Protesti građana Srbije protiv nasilja i mrvice sa biračkog stola naprednjaka

Nakon četiri meseca od početka protesta građana  Srbija protiv nasilja nastalih kao posledica   velike tragedije koja je zadesila Srbiju u maju mesecu ove godine , ubistvo učenika u školi Ribnikar i pogibija mladih ljudi u okolini Mladenovca, može se sa puno opravdanih razloga  već sada reći da su i oni doživeli istu sudbinu kao i svi dosadašnji  protesti organizovani protiv naprednjačke vlasti.

Nije se desio novi veliki talas okupljanja građana predviđan početkom septembra kao najava obnavljanja velike probuđene energije naroda ispoljene na početku ovog protesnog delovanja. Naprotiv, upravo nakon letnjih meseci očigledno je da su protesti izgubili na intenzitetu, brojnosti a  samim tim su izgubili i svoj osnovni smisao, da se vrši sve snažniji i odlučniji pritisak na vladajući režim i stvaranje političkog prostora za njegovu temeljnu promenu. Ostali su okupljeni kao i mnogo puta do sada „Čuvari vatre“, oni najuporniji i najodlučniji koji i čine jezgro svakog protesta čuvajući njegovu doslednost i vernost izvornim principima neposredne demokratije i odbrani prava da se čuje i iznad svega poštuje i uvažavaju glas i interesi građana. Nije prvi put da se osećaju iznevereni i prepušteni matici sveopšteg stranačkog pragmatizma i realnog shvatanja politike, što može doprineti samo daljem produbljavanju apatije i nespremnosti građana da se uključe u politički život.

Nakon četiri meseca od početka protesta građana  Srbija protiv nasilja, može se sa puno opravdanih razloga već sada reći da su i oni doživeli istu sudbinu kao i svi dosadašnji  protesti

Protesti građana protiv nasilja bili su jasan izlaz iz apatije i osećanja nemoći kako je saopšteno povodom obeležavanja Dana demokratije  ali i izraz nade da nije sve izgubljeno u nastojanjima naprednjačkog režima da potpuno pasivizuje građana i političko delovanje isprazni od svakog smisla šireći uverenje da je građanin nemoćan i da se ništa ne može uraditi i promeniti u ovom razorenom društvu.

Ovo stanje je veoma jasno opisala Hana Arent govoreći o stalnom laganju kao sredstvu vladavine.“ To stalno laganje i nema za cilj da narod poveruje u laž, već je cilj da u ništa ne veruje. Takvom narodu je oduzet kapacitet da misli i sudi. S takvim narodom možete raditi šta god“. Nakon očigledne oseke, razvodnjavanja i gubljenja ozbiljne prilike da se iskoristi probuđene energija građana za dalekosežne političke ciljeve u demontiranju diktatorskog i nedemokratskog naprednjačkog režima neminovno se postavlja pitanje odgovornosti tzv. tehničkih organizatora protesta protiv nasilja, a to su opozicione parlamentarne stranke (kako to govore režimski mediji deo opozicionih stranaka proevropske orijentacije). Već nakon nekoliko nedelje i sve očitije  spoznaje da naprednjački režim neće ispuniti nijedan od postavljenih zahteva  bilo je  jasno da vreme radi za vladajući režim koji je bio ozbiljno uzdrman nakon prvih  i odlučujućih  nedelje protesta. Pošto nije usledila ozbiljna i promišljena artikulacija daljih političkih koraka u vođenju protesta a izostala je i jasna strategija u vođenju političkog procesa nastalog nakon početka protesta . Protest se zaglibio u nemogućnosti njegovih organizatora da prevaziđu svoju stranačku ograničenost i okrenutost svojim uskogrudim političkim i ličnim interesima, što je inače jedna od ograničavajućih konstanti ne samo našeg stranačkog života. Duboko nepoverenje prema strankama i etabliranim političarima i ovoga puta je došlo do punog izražaja.

