Prolazno vreme nesuđene "Srpske liste"

„Naprednjaci su pošli putem DS, insistirajući na evropskim integracijama kao najvišoj vrednosti, tako da su čak spremni da zbog Evropske unije otkažu poziv narodu na proteste. To je u skladu s projektom Zapada da Srbija ima dvostranački sistem s jednom istom politikom.“

Tako je pre samo godinu dana govorio Vojislav Koštunica. Da li je vreme oduzelo bilo šta od istinitosti tih njegovih reči? Naprotiv, naprednjačko evrovazalstvo ovih dana zasenjuje sve što dolazi iz demokratske i preokretaške kuhinje. Šta se dakle u međuvremenu desilo i ko se tu promenio? Sigurno je da ne predstoje obični izbori i stoga ovo pitanje ne sme ostati skrajnuto sve dok neki insajder ne vikilikne celovito obrazloženje ovih politikantskih pomeranja na našoj političkoj sceni.

Tek, prema nedavnom istraživanju agencije Faktor plus, radikali imaju 5,7 odsto, a DSS 5,5 odsto podrške ispitanika, dok se Dveri uopšte ne pojavljuju u rezultatima. (Pored toga, zanimljivo mi je da i pored neverovatno agresivne i preskupe kampanje, u kojoj se pretvaraju da nikada nisu ni bili na vlasti, URS ima svega 3,6 odsto podrške.) Moramo se ponovo osvrnuti na mogućnost da je istraživanje „namešteno“. Pre svega, uvek se postavlja pitanje istinitosti podatka o „reprezentativnom uzorku“. S druge strane, koliko verovatno vam izgleda da su sva istraživanja nameštena? Da li ste spremni da poverujete da sve agencije u zemlji nameštaju rezultate po istom obrascu?

Ako se odlučimo da prihvatimo ove rezultate, dva člana nesuđene Srpske liste (DSS i SRS) u ovom trenutku jedva da prelaze cenzus, dok Dveri „ne postoje“. Do izbora ima još dosta vremena, kampanja će se tek zahuktati, ipak zastanimo na tren.

Pre godinu dana napisao sam: „Zato, ma koliko to mnogima danas utopijski zazvučalo, opozicione stranke bi trebalo da sakupe snage i suprotstave se troglavoj aždaji korisnih idiota, u jednoj koloni, težeći sinergiji i sledeći krajnje jednostavan i razumljiv predizborni program.“ Od toga nije bilo ništa. Bez obzira na to kakvi će biti konačni izborni rezultati ovih stranaka (i pojedinačno i u zbiru) ostaje da se još jednom osvrnemo na razloge koji su upućivali na njihov zajednički nastup na izborima.

Najpre treba reći da njihovo sabiranje ne bi rešilo osnovni praktični problem ovih stranaka na koji sam više puta ukazivao - nedostatak lične harizme. Jedina osoba u ovom bloku čija harizma se potencijalno meri desetinama procenata upravo zbog toga je kidnapovana i nalazi se u Hagu. Ipak, i pored nerešenog pitanja harizme, došlo bi do sumiranja stranačkih energija.

Pre svega, valja imati u vidu da su do početka izborne kampanje sve tri stranke negovale veoma sličnu retoriku i imale istovetnu ocenu stanja u kome se nalazi Srbija. Njima bliski intelektualci ukazivali su da je Srbija utonula u neslobodu i to dokazivali izvanrednim (prećutkivanim) knjigama i brojnim tekstovima. Očigledan je kontrast između dosadašnje okupacione retorike i samostalnog nastupa na izborima. Još važnije od toga, ovo su i jedine (relevantne) srpske stranke koje su se suprotstavile Tadić-Nikolićevom bezalternativnom penjanju na Titanik koji tone. Uzmite samo postotak protivnika pristupanju Uniji i uporedite ga sa zbirnim procentom koji će na koncu tri evrogadljive stranke dobiti na izborima. Nešto se tu poprilično ne slaže, zar ne? Najzad, da je formiran jedinstven blok (koji bi uključio i nacionalnu inteligenciju) ne bi bilo strepnje od međusobnog otimanja glasova, što se sada očigledno događa. Ipak, umesto sigurnog marša na parlament izabran je rizični izlazak u tri kolone.

Teško je ne složiti se s Oliverom Vulovićem da je „trenutni nacionalni politički izraz razvodnjen, neprirodno segmentiran, stranački izbrazdan, od odbrane tradicionalne porodice preko protivljenja ulasku u NATO i EU do tvrdog zastupanja evroazijskih integracija“. Ako su ikada postojali snažni razlozi da se neka predizborna koalicija formira, onda je to bilo pred ove izbore. Na stanovište Srpske liste (za moju malenkost iznenadno i zakasnelo, no možda sam nešto propustio?) došao je i Slobodan Antonić u jednoj upečatljivoj predizbornoj rekapitulaciji. Njegovo lično iskustvo u oblasti istraživanja javnog mnjenja daje posebnu težinu takvim stavovima. Kadrovske i programske slabosti stranaka nesuđene Srpske liste su nesumnjive (uostalom, idealnih nema), međutim sve ih potire ocena da su „u poređenju sa žutima i naprednjacima ove stranke pravo oličenje razuma i moralnosti“.

Ipak, priznaćete da su nesloga i sujeta „tako srpski“. Zvuči cinično, ali time u jednoj metafizičkoj ravni ova trojka još jednom potvrđuje svoje srpstvo. Kao sušta suprotnost njima, sve ono što je izgubilo srpske atribute veoma lako se ujedinjuje, pogledajte samo sva ta smehotresna ukrštanja golubova prevrtača, buduće ministre - prijatelje Betovena i Šopena, s bizarnim Preokretom na čelu.

Bez obzira na to što se ishod ovih izbora uveliko naslućuje, sigurno je da ne treba klonuti duhom. „Beli listići“ su veoma rđava ideja koja bi Srbiju ostavila tu gde jeste. Izaći i dati glas nekoj od partija s kojom deliš iste vrednosti ne bi trebalo da bude teško. Ali, posle ovakvog pristupa izborima i stranačke neprincipijelnosti bilo bi veoma cinično kada bismo za izborne rezultate radikala, DSS i Dveri optužili nedemokratsku vlast, nefer izborne uslove, ili čak „samoživi narod“. Odgovornost moraju poneti lideri srpske trojke, posebno oni koji su svojim odlukama odlučujuće doprineli sadašnjem izgledu razbijene vojske.