.jpg)
| Politički život | |||
Republika Srpska delenda est |
 |
 |
 |
| petak, 01. avgust 2008. | |
|
„Ako hoćemo da uspostavimo kao društvo ’zajednicu sećanja’, onda su činjenice, njihova rekonstrukcija, ono čime treba se bavimo, a ne da unapred iskonstruisanom ’politikom sećanja’ u ime politike imamo nadzor nad prošlošću. Hapšenje Radovana Karadžića bitan je čin za konsenzus zajednice da radi svoje budućnosti do pročišćenja raspravlja o svojoj prošlosti i zločinima u njoj. Zato je svaki pokušaj da se ovaj čin stavi u ’anticivilizacijski’ kontekst još jedan pokušaj da se prošlost učini nerazgovetnom, manipulativnom, relativnom i da se oslabi snaga društva da izađe na kraj sa sopstvenom prošlošću“, ističe u svom programskom tekstu „Zajednica sećanja“ Borka Pavićević. Ona nam je tako još jednom demonstrirala osnovne postulate ideologije, koju imamo prilike da vidimo ovih dana, prateći reagovanja na hapšenje najtraženijeg haškog begunca. Veliki je izazov za svaku zajednicu, pa i za one najstabilnije da izvedu do kraja svoje suočavanje sa prošlošću. Taj proces je još uvek otvoren u Nemačkoj, Japanu, Francuskoj, Italiji, Americi, Rusiji, Španiji i svaka od ovih zemalja i danas ima velikih političkih i socio-kulturnih problema kada treba da se suoči sa prošlošću u kojoj su činjeni zločini. Za zemlje koje još nisu uspostavile stabilne demokratske institucije problem je tim veći jer je prostor za političku manipulaciju i ideološku simplifikaciju razorniji. Zato je i pozivanje na zajednicu sećanja veoma plemenit gest, ali je njeno stvaranje izuzetno složen, mukotrpan i osetljiv istorijski poduhvat i ne ostvaruje se – kako to zamišlja Borka Pavićević i političko-ideološka grupacija kojoj ona pripada – tako što će se jedan narod, u ovom slučaju srpski, pribiti na stub srama, optuživati za genocid i razaranje države, a da se pri tome svako spominjanje njegovih velikih nespornih žrtava i stradanja smatra kao politička provokacija i relativizacija zločina. Upravo je ovih dana iskonstruisan još jedan primer jednostrane politike sećanja i demonstrirano kako izgleda brutalan nadzor nad prošlošću, a sve u ime politike pomirenja i lekovitog suočavanja sa prošlošću. Nedavno hapšenje Radovana Karadžića tumači se kao jedinstvena prilika za srpsko pročišćenje, u kome će se najzad doći do jedino moguće i održive istine o ratu u Bosni – da su Srbi jedini i isključivi krivci za krvavi građanski rat i da je konačno došlo vreme da ponesu teret odgovornosti za zločine počinjene u ime srpskog naroda, ostvarivanje ideje Velike Srbije i stvaranje genocidne tvorevine Republike Srpske. Reakcije na ovo hapšenje kreću se u nekoliko pravaca. Pre svega tvrdi se da će ono doprineti stabilizaciji političkih prilika u regionu, da će pospešiti proces pomirenja u Bosni i da će konačno pokrenuti proces suočavanja Srbije sa zločinima počinjenim u njeno ime. Međutim, kada pogledamo izjave i komentare u štampi i političkim krugovima u Sarajevu i Zagrebu, vidimo da to sigurno nisu znaci koji upućuju na stabilizaciju regiona. U tom kontekstu možemo oceniti i reagovanja stranih političara i međunarodnih predstavnika kao neposrednih učesnika u događajima u Bosni. Pre svih veoma je indikativna izjava Harisa Silajdžića u kojoj je sadržana suština političkih problema u postdejtonskoj Bosni. „Slobodan Milošević je mrtav. Radovan Karadžić je uhapšen, ali njihov projekat je ostao. Zato je međunarodna zajednica dužna da izbriše rezultate genocida.