Politički život | |||
“Preokret” – od čega, ka čemu? |
sreda, 09. novembar 2011. | |
Ne znam za Čedomira Jovanovića, koji je moj ispisnik, ali ja sam 1989. sa nepunih 18 godina bio na jednom od skupova, organizovanih protiv “antisrpske politike” tadašnjeg republičkog rukovodstva Slovenije, noseći transparent “Slovenci, mi vas ne mrzimo, mi vas žalimo”. Razume se, iz ove perspektive gledano, mogao bih taj događaj da okarakterišem kao klasičan primer “političke manipulacije srednjoškolskom omladinom”, ali sam uveren da kada bih danas, kojim čudom, pokazao neke političke ambicije, niko mi tu epizodu ne bi uzeo za zlo, upravo zbog mojih tadašnjih godina i političke nezrelosti. Vuk Drašković je, međutim, iste te 1989. imao 43 godine, spremao se da postane vodeći opozicionar Srbije i, samim tim, pretendent na preuzimanje vlasti, kada je u tekstu “Kako voditi i dobiti boj na Kosovu” ponudio sledeće rešenje: „Namera albanske pete kolone u Srbiji je prirodna, pa srpska država nema ni prava da zadržava bilo koga kome je otadžbina s onu stranu Prokletija. Majci Albaniji oni mogu prisajediniti sebe i svu svoju pokretnu imovinu, ali ne mogu joj nikada prisajediniti ni pedalj, ni grumen zemlje čijem će vlasniku uvek biti ime – SRBIJA.“ (Koekude Srbijo, str. 126)
Nakon prve velike izborne pobede opozicije, koja je odbranjena na građanskim protestima 1996/97, grupa eksperata iz ustavnopravne oblasti, predvođena prof. Lidijom Bastom, 1997. godine je izašla sa programom Ustavne pretpostavke za demokratsku Srbiju (izd. Beogradski centar za ljudska prava). U njemu je, između ostalog, predviđena i mogućnost organizovanja kaskadne referendumske procedure, na osnovu koje bi pokrajina Kosovo i Metohija mogla da stekne poseban, asimetričan status unutar Srbije, a opštine sa većinskim, nealbanskim stanovništvom, koje se tome protive, mogle bi da se izdvoje iz sastava pokrajine. Za one sa državničkom vizijom, predloženo rešenje je bilo jasno – nova, unutardržavna teritorijalna demarkacija bila je jemstvo za eventualno buduće međudržavno razgraničenje. Predlog je bio ponuđen tadašnjim liderima opozicije – pre svih Đinđiću i Draškoviću – ali je njihova procena bila da bi njegovo prihvatanje u tom trenutku značilo političko samoubistvo. Čedomir Jovanović je tih dana tek stupao na političku scenu, ali je ostalo zabeleženo da ni on nije bio imun na nacionalnu ikonografiju, o čemu svedoči činjenica da je Studentski politički klub, koji je okupljao većinu viđenijih lidera upravo okončanog studentskog protesta, osnovan baš na Đurđevdan 1997. godine. U godinama koje su usledile, Jovanović i Drašković su u različitim svojstvima učestvovali u političkoj vlasti u Srbiji. Prvi je, u periodu od januara 2001. do marta 2003, bio šef poslaničke grupe DOS-a, koji je dobio izbore na “Programu za demokratsku Srbiju”, u kojem stoji i to da će prvoga dana novoformirana Skupština obavezati „buduću Vladu da odmah podnese program konkretnih mera Savetu bezbednosti UN-a kojim bi se omogućila dosledna primena Rezolucije 1244 o Kosovu, očuvao teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, garantovala prava na miran i siguran život svim stanovnicima Kosova i podstakla njegova integracija u nove demokratske institucije zemlje.“ Drugi je od 2004. do 2007. godine obavljao funkciju ministra spoljnih poslova i u tom svojstvu je 2006. izjavio da bi „nasilno proglašenje međunarodno priznate države Kosovo ... srpski narod ... doživeo kao – poniženje i kaznu. Na takvom osećanju bilo bi skoro nemoguće širiti evroentuzijazam u mojoj zemlji, a bez evropeizacije Srbije nemoguća je i evropeizacija Kosova i celog regiona.“ (Kosovo – govori i intervjui, str. 110)
U novembru 2011, ova dva političara se zajednički zalažu za “preokret” srpske politike, poručujući: „Mi smo najsiromašnije evropsko društvo, sa najmanjom platom i penzijom, najvećom stopom nezaposlenosti, najmanjim investicijama, najvećim rastom duga, najnefunkcionalnijim obrazovnim sistemom i najvećim odlivom mozgova u Evropi. To nije slika naših sposobnosti, nego cena pogrešne politike. Cena koja će rasti sve dok tu politiku ne napustimo.“ Lek za sve ove promašaje nalaze, međutim, u samo jednom radikalnom zaokretu – onom koji se tiče kosovske politike: „Kosovo nije pod suverenitetom Srbije od rata “99. i Kumanovske kapitulacije, nakon koje se Srbija s Kosova povukla. Zbog toga strategija "I EU i Kosovo" znači ni EU ni Kosovo ... Srbija mora da promeni politiku ako želi u Evropu. Umesto starih kosovskih parola, treba nam nova politička hrabrost.“ Ta politička hrabrost se – iako to u ovom programu nije eksplicitno rečeno – ogleda u priznanju kosovske nezavisnosti, jer se samo tako može nastaviti evropski put Srbije. Valja odmah razjasniti – ovo je legitiman politički stav. Prvi problem je, međutim, problem kredibiliteta onih koji ga zastupaju. Naime, iza tog programa ne stoje prevashodno gnevni i politički neeksponirani građani, koji su se okupili oko zajedničke ideje (takvi su u ovoj inicijativi, ipak, politički dekor), već oni koji godinama najneposrednije učestvuju u kreiranju političkih odluka u Srbiji, uključujući i one koje se tiču Kosova! Zato je najblaže rečeno nejasno koga imaju na umu, kada poručuju da je za napred opisano stanje „najodgovornija politika vlasti, koja je svojim kalkulisanjem i oklevanjem vrlo ozbiljno ugrozila evropsku orijentaciju društva i vitalne interese koji od nje zavise.