francuski politikolog Emerik Šoprad, inače poslanik francuskog „Nacionalnog fronta“ Marin le Pen, čiji su status i omiljenost u evropskim birokratskim krugovima otprilike jednaki statusu i omiljenosti Srbije. Naravno, na njegove komentare, nemačka poslanica Ulrike Lunaček, inače dogodišnji profesionalni lobista Prištine u EU, cinično je odgovorila da je „Miloševićev režim“ takođe činio zločine, a da „kriminal postoji i u Austriji“.

Lunačekova je tako otpisala iz svoje rezolucije 200 hiljada civila i nevinih građana na ime „Miloševićevog zločina“, otprilike isto onako kako su nacistički propagandisti tvrdili da su Jevreji u Nemačkoj „poubijali sami sebe“. A onim Srbima koji na KiM opstaju i koji se svakodnevno susreću sa albanskim kriminalom i bezakonjem evropska poslanica je poručila da im je, valjda, „isto kao u Austriji“.

Ovaj nivo cinizma i bezobrazluka nikoga ne bi trebalo previše da čudi, budući da je Lunačekova takođe izjavila da je masovni egzodus kosovskih Albanaca, koji na Kosovu žive u uslovima neopisive bede i nezaposlenosti, izazvana odbijanjem da se Kosovo stavi na šengensku „belu listu“, jer one stotine porodica sa cegerima, ruksacima i sitnom decom pod miškom su izgleda željne da vide evropske muzeje i idu na skijanje na Alpe.

Čemu Srbija može da se nada u EU?

Da rekapituliramo, od 54 člana Spoljnopolitičkog odbora EP, 45 članova je bilo sasvim saglasno sa ovom rezolucijom, 7 je bilo protiv, a dvoje suzdržano. Drugim rečima, u Evropskom parlamentu u odbranu vitalnih državnih interesa Srbije ustalo je sedmoro ljudi, inače eksponenata politike država (i partija) koje se tradicionalno odnose prijateljski prema Srbiji. Odnos je, dakle, bio 45 naprema 7. I zamislimo da se ispune sve fantazije i snovi srpske vlasti, i da Srbija ovakva kakva je, bez priznanja Kosova, završi svoj „bezalternativni put“ i postane članica EU. Spoljnopolitički komitet će dobiti jednog ili dva nova člana, i odnos će postati 45 prema 9, pod uslovom da neka od pet država-članica ne odluči da „stane u stroj“ i „pomogne normalizaciji odnosa Srbije i Kosova“. Pitanje koje ovde treba postaviti je jednostavno – koji interes ima Srbija da se učlani u organizaciju gde je odnos njenih neprijatelja i prijatelja toliko katastrofalno nepovoljan? Kakvu „zaštitu interesa“ možemo očekivati od organizacije koja naše temeljne interese i ustavni poredak sistematski omalovažava i osporava? I gde je „strategija“ u srpskom „strateškom opredeljenju“ prema EU?

Da, nije sporno da Srbija u EU ima dobre prijatelje, i da čak u evropskim institucijama sede pošteni i moralni ljudi, koji drže do vlastitog dostojanstva i integriteta, i istinski veruju u bratstvo među evropskim narodima i kulturama (uključujući tu Srbiju i Rusiju). Ali njih je previše malo da bi ostvarili bilo kakav uticaj na evropsku politiku, a njihovo pojačavanje činovnicima iz Srbije (kao da bi Srbija tamo poslala časne ljude od integriteta!) ne bi njihov status ni najmanje popravilo. I ne treba zaboraviti, da na svakog Emerika Šoprada u EU ide bar deset Ulrike Lunaček, ljudi koji nisu prosto ravnodušni prema sudbini Srbije i njenog naroda, već predstavljaju njene otvorene i neprikrivene neprijatelje. I ne treba zaboraviti da se prijatelji Srbije u EU listom nazivaju „antievropskim snagama“, baš kao što se u Srbiji „antievropskim snagama“ nazivaju svi koji ne pristaju na izjednačavanje evropske kulture i civilizacije sa besmislenom birokratskom mašinerijom EU (koja, uzgred budi rečeno, nema nikakvu drugu svrhu, nego da služi kao instrument američke i korporativne kontrole nad Starim Kontinentom).

Ostaje onda samo da se postavi pitanje – ko još u Srbiji veruje u EU, i ko se još iskreno nada da će Srbija i srpski narod od toga imati koristi? Po svoj prilici niko. Uz mali izuzetak malograđana koji su oboleli od štokholmskog sindroma i razvili istinski prezir prema sopstvenom narodu i državi, agitatori u prilog EU su u Srbiji sa svakom godinom sve više nalik na Ulrike Lunaček – sve drskiji i bahatiji, sve manje obzirni prema tome da li to o čemu pričaju ima bilo kakve logike i smisla (o „evropskim vrednostima“ da ne govorimo), i potajno na ovaj ili onaj način uvereni da će od njihovog političkog angažmana biti neposredne materijalne koristi za njih lično. A ostali? Oni koji nisu „ni Šoprad, ni Lunaček“, oni koji jasno proziru sve laži i prevare evropskog mehura od sapunice, pa opet uporno u anketama podržavaju integraciju u EU, razgradnju srpske države na KiM i glasaju za „evropsku opciju“? Oni su već odavno svesni da je Srbija pod okupacijom, i nadaju se da će, ako tu činjenicu budu uporno ignorisali, svoj politički kukavičluk svojoj deci moći da opravdaju „neznanjem“. Ali njihovoj deci će biti svejedno da li su porobljena i degradirana do „Evropljana drugog reda“ zato što su njihovi roditelji bili kukavice, ili zato što su bili naivni. Za njihovu decu će biti neoprostivo to, što oni ništa nisu učinili, dok se nešto još moglo učiniti.