Već nakon nekoliko nedelja  bilo je jasno da je  neophodna jasna  politička artikulacija ovih protesta koji su dobili  i politički karakter , ona je izostala a time je u velikoj meri ovaj eminentno politički protest izgubio na potrebnoj dinamici i akcionoj snazi , a samim tim je  to i jedan od  važnijih uzroka sve većeg osipanja njegovih učesnika. Upravo je nastajuća dinamika protesta zahtevala odlučan i promišljen odgovor na pitanje, šta je strateški plan i konkretan cilj borbi protiv režima koji počiva na nasilju i neprestano ga stvara je su  nasilje i strah glavne poluge njihovog opstanka na vlasti. Bez obzira što su prve reakcije nakon pokretanja protesta bile da  su se građani oslobodili straha, što je svakako bilo očigledno, ali to nije bilo dovoljno za dalekosežniji  politički domet ovih protesta. Jer ako je nešto A. Vučić naučio iz nedavne naše političke prošlosti  to je da na proteste ne odgovara policijskim kordonima već da pusti da se protesti protekom vremena uruše upravo zbog nedostatka političke strategije, a on pri tome računa na poslovičnu podeljenost  i fragmentaciju opozicije što njemu  i sada omogućava da pacifikuje i umiri proteste, što se desilo i ovoga puta.

Ovo stanje je veoma jasno opisala Hana Arent govoreći o stalnom laganju kao sredstvu vladavine.“ To stalno laganje i nema za cilj da narod poveruje u laž, već je cilj da u ništa ne veruje. Takvom narodu je oduzet kapacitet da misli i sudi

Međutim , ako nismo dobili odgovor šta je  politička strategija tzv. tehničkih organizatora protesta bilo je jasno nakon nekoliko nedelja protesta  da su se  u prvi plan istakle pro-evropski i građanistički opredeljene opozicione stranke koje  jasno dele i zastupaju ovu ideološku orijentaciju. Ne radi se samo o preuzimanju protesta  građana već je on na taj način dobio svoje jasno određeno ideološko i političko određenje bez obzira što se u javnim istupanjima neprestano ponavljalo da se radi o širokom društvenom i nad- stranačkom pokretu u kojem mogu učestvovati svi oni koji su dosledno opredeljeni za temeljnu i dalekosežnu promenu naprednjačkog režima i smenu A. Vučića. Insistiralo se na nad-stranačkom i anti-političkom karakteru protesta što je posledica veoma  rasprostranjenog / iz puno opravdanih razloga/ nepoverenja u stranke i stranačke funkcionere. To je inače veoma izuzetno veliko ograničenje u delovanu opozicionih stranaka i u našem političkom  životu , jer su stranke apsolutno marginalizovane, bez ozbiljne infrastrukture bez aktivnog članstva, i na taj način sužen im je prostor za političko delovanje i artikulaciju delatne  alternative naprednjačkom diktatorskom režimu. Kada su protesti protiv nasilja u pitanju sve je bilo očiglednije da su pro-evropske i građanističke stranke kao organizatori okupljanja građana  otvorenije   isticale svoju nameru i opredeljenje da politički kapitalizuju nezadovoljstvo i narastajući gnev učesnika protesta. Takvim odnosom je dovedeno u pitanje otvorenost i širina obuhvata učesnika protesta. Ilustracija ove tvrdnje može se videti u stavovima Zorana Panovića urednika u Demostatu. On je analizirajući politički profil protesta dao sledeću ocenu. “Građanski Savez je bio lepa partija. U protestima je  najveća građanska orijentacija, to bi bila najveća i najjača stranka. Da postoji Građanski Savez on bio na ovim protestima najjača stranka. Ali pro-evropska i proliberalna snaga nije uspela da u potpunosti artikuliše proteste građana“. O tome  svedoči i predstavljanje rezultata istraživanja javnog mnjenja agencije „Stata“, u  kojoj se iznosi sledeći podatak.“ Kada bi izbori bili u narednih nekoliko meseci za vladajuću koaliciju bi glasalo 44% birača. Za blok stranaka koje organizuju protest Srbija protiv nasilja 38%, za stranke koje sebe nazivaju državotvornom opozicijom bilo bi 11%, a sedam posto su neodlučni birači“. Neka svaki čitalac sam proceni koliko su ubedljivi i validni ovako predstavljeni rezultati ovog  istraživanja, ili služe samo kao dodatna marketinška podrška proevropskoj opoziciji u njihovom „ pobedničkom“ izbornom pohodu. 