“ Drugi problem se ogleda u prirodi leka koji se preporučuje za naše evropske boljke. Član 49 Ugovora o EU predviđa da bilo koja evropska država koja je posvećena vrednostima iz člana 2, a to su „poštovanje ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava i poštovanje ljudskih prava, uključujći i prava manjina“, može postati članica EU. Pravo je pitanje za tvorce “Preokreta” šta su, u tom pogledu, njihovi dosadašnji doprinosi srpskom putu u EU. Jer, teško je, recimo, očekivati da se demokratski konsoliduje celokupno društvo, ako istovremeno nema i unutarstranačke demokratizacije, a nje nema tamo gde se isti čovek nalazi na mestu predsednika jedne od parlamentarnih političkih stranaka punih dvadeset godina, bez obzira na sva njena izborna posrtanja. Isto tako, nema vladavine prava u zemlji u kojoj caruje politička korupcija, a jedna parlamentarna politička partija želi da građani poveruju da je za celu 2010. godinu primila tri pojedinačne donacije veće od 6.000 dinara, u ukupnom iznosu od 27.000 dinara! (vidi sajt Agencije za borbu protiv korupcije, Prilozi LDP-u u 2010)
Priznanje jednostrano proglašene nezavisnosti dela sopstvene teritorije nije, dakle, „vrednost“ kojoj mora da teži potencijalna članica EU. Jasno je, međutim, još od posete kancelarke Merkel, da će uticajnije članice EU nastojati da de facto priznanjem „kosovske istine i stvarnosti“ (“Preokret”) istovremeno uslove kandidaturu Srbije i zatvore priču o kosovskom slučaju. Nijedna ozbiljna državna politika – a ovaj tekst ne treba nužno tumačiti kao indirektnu pohvalu aktuelne kosovske politike srpske vlade – ne može, međutim, razmatrati takvu vrstu pritiska kroz prizmu fatalističkih ili-ili odluka i zapaljive mitingaške frazeologije, koja se razlikuje jedino po tome što su negdašnji “sveti kosovski zaveti” zamenjeni “svetlom evropskom budućnošću”. Duboko sam uveren da nam “kosovski uslov” ne bi danas visio kao omča oko vrata na evropskom putu da je aktuelna politička elita (i u vlasti, i u opoziciji) učvrstila politički sistem, umesto što ga je feudalizovala; da je institucionalizovala nezavisnost sudstva, umesto što ju je razgradila; da je pravno uredila odnose u ekonomiji, umesto što je dozvolila njihovu tajkunizaciju. Što stvari ne stoje tako, veliki deo odgovornosti snose i tvorci “Preokreta”. Umesto da za to ispostave ceh, oni građane Srbije uveravaju u magijsku moć datuma – pošto smo propustili 6. oktobar, novi D-Day je 9. decembar, kroz koji se, po njihovim rečima, „prelamaju“ naši „uspesi i neuspesi, sreća i razočaranje, radosti i strahovi naše generacije.“ U jednom su, ipak, u pravu tvorci “Preokreta” – Srbija je zaista protraćila brojne šanse kada je reč o Kosovu i preko joj je potrebna “nova politička hrabrost”. Ona se, međutim, ne ogleda u jednostavnom odricanju od legitimnih državnih interesa, već u pronalaženju diplomatske mudrosti da se u minimalnom manevarskom prostoru ostvare bar neki politički ciljevi. Taj minimalan manevarski prostor ogleda se u činjenici da je, čini se bespovratno, propala ideja velikih sila o zatvaranju kosovskog slučaja faitascompli politikom, koja je glasila – vi samo proglasite nezavisnost, a mi ćemo pokrenuti talas priznanja koji će vas ubrzo uvesti u UN, pa će onda pravni aspekti celog slučaja postati irelevantni. Čak ni savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde iz 2010, koje na prvi pogled ide na ruku kosovskim Albancima, nije mnogo promenilo u tom pogledu. Otuda, pomalo paradoksalno, Srbija i dalje drži ključ u svojim rukama, jer bi tačka na i bila stavljena tek njenim priznanjem kosovske nezavisnosti. U takvoj pat poziciji, koja ne ide u prilog nijednoj strani, a za čije održavanje najveće zasluge pripadaju Srbima na severu Kosova, “nova politička hrabrost” bi nalagala diplomatsku akciju Srbije u pravcu direktnih političkih ponuda onima koji bi eventualno prihvatanje i mogli da brane pred svojim biračkim telom – a to je aktuelno kosovsko rukovodstvo. Taj potez bi mnogi odmah okarakterisali kao političku ludost, ali nema sumnje da bi on pre svega bio akt državničke hrabrosti. Kosovskim Albancima bi u izgled bilo stavljeno srpsko priznanje nezavisnosti, okončanje statusnog vakuuma i neizvesnosti i stolica u UN, a Srbija bi u datim uslovima zaštitila maksimum svojih državnih interesa. Istovremeno, takav ishod bi pokazao da je na Balkanu ipak moguće menjati granice i sporazumom, a ne samo silom, te da je naivno bilo poverovati da se političkim dekretima – pa makar i onim velikih sila – može proglasiti da je proces teritorijalne prekompozicije ovog dela Evrope okončan jednom za svagda. (Autor je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu) |