“ Ovakve izjave kao otvoren poziv na rušenje Dejtonskog sporazuma i razaranje Republike Srpske sigurno ne doprinose stabilizaciji u regionu. Predsednik Stranke demokratske akcije BiH Sulejman Tihić je, podržavajući hapšenje Radovana Karadžića, naveo da je Republika Srpska njegovo delo i da će proces protiv njega dati mnoge odgovore o karakteru rata u BiH, ali i potaknuti preispitivanje opstanka njegovog dela, Republike Srpske. Odgovor na ovakve „pomiriteljske“ reakcije stigao je od premijera Republike Srpske Milorada Dodika, koji je u nekoliko izjava izneo stav o položaju Republike Srpske i pitanju pomirenja u Bosni. „Republika Srpska je nastala kao politička volja i izraz pre svega srpskog naroda u BiH, koji je u danima tokom raspada bivše Jugoslavije želeo da ima neki političko-teritorijalni okvir svoje zaštite; da je sâm Karadžić u to vreme bio protiv takvog stvaranja, sigurno je da ne bi bio lider. Svet funkcioniše na stereotipu koji je napravljen davno. Taj stereotip proizveo je situaciju u kojoj je krivac za rat i sve probleme u BiH samo jedan. Naravno, naročito u ratu, krivaca ima i na drugoj strani, mnogi su ubijali i Srbe, zalažući se za BiH, koju oni, eto, nisu hteli. Mnogi su činili zločine, ali je medijski međunarodni stereotip bio da su samo Srbi krivci. Videli ste i sad, povodom hapšenja Karadžića, da je Holbruk nastavio da laže, bez obzira na činjenice koje je izneo jedan muslimanski institut – da je ukupno u ratu poginulo 92.000 ljudi svih nacija i nacionalnosti, Srba i Hrvata i Muslimana i ostalih, i da je to egzaktna činjenica koju niko ne može da pobije. Utvrđeno je da je ubijeno 28.000 Srba, koje verovatno nisu poubijale humanitarne organizacije, što je približno procentu strukture stanovništva ovog naroda u BiH.“ Izjava Bogdana Klačara, izbeglice iz Sarajeva, takođe svedoči o tome kako Srbi u Bosni doživljavaju proces pomirenja i suočavanja sa prošlošću. „Taman smo se smirili, vratili se svom životu. Pokušavamo ponovo da normalno živimo. Ali poniženjima nikad kraja. Da li vi u Beogradu slušate šta nam poručuju iz Sarajeva? Ili su toliko daleko da do vas te eksplozije ne dopiru. Suština te halabuke je da nije u pitanju Radovan, već kako kažu ’njegov projekat’, naša Republika Srpska. Gde je kraj ucenama? Niko ne pita ko je danas u bošnjačkom rukovodstvu u Sarajevu. Kakve su njihove uloge u našem krvavom ratu? Ko zašta danas pita Silajdžića, Izetbegovićevog sina Bakira i druge koji su doveli mudžahedine u Bosnu? Da, niko ne postavlja ta pitanja, jedino ostaju da traju davno utvrđene i politički instrumentalizovane stereotipne predstave o isključivoj srpskoj krivici. I u tome je najveći deficit u oblikovanju tzv. politike sećanja, što je njoj bitnije da zadrži nadzor nad uspostavljenim stereotipom o srpskoj krivici, nego da pokrene istinski dijalog o celini političkih procesa i društvenih događanja u Bosni i Hercegovini u vreme razbijanja Jugoslavije.“ Ovih dana je bilo veoma interesantno pratiti ocene o hapšenju Radovana Karadžića koje su stizale iz Hrvatske, njihov ton i sadržaj sigurno neće doprineti stabilizaciji i unapređenju saradnje u našem regionu. Naprotiv, iskorišćena je još jedna prilika da se ponove svi oni ratnohuškački i propagandistički obrasci korišćeni u žestokom medijskom ratu protiv Srbije u vreme građanskog rata u Hrvatskoj. Taj medijski rat se iznova pojavljuje u svakoj pogodnoj prilici kao izraz osvedočenog domoljublja i odanosti domovinskom ratu. U reakcijama ovakve vrste prednjače Maroje Mihovilović i Jelena Lovrić. Maroje Mihovilović u specijalnom dodatku „Pad srpskog krvnika“ u listu Nacional navodi: „Radovan Karadžić jedan je od najvećih zločinaca novog doba, čovjek odgovoran za smrt stotina tisuća ljudi, te stradanja nekoliko milijuna, za nebrojene ljudske tragedije, što je sve činio neobičnom mirnoćom i sistematičnošću, što je i osobina velikih zločinaca, ali i velikih psihopata. Bavio se i književnošću, koja je prva počela otkrivati njegovu zločinačku stranu.