Ovakve stavove i rezultate istraživanja u svom medijskom pristupu bezrezervno su sledili i slede tzv. nezavisni, objektivni i proevropski i  građanistički orijentisani mediji (N1, TV NOVA, List NOVA, NIN, VREME, Novi Magazin) verujući da je  došlo konačno vreme da se što snažnije i bez ostatka podrži političko pozicioniranje i „snaženje“ proevropskih i građanističkih stranaka i organizacija. Nije izostalo ni učestalo obračunavanje sa strankama desne i nacionalne orijentacije koje sebe   označavaju kao suverenističku političku snagu i zalažu se za očuvanje Kosova i Metohije u državnom ustrojstvu Srbije što garantuje i naš važeći Ustav. One se  neprestano žigošu kao udbaške, potkupljene, povezane sa režimom kome daju neophodnu podršku kada mu to zatreba. Pri tome su ovi tzv. nezavisni mediji dali sebi za pravo da određuju ko je prava i istinska opozicija  sledeći pre svega svoju ideološku i političku agendu.

O svojevrsnom sektaškom i jednostranom pristupu u vođenju i izveštavanju o protestima protiv nasilja  zorno svedoči činjenica da na ovim samoizvikanim objektivnim i nezavisnim medijima ali i na samim protestima samo je u nekoliko navrata i to samo uzgred spomenuto brutalno i svakodnevno nasilje kojem su izloženi Srbi na našem Kosovu i Metohiji. To kao da je  dogovoreno prećutkivana tema jer verovatno nije deo strategije  proevropski i građanistički orijentisanih političkih snaga u  borbi  protiv nasilja , a odbrana ljudskih i  nacionalnih prava Srba u našoj južnoj pokrajini verovatno se ne uklapa  i u njihovu političku i ideološku  koncepciju . A upravo se na Kosovu i Metohiji odvija proces najbrutalnijeg nasilja i etničkog čišćenja i to ne samo na Severu i u Kosovskoj Mitrovici. Ali za tzv. tehničke organizatore protesta to nije bila iole značajna tema o kojoj je poželjno govoriti jer očigledno ne spada  u korpus  posvećenih građanističkih i pro-evropskih političkih stranaka i organizacija. Čak ni u pompezno predstavljenom Dogovoru za pobedu koju su potpisali organizatori protesta Srbija protiv nasilja /bez potpisa Narodne  stranke/nijednom rečju nije spomenuto Kosovo i Metohija i  nasilje kojem su izloženi Srbi  u organizaciji tzv. kosovske vlade i uz podršku država KVINTE. Ni jedne jedine reči. Ovakav odnos prećutkivanja najvažnijeg državnog i političkog pitanja  bacio je veliku senku pre svega na tzv. tehničke organizatore protesta, proevropski i građanistički  orijentisane parlamentarne stranke i ozbiljno doveo u pitanje iskrenost namere da u glavnom fokusu protesta bude okupljanje i usredsređivanje najšireg pokreta građana u kome će biti okupljeni ljudi najrazličitijih političkih uverenja i opredeljenja, i u kojem će se čuti i glas Srba sa Kosova I Metohije.

Ako je nešto Vučić naučio iz nedavne naše političke prošlosti, to je da se na proteste ne odgovara policijskim kordonima, već se pusti da se protesti protekom vremena uruše upravo zbog nedostatka političke strategije. On pri tome računa na poslovičnu podeljenost i fragmentaciju opozicije

