Анализа увођења и трајања ванредног стања у Републици Србији - правна држава у „карантину”

Држава у ванредном стању је као воз препун људи који је искочио из шина и који се неконтролисано креће. Замислите да машиновођа чији је воз због непрописане брзине искочио из шина улази у вагоне и говори да ће гробља бити пуна, а истовремено прети избацивањем из тог неконтролисаног воза ако неко буде ширио панику.

5. марта водећа партија у Србији сакупила је 50.000 потписа подршке својој изборној листи за предстојеће парламентарне изборе. Свих 50.000 људи свој потпис је дало истог дана, а јавност су преплавиле бројне фотографије особа, најчешће старије доби, у реду за давање потписа.

Друге политичке организације такође сакупљају потписе за своје изборне листе. 6. марта пријављен је први случај новог вируса COVID-19 у Србији ( епидемолог Дарија Кисић Тепавчевић је у другој половини марта у ТВ емисији саопштила да је први случај забележен 1. марта, да би потом демантовала изјаву ). 9. марта пре подне председник Републике Србије обилази фабрику наменске индустрије Крушик где су га сачекале хиљаде запослених. Поставило се питање да ли постоји ризик од ширења заразе узимајући у обзир да живимо у ери интернета и да је јавност била упозната са ситуацијом у Кини, као и у Италији.

15. марта председник узнемирено упозорава грађане Србије о опасности: „Данас је можда најгори дан за Европу после Другог светског рата.” Неколико медицинских стручњака потврђује ове наводе.

Без валидног образложења државни врх онемогућава рад најважнијег представничког тела народа – Народне скупштине. Повредом Устава Републике Србије уведено је вандредно стање. Апсолутизам извршне власти почиње.

У наредној седмици границе су херметички затворене, а старији од 65 година стављени у својеврсни кућни притвор, осим на неколико сати недељно како би се снабдели намирницама неопходним за преживљавање, а њихово психофизичко здравље, које ће бити озбиљно нарушено сталним боравком у кући изгледа да није било предмет разматрања.

Уведен је полицијски час и забрана кретања у једном периоду дана за сва лица, осим за оне који поседују одговарајуће потврде које гарантују да су ангажовани у неком раду. За саму уредбу о забрани кретања професор Правног факултета Универзитета у Београду Танасије Маринковић каже да је неуставна и по начину доношења, и по питању опште сврхе и циља увођења такве мере, тј. да такву уредбу никако није могло донети министарство.

Кафићи и ресторани бивају одмах затворени уредбама Владе, а последње у том низу биле су коцкарнице.

1. УВОЂЕЊЕ ВАНРЕДНОГ СТАЊА

Одлука председника Републике, председника Народне скупштине и председника Владе којом се проглашава вандредно стање не садржи образложење, због чега није ни могуће утврдити испуњеност услова за примену чл. 200. ст. 5. Устава Републике Србије тј. разлог због ког Народна скупштина није могла да се састане. Уставном суду, највишој правној истанци у нашем судству, пристигло је неколико иницијатива за оцену уставности одлуке о увођењу ванредног стања. Адвокати Миња Ђокић, Стефан Станисављевић, Дејан Булатовић, Александар Петровић, Јелена Вукомановић и Данка Гурдељевић у својој иницијативи Уставном суду истакли су НЕУСТАВНОСТ СА СТАНОВИШТА ИСПУЊЕНОСТИ ОПШТЕГ УСЛОВА ( „Ванредно стање се проглашава када јавна опасност угрожава ОПСТАНАК државе или грађана” , чл. 200. став 1. Устава; „Ванредно стање се уводи искључиво ако је угрожен ОПСТАНАК државе или грађана, угрожена БЕЗБЕДНОСТ није довољна за проглашење ванредног стања”), као и НЕУСТАВНОСТ СА СТАНОВИШТА НАЧИНА ДОНОШЕЊА.

Аргумент да је састајање највишег представничког тела у Републици онемогућено Наредбом о забрани окупљања у Републици Србији на јавним местима у затвореном простору сматрамо крајње неубедљивим. За неваљаност постоје најмање два разлога. Прво, одлуку о проглашењу ванредног стања доноси Народна скупштина (члан 200. став 1. Устава). Никаква наредба или какав други подзаконски акт не могу спречити Народну скупштину да се тим поводом састане. Народна скупштина је највише представничко тело које надзире рад Владе, а не обрнуто (члан 99. став 2. тачка 1. Устава).

Друго, Народна скупштина није јавно место, те се на њу забрана из наредбе не може ни односити. Наиме, јавно место је дефинисано чланом 3. став 1. тачком 2. Закона о јавном реду и миру као простор доступан неодређеном броју лица чији индетитет није унапред одређен, под истим условима или без посебних услова.