“ U kolumni „Dobra vest za Srbiju“ u listu Globus Jelena Lovrić piše u sličnom stilu. „Hapšenje Radovana Karadžića simbolički predstavlja definitivan kraj rata na Balkanu. Privođenje pravdi najvažnijeg monstruma iz plejade Slobodana Miloševića omogućit će da se na ratni sukob stavi nužna i odgovarajuća točka. Zatvaranje Radovana Karadžića važno je za cijelu regiju i može se očekivati da će relaksirati međusobne odnose bivših jugoslovenskih država. Posebno je važno za napaćenu Bosnu i Hercegovinu. Za Hrvatsku je hvatanje Karadžića dobro jer za prvog susjeda više nema zemlju koja je godinama dobrovoljni zatočenik Miloševićeve zločinačke politike.“ Međutim, čak je i njih, ali i bosanske političke i državne zvaničnike, uspeo da u svojoj političkoj eksplicitnosti i brutalnoj iskrenosti prevaziđe komentator provladinog Vjesnika Marko Barišić. „Pravo pitanje je što će se nakon Karadžićevog privođenja pred međunarodni tribunal u Hagu dogoditi s njegovom političkom ostavštinom, dakle, Republikom Srpskom, koja postoji i danas kao paradržava na polovici BiH. Postoji unatoč činjenici da je taj entitet svoj život počeo otvaranjem koncentracijskih logora za nesrpsko stanovništvo sa stražarskim kulama i bodljikavom žicom, što je početkom devedesetih zgrozilo tadašnju europsku i svjetsku javnost. Taj zločinački entitet je svoj zločinački karakter nastavio kroz ciljana masovna smaknuća u gotovo svim mjestima gdje je na vlasti bila Miloševićeva klika. Zbog svega toga predstojeći sudski proces Radovanu Karadžiću nije i ne može biti samo suđenje jednoj osobi, nego mora biti i suđenje projektu koji je zagovarao i provodio. To zapravo znači da se u Hagu na optuženičkoj klupi zapravo treba naći Republika Srpska, jer su i deportacije i masovna smaknuća i genocid sprovodili s ciljem uspostavljanja tog paradržavnog entiteta. O toj presudi ovisila bi i politička budućnost. Kako Republike Srpske, tako i same BiH.“ U ovakav tip euforičnih, neodmerenih i jednostranih reagovanja spadaju i izjave ljudi koji su kao predstavnici međunarodnih organizacija i stranih država imali zadatak da pre svega stvore uslove za rešavanje bosanske političke drame. Način na koji su iskazali svoje oduševljenje hapšenjem Radovana Karadžića i podržali poziv za rušenje Republike Srpske samo govori u prilog tome da oni i dalje samo pothranjuju stereotipe o srpskoj krivici, koje su i sami u velikoj meri konstruisali i politički instrumentalizovali. Sledeće izjava ilustrovaće do koje mere je izgubljen racionalni pristup istorijskim događajima na ovim prostorima. Dejvid Miliband, britanski ministar spoljnih poslova: „Hapšenje će pridoneti prekidu regionalnih konflikata koji traju decenijama, a njime je otvoren put za svetliju budućnost Srbije i cele regije.“ Ričard Holbruk, tvorac Dejtonskog sporazuma: „To je bio istorijski dan. Jedan od najgorih ljudi na svetu, evropski Osama bin Laden, napokon je uhvaćen. Veliki ubica uklonjen je s javne scene. On je pravi arhitekta masovnih ubistava i najveći zločinac, jer ga je štitila jugoslovenska vojska. Ali mislim da je taj čovek bio gori od Miloševića, bio je intelektualni vođa.“ Robert Gelbard, američki diplomata, mirovni posrednik Bila Klintona za bivšu Jugoslaviju: „Veselimo se suđenju u Hagu. To je potrebno Bosni kao deo oporavka od rata, a da bi se u potpunosti završilo, treba pronaći i Mladića. Za srpski narod je važno da krene dalje i da učvrsti svoju demokratiju. Hrvatska je pokazala hrabrost time što je učinila sve kako bi osumnjičeni za ratne zločine odgovarali pred sudom.“ Piter Galbrajt, američki ambasador u Hrvatskoj 1990. godine: „Karadžić i Mladić su dva zasigurno najpokvarenija čoveka koja je Evropa proizvela u drugoj polovini 20. veka. Bilo mi je jako drago kada sam čuo vest. Slavio sam sinoć i tom sam prigodom otvorio flašu konjaka koju sam doneo iz Hrvatskog Zagorja.