Nakon četiri  meseca od početka protesta Srbija protiv nasilja ipak je došlo do određene političke artikulacije koja se svela na zahtev opozicionih pro-evropskih stranaka da se raspišu beogradski i parlamentarni izbori do kraja ove godine. Verovatno su oni vođeni svojom procenom da će moći da iskoriste energiju građana za obezbeđivanje pobede  pre svega na beogradskim a i parlamentarnim izborima. Međutim, problem nastaje onda kada se sagledaju neposredni zahtevi građana koji su mesecima učestvovali u protestima. Oni su tražili  zalaganje i borbu za slobodne i demokratske izbore/što im opozicione stranke neprestano i sada obećavaju/ ali i akciono objedinjavanje  svih opozicionih stranaka udruženja  i uglednih ličnosti našeg društvenog života koje bi rezultiralo jednom izbornom listom. Time bi se poslala simbolična poruka izuzetne važnosti , da je moguće ujedinjavanje svih snaga koje su posvećene rušenju katastrofalnog naprednjačkog režim A. Vučića .Umesto toga tzv. tehnički organizatori protesta su izneverili oba ova suštinski važna zahteva građana i okrenuli se kao i uvek do sada svojim uskim stranačkim i dnevno političkim interesima pokazujući ne po prvi put da su apsolutno nedorasli istorijskim izazovima pred kojima se Srbija danas nalazi. Prihvatili su da izađu na izbore pod još gorim opštim izbornim uslovima a upravo bi borba za slobodne i demokratske izbore bila ona motivaciona pokretačka  snaga koja je mogla da oživi i podstakne šire okupljanje građana i pruži neophodnu dinamiku posustalim protestima.

Još jednom su političke stranke opozicije izneverile i prosule  energiju građana okrećući se svojim političkim i stranačkim interesima, poslaničkim kvotama, njihovom organizacionom opstanku, beskrajnim kalkulacijama o broju kolona, liderskim sujetama, dodatnim podelama i drobljenju partijske i političke scene, borbi za lidersko prvenstvo u opoziciji i sve to samo još više širi  konfuziju i zbunjenost u biračkom telu ali pokazuje neozbiljnost , neodgovornost i diletantizam u vođenju političkih procesa.

Stranke su još jednom pokazale da su spremne da prihvate mrvice sa biračkog  stola  naprednjaka ali i da nisu dorasle da prepoznaju i artikulišu liberterski  i široko zasnovan  društveni protest građana upravljen protiv sveopšteg nasilja u srpskom društvu. A to pre svega ide na ruku A. Vučiću i njegovom naprednjačkom režimu koji istrajno gradi kult neprikosnovenog harizmatičnog vođe i građanima neprestano demonstrira svoju stranačku i političku monolitnost za razliku od opozicije koja neprestano generiše i pokazuje podeljenost, nedostatak volje za ujedinjavanjem, nesposobnost da postigne elementarno akciono jedinstvo u vođenju političkih procesa, sindrom ničim opravdanog i potkrepljenog liderstva.

Pitanje legitimiteta je bilo od presudne važnosti za funkcionisanje naprednjačkog režima i toga je bio svestan i sam A. Vučić . To je bio politički rebus koji on nije uspevao godinama da razreši. Zato je on sve učinio da dezavuiše ideju bojkota izbora u čemu je imao a ima i danas saveznike i u predstavnicima opozicionih stranaka. Nakon prethodnih parlamentarnih izbora kada je izborni cenzus ciljano spušten na tri posto konačno je uspeo da se domogne i toliko potrebnog legitimiteta, bez obzira koliko su ti izbori bili nedemokratski i ispod svi standarda slobodnih i demokratskih izbora.

Sada je došlo vreme da se ponovo postavi pitanje legitimiteta ovog antidemokratskog režima koji opstaje zahvaljujući neslobodnim izborima, zato je neophodno reaktuelizovati ideju bojkota izbora, jer to je izazov koji A. Vučić teško može da kontroliše i pacifikuje. To pokazuje i činjenica  da i aktuelna  vlada koja je izabrana u nedemokratskom uslovima očigledno ima problem legitimiteta jer nema efektivnu moć koju joj određuje naš Ustav.