Са друге стране члан 2. Закона о народној скупштини прописује да је Народна скупштина највише представничко тело и носилац уставотворне и законодавне власти у Републици Србији. Народна скупштина не може бити простор јер је она одређена као представничко тело. Такође, Народна скупштина није доступна неодређеном броју лица неодређеног идентитета, јер су народни посланици познати и њихов број је дефинисан чланом 100. ставом 1. Устава. Народна скупштина се ни по једном критеријуму не може сматрати јавним местом.

Друга половина марта и почетак априла са собом носе нове покушаје нелогичних, нелегитимних и понекад нелегалних мера које сада блокирају скоро све сфере нашег друштва.

2. СКАЈП СУЂЕЊА

У Србији се против осумњичених да су прекршили мере самоизолације поступци воде путем видеолинка, односно апликације Скајп ради „заштите” правосудних службеника и лица против којих се води поступак. „Тај нови институт уведен је у наше кривичнопроцесно законодавство једним једноставним дописом Министарства правде судовима” а тај допис „не може представљати ваљан основ за његово спровођење“, указала је Адвокатска комора Србије у саопштењу.

Подсетила је да такве мере морају бити донете у законитој процедури прописаној Уставом и од стране надлежних органа. Влада је потом усвојила такву уредбу. Бројни правници и адвокати такође су критиковали овај начин дељења правде попут адвокатске канцеларије Зденка Томановића из које су истакли да „одбрана оптуженог путем Скајпа, није дозвољена законом или Уставом, нити је извршној власти дозвољено да обећава притвор и максималне казне, јер је неприхватљиво да правосуђе постане администрација извршне власти”. Више од сто адвоката Адвокатске коморе Србије (АКС) затражило је да сви чланови Коморе одбију да учествују у суђењима за кршење здравствених прописа и мера самоизолације која се одржавају на даљину – укључивањем оптужених путем видео позива тј. Скајпа. Ипак, Управни одбор Адвокатске коморе Србије у саопштењу објављеном 08.04.2020. године истиче да би обустава рада адвоката за време трајања ванредног стања била „супротна интересима адвокатуре и контрапродуктивна у односу на питања која се тичу живота и рада свих адвоката, као и да би била несразмерна циљу који се жели постићи и дубоко противна напорима друштва у целини“.

Група адвоката подноси иницијативу за оцену уставности Уредбе о начину учешћа оптуженог у главном претресу у кривичном поступку који се одржава током ванредног стања и истичу неуставност самог „начина доношења Уредбе, као и да се њоме задире у људска и мањинска права која су неприкосновена чак и у време ванредног стања гарантована Уставом и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода”. Они сматрају и да је „Уредба незаконита због њене неусаглашености са процесним правима окривљеног ближе одређених чланом 13. Закона о кривичном поступку – праву окривљеног да присуствује суђењу, такође истичу и члан 449. став 4. ЗКП-а који за могућност испитивања окривљеног коришћењем техничких средстава у кривичном поступку пред првостепеним судом не оставља простора”.

3. ХАПШЕЊЕ ГРАЂАНА

У протеклих неколико недеља дешавају се и прва хапшења због непоштовања полицијског часа. Како у овој компликованој ситуацији нико није сигуран у то која правила важе и која тумачења теба поштовати, појављују се људи који сматрају да су оштећени. Случај Горана Зрнића из Бачког Брестовца, који је ухапшен под оптужбом да је прекршио меру самоизолације после доласка из Маћарске 15. марта, тако што је отишао код зубара. Његова супруга наводи да Горан није добио никакво обавештење о самоизолацији на граници, па је слободно отишао код зубара 17. марта, два дана после доласка у Србију. Обавештење о обавезној изолацији је како тврде стигло тек 22. марта, а већ дан после га је обишла полиција са којом је разменио контакте. Сутрадан 24. марта њега је ухапсила полиција под оптужбом да је меру самоизолације прекршио посетивши зубара. Двадесетчетворогодишња Јована Поповић из Кикинде дошла је 14. марта, дан пре увођења вандредног стања у Србију из Црне Горе. На граници , према њеним тврдњама, није јој уручено решење о обавезној изолацији, само јој је полицијски службеник рекао да, уколико је боравила у земљи у којој је активна епидемија овог вируса, смањи контакте у наредних 14 дана.

Десет дана након повратка у Србију, ухапшена је док је била у кући свог дечка. Против ње је покренут кривични поступак, јер је наводно прекршила Наредбу Владе Србије о спровођењу и организовању карантина која је донета 17. марта, три дана након што је она прешла границу. Тужилац је као доказ приложио записник Министарства здравља у коме пише да јој је усмено саопштено да је у карантину, а који по тврдњама њеног адвоката нема име и потпис службеника који јој је наводно саопштио изолацију. Јовани је одређен притвор

од 30 дана, а првостепена жалба је одбачена. Ови и многи други случајеви су у току, па ће њихов резултат бити познат наредних месеци. Међутим, већ сада се јасно може приметити озбиљан пад правне сигурности у Србији.