“ Posebno poglavlje u reagovanjima na hapšenje Radovana Karadžića predstavljaju reakcije u našoj političkoj i društvenoj sceni, i to naročito tzv. Druge Srbije. Njih je najbolje ocrtao neizbežni Predrag Matvejević tekstom u Danasu o novoj šansi Srbije na Istoku. „Uhićenje Radovana Karadžića zatječe Srbiju u tešku času, kad Tadićeva vlada traži s mukom minimalnu stabilnost kako bi se održala i nastavila djelovati. Nastojeći izbeći da se vrati na scenu Koštuničin tip klerikalnoga nacionalizma, nedostojan modernog društva. Ali za ovakve događaje možda i nema lakih časova. Nacionalisti će sve učiniti da opravdaju zločinca. Ponavljat će tko zna po koji put kako su i drugi činili zločine nad Srbima, kao da jedan zločin može opravdati drugi.“ U ovom tonu su i sva druga reagovanja „istaknutih“ boraca i borkinja za ljudska prava, nevladinih dežurnih aktivista za suočavanje sa prošlošću i političkih delatnika i funkcionera građansko liberalne orijentacije. Tzv. Druga Srbija dobila je dugo očekivanu priliku da obnovi svoj već poznati, ali izraubovani ideološki repertoar tvrdnji o Srbima kao glavnom remetilačkom faktoru na Balkanu, njegovom rasizmu, klerofašizmu, ksenofobiji, antimodernizmu, totalitarizmu i nacionalizmu, koji se pokazao kao ideologija etničkog čišćenja i genocida. Naravno da se i ovom prilikom oglasila grupa od šest nevladinih organizacija specijalizovanih za odbranu ljudskih prava i ocenila da hapšenje Radovana Karadžića predstavlja najvažniji korak ka ostvarivanju pravde za žrtve zločina koji su počinjeni u ime Srbije i nadu da će sada doći do temeljne promene odnosa prema prošlosti. A u čemu se sastoji ta temeljna promena odnosa prema prošlosti, verovatno u prihvatanju i podržavanju zahteva da se ukine genocidna tvorevina Republika Srpska, a srpski narod konačno odustane od nepriličnog zahteva da se u suočavanju sa prošlošću govori i o zločinima počinjenim nad njegovim pripadnicima jer jedino tako neće biti narušena sudsko-politička ocena o dokazanoj genocidnosti Srba i to ne samo u Bosni. Nataša Kandić je Radovana Karadžića uporedila sa Hitlerom, a samim tim Republiku Srpsku označila kao nacističku tvorevinu. Sonja Biserko ne zaostaje u takvim ocenama: „Karadžićevo hapšenje, bez ikakve sumnje, simbolizuje kraj jedne nacionalističke epohe. Iskorenjivanje srpskog radikalnog nacionalizma mora da bude nešto čime naše društvo treba da se bavi dugotrajno i sistematski. Za Srbiju su se otvorile nove perspektive, ali srpski nacionalizam još nije poražen. On živi u školama, na univerzitetu, u medijima. Deklarisani nacionalisti i antikomunisti su počeli organizovano da svu odgovornost za eventualne ratne zločine na srpskoj strani prebacuju isključivo na komuniste, a ponajviše na Slobodana Miloševića. Mislim da je Haški tribunal ne samo legitimna institucija pravde i da je dobrodošao za region i za nas, jer utvrđuje podatke i činjenice koje su od značaja za sve.“ Iskorenjivanje srpskog nacionalizma je očigledno glavni ideološko-politički zadatak i cilj pripadnika tzv. Druge Srbije i liberalno građanskih političkih snaga, samo još nije poznato kako će se taj purgatorij obaviti. Verovatno je za obavljanje ove svete misije dozvoljeno koristiti sva sredstva jer tek kada bude iskorenjen srpski nacionalizam u školama, na univerzitetu i u medijima, može se konačno govoriti o Srbiji kao civilizovanoj i demokratskoj zemlji. Glorifikacija Haškog tribunala kao legitimne institucije pravde, kako to čini Sonja Biserko i to nakon sramne oslobađajuće presude Ramušu Haradinaju i Naseru Oriću, izraz je gotovo patološke ideološke bezobzirnosti i nepoštovanja stradanja srpskog naroda. Predstojeće suđenje Radovanu Karadžiću biće prilika da se udahne novi podsticaj već posustalom haškom tužilaštvu i da se nastavi tamo gde se stalo nakon smrti Slobodana Miloševića. U ovoj promenadi naših boraca i zastupnika politike suočavanja Srba sa zločinačkom prošlošću nije propustio da svoj doprinos pruži i Žarko Korać. On u svom poznatom maniru iznosi sledeću ocenu: „Istina o Srebrenici je tako strašna da će generacije građana naše zemlje morati da se sa njom suočavaju. Veoma sporo će biti prihvaćena činjenica da su već dve presude međunarodnih sudova taj zločin