„Reakcija države će biti jeziva!"

Ovu rečenicu je sinoć (10. oktobra) Slobodan Homen izgovorio u Dnevniku RTS. Da nisam svojim ušima čuo, ne bih verovao! Reći tako nešto može samo neko ko se jako uplašio onoga što se događa. U takvim prilikama, uče nas biolozi, dolazi do lučenja adrenalina – hormona straha. Ali, kada opasnost prođe, taj hormon je još u našoj krvi, pa se javlja euforija. Onda smo ne samo presrećni što smo se „izvukli“, već se osećamo dobro, svemoćno. I tako se Homen, nekadašnji „Otporaš“ koji je i sam kršio zakone, u Drugom dnevniku RTS uspravio, naduo i postao Drakon lično – Zakonodavac koji preti da će da seče ruku za ukradenu jabuku i kopa oko za pogled na devojačko koleno.

Inače nas je ovih dana Tomo Zorić već naplašio zatvorskim kaznama od 8 godina ako se samo usudimo da makar urokljivo škiljnemo na nekog od učesnika „Parade ponosa“. I iz Ustavnog suda su nas, nekako baš ovih dana, podsetili da kod njih stoje tužbe koje traže zabranu „militantnih“ navijačkih grupa i „klerofašističkih“ NVO. I da će, baš nekako posle 10. oktobra, te tužbe doći na red da budu presuđene. E pa sada je, izgleda, došao taj „red“. Pošto je Homen sinoć najavio jezivu reakciju „države“, ne preostaje nam ništa drugo do da sačekamo da Brankica B92 Stanković upotpuni svoj jezivi spisak navijača i klerofašista, Tomo Zorić, prema tom spisku, podnese svoje jezive optužnice, a Homenovo „reformisano“ pravosuđe, prema tim optužnicama izrekne svoje jezive presude.

Kojom se samo brzinom ova vlast moralno, pa i politički, urušava! Trebalo im je 18 meseci da preuzmu sve medije (od NIN-a do Kurira) i da ih očiste čak i od najdobronamernijih kritičara. Pošto su, uporedo, ispraznili od moći i nacionalnog sve institucije (od Narodne biblioteke do Skupštine), trebalo im je još 6 meseci da izvrše reviziju i poslednjih crta nacionalne spoljne politike. To je simbolički završeno Tadićevim potpisivanjem kapitulacije, u Briselu, na sastanku sa ledi Ešton. Konačno, posle toga, trebalo im je još samo mesec dana da se simbolički preobraze u okupacionu silu.

Znali su da se srpsko društvo (s pravom, ili ne) užasava „parade ponosa“ i da samo neko ko ovom narodu ne želi dobro (dakle, Brisel i Vašington) može da mu sistematski nameće takvu stvar. „Mora da se zna ko je gazda u ovoj kući!“, kliktali su Basara i ostali drugosrbijanski ideolozi. Taj „gazda“, naravno, ne treba da bude iz Srbije. Juče smo videli njegove pendreke, suzavac i borna kola. U sredu ćemo videti njenu frizuru, ajkulasto dobrohotne oči i kurjasti osmeh „podrške Srbiji na putu u evroatlantsku budućnost“.

Ova vlast je, do Tadićeve kapitulacije pred Eštonkom, verovala da ipak upravlja državom. Tom kapitulacijom, međutim, Srbija je od države postala vazalna teritorija. Ali, Tadić i drugovi ipak su mogli da se teše pomišlju da oni tom teritorijom upravljaju kao njeni legitimni vladari. Juče je, međutim, kroz veselkastu „žurku“ desetak blaziranih krugodvojkaša i njihovih „evropskih prijatelja“, dok je napolju, zbog njih, jedno drugom razbijalo glave na hiljade policajaca iz unutrašnjosti i mladića iz predgrađa, nestao i poslednji ostatak te legitimnosti. Tadić i društvo postali su nasilnici, koji nasuprot volji naroda upravljaju ovom zemljom. Oni su juče sasvim prestali da budu odgovorni nama i počeli sasvim da odgovaraju nekom drugom. A to je možda i bio drugi cilj cele predstave.

Prvi je, naravno, bio taj da se Srbija simbolički potčini. Da, posle laganog svikavanja na otrgnuće Kosova, Srbija mora da uradi ono što joj je najodvratnije. I uopšte nije važno da li je ta odvratnost racionalna ili ne. Važno je da „dominator“ od svog „roba“ traži potpunu poslušnost, potpuno pokoravanje. Rob mora, kao znak apsolutne poniznosti, svom dominatoru da uradi upravo ono najodvratnije. Zato je Srbiji – u kojoj zakon jasno kaže da se neće dozvoliti javna manifestavija koja vređa javni moral ili preti da izazove incidente – i dat zadatak da mora da upriliči „paradu ponosa“. Taj zadatak joj je dat baš zato što joj je moralno odvratan, baš zato što treba da izazove nerede i baš zato što treba da padne krv.

Ali, Tadićev je problem što čitavu tu igru nije shvatio. Naš je brzina njegovog sunovrata. Zato treba ozbiljno shvatiti Homenovu pretnju da će „reakcija države biti jeziva". Ako oni stvarno počnu petnaestogodišnjake da osuđuju na osam godina robije, da, po Brankicinom spisku, zabranjuju „klerofašističke“ NVO i da nam decu, već od vrtića, uteruju u „toleranciju prema seksualnim i ostalim manjinama“, onda će Srbija postati teško mesto za život. Ni do sad ovde nije baš bilo lako živeti. Ali smo makar bili slobodni da možemo da kažemo šta nam se dopada, a šta ne. Sada izgleda da ulazimo u fazu kada ni to više neće biti tako lako.

Jedino bi Homen i družina trebalo da znaju da država, kojom sada toliko prete, ipak nisu samo oni. I da ta upozoravajuća rečenica - „Reakcija države će biti jeziva!" – ima i drugu stranu. Onu u kojoj Srbija, jednoga dana, ponovo postaje država, a njena vlast ponovo zastupnik demokratije i nacionalnih interesa.