Promišljeno ubistvo devojčice u Avganistanu

U ovom civilizacijskom trenutku, velika većina ljudi će se manje ili više iskreno složiti sa tvrdnjom da ideje demokratije i jednakosti obuhvataju i sam ljudski život, u egzistencijalnom smislu. To znači da je svaki ljudski život jedinstven i osobit – i jednako vredan i važan kao svaki drugi. Naročito oni u javnom životu, na primer, političari, urednici i novinari, svakodnevno se, bar implicitno, utrkuju da prigrle i oglase principe demokratske jednakosti i svetosti svakog života. Međutim, kad sam o svemu tome razgovarao s jednim šumadijskim farmerom na Bajlonijevoj pijaci koji je prodavao, kako reče Milutin, u lokalnom dijalektu, «šljive à la Dinkić», čuo sam ovo: «To su samo lepe reči. Kamo da je tako…».

I naravno da je u pravu, taj naš čovek, koji kad gucne rakijicu na pijaci, nazdravi «za Boga i Kralja»; taj treći Milutin, koji je čistom biološko-budističkom srećom izbegao sudbinu nekih drugih Milutina – i Bojića (kroz Albaniju, na Krfu i u Solunu) i onog drugog, duboko u nedrima Danka Popovića – prezrenom od strane kritičarskih šegrta.

Zašto je u pravu? Zato što: (a) kao hrišćanin iskonski razume ideju jednakosti ljudskih života; (b) u svom životu u ovoj zemlji je video i čuo samo usaglašene laži od političara i novinara; (v) u svojoj sadašnjici vidi da se neki životi, i smrti, smatraju mnogo važniji od drugih, čak i kad su ljudi u pitanju slični u smislu da nisu ostvarili ni svetsko ni lokalno «važno» postignuće; i (d) što su postojanje i kraj jednih, vladajući politički i novinarski «faktori» (na pr. jedan «ugledan» beogradski dnevnik) uzvisili na nacionalni dan žalosti, a za druga nasilna i stravična ubistva, čak i ona koja nas direktno dodiruju, ih baš briga («politički postavljena siva eminencija nije naredila, pa ne možemo valjda bez tog naloga…»).   

Šta bi Milutin rekao da se na prvoj strani uglednog dnevnika pojavila fotografija devojčice sa krvavim licem, razbijenom lobanjom i smoždenim grudnim košem? Uz naslov koji vrišti da ju je, usred nekakvog sela ili polja u provinciji Helmand, u Avganistanu, «iz vazduha» pogodio sanduk sa propagandnim lecima koji je izbačen iz jednog britanskog transportnog aviona C130 tipa Herkul (tipično britanska krađa grčkih imena, da ne govorimo o «Elgin marbles», neverovatnim britanskim razbojništvom nad grčkim spomenicima, sada u Britanskom muzeju, «najboljem na svetu»). 

Šta bi Milutin rekao? Psovao bi Englesku – i ljutito upirao pogled u nebo, upravo kako je činio 1999. godine. Psovao bi Milutin zato što zna šta ti piloti misle i šta su naučeni da misle i od čega ga nevoljeni političari vladajućih partija svom silom svojih medija plaćenih iz Ministarstva za «kulturu»   pokušavaju da odvrate da misli. Zna Milutin vrlo dobro, kao što sam ja to svojim očima video, da su se ubice vraćale na mesto zločina s novim bombama upravo kad su ambulantna vozila stizala. Bio sam prisutan.

Ali Milutin to nikada ne bi saznao čitajući ugledni dnevnik. Kako bi, kad Partija i siva eminencija nisu odobrili? Uostalom, Partija, koja kontroliše novine i časopise, sem jednog ili dva, ne dozvoljava postojanje pravih inostranih dopisnika.

Kako znam o avganistanskoj devojčici? Zato što sam čitao londonski Tajms od 30. septembra, a nikom u domaćim dnevnicima pisanim ćirilicom (druge ne čitam) to nije bilo odobreno da čitaju ili, još strašnije, nije im bilo interesantno. Uostalom uđite u sajt londonskog Tajmsa (Young girl is killed by RAF leaflet drop in Afghanistan - Times Online) i videćete o čemu je ovde reč. RAF je Royal Air Force (britanske «Kraljevske vazduhoplovne snage»).

O čemu se zapravo radi? Radi se ne o ubistvu iz nehaja, nego o promišljenom ubistvu. Zato što je pilot znao da baca sanduke koji će se možda otvoriti u vazduhu, a možda neće. I znao je da to baca nad glavama ljudi. U Hagu bi dobio bar pet godina (a u SAD 5-20), kad bi u Hagu postojalo civilizovano sudstvo. Takav sud bi takođe saznao šta je pisalo u letcima, dok se u sadašnjoj situaciji RAF-u može da osorno kaže «Ne sećamo se.»

Treba shvatiti da se to ubistvo devojčice dogodilo 23. juna 2009. i da je čitava stvar od tada zataškavana. Otac i majka devojčice nisu imali kome da se žale, kome da obelodane, ovu stravičnu «kolateralnu štetu» u vidu njihove ćerkice. A kad je stvar obelodanjena, nije bilo dana žalosti u Ujedinjenom Kraljevstvu, nije bilo sveća u Londonu, nije bilo udaranja sebe u glavu, i nije bilo promene načina na koji se sanduci s lecima bacaju iz vazduha.

Naravno mi smo bolji, mi smo duševniji, mi smo dublji, mi više patimo. Kakva fenomenalna iluzija, kakva samo-laž, kad šta je u pitanju je jednostavno neverovatna glupost prihvatanja vladajuće dogme.

Da li iko u Drugoj Srbiji (koja bi i pesnički bila ispljuvana da ne gaji sazvežđe mediokriteta naklonjenih eks-komunistčkoj novoj buržoaziji) razmišlja, ikad, čak i u besanim noćima, o kolateralnoj šteti 24. marta 1999 – 9. juna 1999 ?

U jednom prethodnom članku objavljenom na sajtu NSPM-a, napisao sam da «ne mogu a da ne relativizujem stvari racionalno» i naveo da sam lično video neuporedivo gore povrede na ljudima posle fudbalskih mečeva u raznim evropskim gradovima. U međuvremenu, jedan se mladi život tragično ugasio u Beogradu. Ipak stojim iza onoga što sam ranije napisao.