označile kao genocid. I to je način kako taj zločin vidi većina sveta, za razliku od većine građana Srbije. Tamo gde se, samo dan nakon komemoracije u Srebrenici, namerno organizuje komemoracija poginulim Srbima u Bratuncu i Skelanima očigledno je nastojanje da se ti zločini ne samo izjednače, već potpuno obesmisli težina srebreničkog genocida. Mi već imamo jednu pseudomoralističku teoriju da su svi činili zločine u ratu u Bosni i Hercegovini, pa o tome ne treba više mnogo govoriti. Država Srbija i njena skupština su bile jedine koje nisu obeležile deset godina te tragedije. O odgovornosti ili izvinjenju žrtvama nema ni govora.“ Sva politička dešavanja i reagovanja nastala nakon hapšenja Radovana Karadžića jasno su pokazala da njegovo privođenje u Hag neće doprineti smirivanju situacije u Bosni i Hercegovini, neće značajnije podstaći proces pomirenja i suočavanja sa prošlošću i zločinima, a neće ni doneti toliko željeno iskorenjivanje srpskog nacionalizma. Ali ono što se zaista desilo i što će imati trajnije i dalekosežnije posledice na politički život u Srbiji jeste očigledni politički i idejni slom onog srpskog nacionalizma koji je bio dominantan i delatan u vreme građanskih ratova na tlu Jugoslavije. On se sad javlja u svojoj nemoći i jalovosti u farsičnim i grotesknim oblicima nemoćan da iznova pokrene savremenu političku istoriju, kako je to činio pre dve decenije. Jedna politička i nacionalna epoha se okončala, pokazujući samo još svoju ustreptalu nemoć i ideološku ispraznost i banalnost. Ko to ne shvati, ostaće zarobljenik jedne jurodive i politički istrošene nacionalne priče. Zato je i neophodno izaći iz teške senke ovog već odavno farsičnog i prevaziđenog srpskog nacionalizma i okrenuti se stvaranju civilizacijskih uslova za novu nacionalnu politiku, u kojoj će srpski nacionalni integritet i identitet biti uklopljeni u moderne evropske i demokratske vrednosti. 29. jul 2008. godine |
Od istog autora
- Protesti građana i dalje rade
- Rezervat Aleksandra Vučića i Vlade Srbije za Srbe na Kosovu i Metohiji
- Veleposlanica Jelena Milić i Zagreb vole se javno ili još jedan sunovrat srpske diplomatije
- Sramotni muk Beograda pred golgotom srpskog naroda na Kosovu i Metohiji - mi nikome nećemo biti „slavni preci“
- Protesti protiv rudarenja litijuma - šta da se radi dalje?
- Sedmi krug pakla za Srbe na Kosovu i Metohiji
- Protesti protiv Rio Tinta - još jedna probuđena nada
- Aleksandar Vučić kao kolonijalni upravnik i privatni lobista Rio Tinta
- Ostavke kao osnovni uslov za obnovu opozicije i vraćanje poverenja građana
- Biram bojkot i poštovanje načelnosti u politici
- Novopazarski "proporcionalni odgovor" i islamski ekstremizam u Srbiji
- Umesto Vučićevih beskonačnih ispraznih spinova - prekinuti pregovore sa Prištinom
- Ima li granica našem samoponiženju i zatiranju dostojanstva
- Sloboda govora, nezavisni mediji i „autoironija“ Dinka Gruhonjića
- Predstava „Knjiga o Milutinu“ – katarza i izlazak iz mraka autošovinizma
Ostali članci u rubrici
- Protesti građana i dalje rade
- Rezervat Aleksandra Vučića i Vlade Srbije za Srbe na Kosovu i Metohiji
- Zašto Srbija nije u stanju da izvuče pouke iz nesreća koje joj se dešavaju? Svi tragovi odgovornosti vode ka vrhu kolonijalne uprave
- Rezolucija o merama koje država Srbija mora da preduzme povodom stanja na KiM
- Šta nedostaje Vučićevoj poruci da Srbija neće biti sluga ni Amerike ni Rusije - Rusija takav odnos i ne traži
- Sram nas bilo, Srbijo!
- Veleposlanica Jelena Milić i Zagreb vole se javno ili još jedan sunovrat srpske diplomatije
- Veliš - „Sve je do Boga“, pa zasedneš i ne činiš ništa!
- Sramotni muk Beograda pred golgotom srpskog naroda na Kosovu i Metohiji - mi nikome nećemo biti „slavni preci“
- Geopolitika reke Drine - Hoće li litijum i Rio Tinto dovršiti ono što nije uspeo NATO?
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