Sada je došlo vreme da se ponovo postavi pitanje legitimiteta ovog antidemokratskog režima koji opstaje zahvaljujući neslobodnim izborima, zato je neophodno reaktuelizovati ideju bojkota izbora, jer to je izazov koji A. Vučić teško može da kontroliše i pacifikuje

Indikativno je da u redovima  sadašnje opozicije ne postoji odlučna volja da se vodi dosledna borba za stvaranje uslova za održavanje slobodnih i demokratskih izbora a bojkot izbora je svakako najsnažnije i najdelotvornije sredstvu u ovoj borbi. U našoj javnosti se čuju glasovi da treba učestvovati na svim izborima bez obzira što ti izbori nisu slobodni i demokratski što svakako odgovara pre svega postojećim strankama , a da li je to istinski i demokratski interes građana  koji će  i na predstojećim izborima biti izloženi strahovitoj medijskoj kampanji , pritiscima u na radnim mestima , izloženi strahu i ucenama, najbrutalnijim i bestidnim potkupljivanjima. Pri tome treba reći da je A. Vučić već praktično završio najveći deo svoje izborne kampanje koju on inače neprestano vodi.

Ovakav istorijski izazov u temeljnom razvlaščivanju naprednjačke hobotnice koja je izraz ogoljenog kršenja svih ustavnih i demokratskih principa, prožeta klijentelizmom i pljačkom državnih i prirodnih resursa,  bahatošću i vladavinom nasiljem ,  strahom i apsolutnom medijskom kontrolom i uspostavljanjem najgoreg oblika partijske države očigledno nadrasta sadašnje opozicione stranke koje su umesto jasnog političkog objedinjavanja svih snaga koje su nosile ove proteste  još jednom su pokazale svoju nedoraslost da vode i artikulišu najširi društveni slobodarski pokret za rušenje ovog sve očiglednijeg diktatorskog režima.

Šta još treba da se desi u ovoj napaćenoj zemlji u kojoj su razorene osnovne institucije, cveta korupcija i besramna pljačka javnih resursa i dobara, dešava se otvorena predaja i izdaja Kosova i Metohije da  bi tzv. lideri i liderčići opozicionih stranaka konačno shvatili da nikoga ne zanimaju njihove kolone, stranačka trgovina poslaničkim mestima i ideološke pozicije , kada se radi iznad svega o opstanku Srbije i osvajanju izgubljene slobode kao osnovne pretpostavke za uspostavljanje demokratskog društva u kome će vladati principi podele vlasti, poštovanje ljudskih prava ,funkcionisati pravna država i biti osigurane osnovne medijske slobode , obezbeđena sloboda političkog delovanja, državna celovitost , poštovanje Ustava i zaštita državnih i nacionalnih prava srpskog naroda i građana koji žive u demokratskoj i slobodnoj Srbiji.

Loading...

Dogovor za pobedu  koji su obznanili organizatori protesta „Srbija protiv nasilja“ samo je niz opštih mesta i  toliko puta izgovorenih konstatacija i prepoznatljivih ocena bez jasnog odgovora šta je konkretan strateški politički i akcioni program koji će omogućiti sprovođenje glavnog zahteva protesta da konačno dođe do objedinjavanja svih društvenih i političkih snaga u rušenju  naprednjačkog režima koji doslovno razara i uništava Srbiju.

Na pitanje koje se najčešće postavlja, u kojoj će formaciji opozicione stranke proevropske i građanističke orijentacije izaći i na ove nedemokratske i  neslobodne izbore , najčešće se čuje odgovor, o tome ćemo odlučiti kada  se Vučić smiluje da nam podari izbore i to kada njemu bude najviše odgovaralo. Ako proevropska opozicija traži izbore do kraja godine kako je moguće da već sada nema konkretan odgovor na to da li je spremna da barem formira listu svih stranaka i organizacija koje su bile tzv. tehnički organizatori  protesta.

Očigledno je da ni to nisu spremni da učine, a već uveliko  govore da je pobeda na predstojećim nedemokratskim i neslobodnim izborima  sasvim izvesna. Ima li granica diletantizmu i  neozbiljnosti  stranaka i organizacija koje su potpisale Dogovor za pobedu. Da li posle svakog velikog  protesta građana jedino ostanu ČUVARI VATRE.