4. ИНФОРМИСАЊЕ ЗА ВРЕМЕ ВАНРЕДНОГ СТАЊА

Влада Србије донела је одлуку (закључак) по којој се градоначелницима, председницима општина и локалним штабовима за ванредне ситуације забрањује да обавештавају јавност о броју оболелих и смештених у болнице, а одлуком Владе ограничава се и проток информација од стране „неовлашћених лица” уз претњу санкцијама за изношење „дезинформација”. За све информације у вези са епидемиолошком ситуацијом убудуће би био задужен искључиво Кризни штаб Републике Србије, на чијем је челу председница Владе. Кроз овакво опструисање права грађана на информисање из локалних извора и медија концентрација власти која је прешла у руке извршне власти увођењем ванредног стања постала би неограничена уз „монопол над информацијама”.

Ова одлука која се тиче контроле протока информација и њиховој централизацији у рукама неколико појединаца уз потенцијалну 24-часовну забрану кретања од грађанина би направила копију атинског „идиота”. Одлука о забрани локалним штабовима за ванредне ситуације и другим „неовлашћеним лицима“ да информишу јавност је брзо повучена, наводно на молбу председника Републике, а вероватније под притиском међународних организација и струке.

Ипак, мрља настала усвајањем ове одлуке, намерама оних који су се донели и потенцијално спровођење у ванредном стању, ће остати трајно.

5. ХАПШЕЊЕ НОВИНАРА

Чланови екипе КТВ телевизије, међу којима је и власник телевизије Данијел Радић, ухапшени су 26. марта, након што су покушали да добију одговоре од представника локалне самоуправе о расписаном јавном надметању за закуп државног пољопривредног земљишта о чему су хтели да обавесте јавност и заинтересоване пољопривреднике, јер приликом боравка у градској кући нису носили заштитну опрему, то јест’ заштитне маске и рукавице, што се испоставило као неистина. Ана Лалић, новинарка портала nova.rs, ухапшена је 02. априла у Новом Саду и одређено јој је задржавање од 48 сати након што ју је Клинички центар Војводине пријавио тужилаштву због њеног текста о лошим условима у овој установи.

Хапшење новинара и конфискација њиховог материјала, дисциплинске мере против грађана и санкције затвора, које су понекад различите за истоветне случајеве, у зависности од

медијске препознатљивости и друштвеног утицаја појединаца, потпуна парализа политичког и друштвеног живота, указују на велике мане спровођења ванредног стања у Србији.

6. ИНСТИТУТ ВАНРЕДНЕ СИТУАЦИЈЕ

Сама потреба за увођењем вандредног стања је упитна када постоји „ванредна ситуација” прописана Законом о смањењу ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама, који јасно наводи „епидемије и пандемије заразних болести” као разлог увођења „ванредне ситуације”.

7. КОСОВО И МЕТОХИЈА ЗА ВРЕМЕ ВАНРЕДНОГ СТАЊА

Потписивање Бриселског споразума 2013. године створило је бројне разлике у функционисању српских општина нпр. у централној Србији и српских општина на Косову и Метохији, нарочито севера КиМ. Суверенитет Србије над севером КиМ и српским општинама јужно од Ибра јасно је укинут Бриселским споразумом, што се примећује и у овим тренуцима ванредног стања. Основне и средње школе као и факултети неколико дана пре су престали са радом на северу КиМ, него што је то био случај у другим деловима Србије. Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина” истиче да су „припадници РОСУ претили хапшењем деканима и директорима школа на северу КиМ са две године затвора, ако одмах на престану са радом”.

Они истичу и да су угоститељски објекти на северу КиМ затворени пре него у другим деловима Србије, такође у пратњи полицајаца КПС, као и да постоји велики проблем уласка Срба на територију КиМ, који су због визног режима и пасоша пребацили пребивалиште у централну Србију.

Подсећамо да је по основу Бриселског споразума Србија расформирала своје институције на северу Косова и Метохије, као и да Заједница српских општина никада није уведена, што је била скоро једина обавеза Албанаца на основу споразума.

8. ЦРКВА

Професор Правног факултета у Крагујевцу, Зоран Чворовић, каже да „ни у ванредном стању нека људска права, попут слободе вероисповести као индивидуалног права појединца и као колективног права верске заједнице, не могу бити ограничена, према Уставу Србије”.

Чворовић истиче да је „по Закону о црквама и верским заједницама место богослужења неповредиво јер Црква ужива аутономију коју ужива универзитет” тако да „полиција може ући у то подручје само на позив верске заједнице, и само изузетно без тог позива, ако је извршење неког тешког злочина у току”.

Правничка пракса увођења нелегалних и нелегитминх мера може оставити дуге и катастрофалне последице на правни систем Републике Србије. Ово су приметили и бројни адвокати, адвокатске куће, Адвокатска комора Србије, судије, тужиоци, професори правне струке, новинарска друштва и независни стручњаци. Текстови и анализе представника правничке струке који постављају критичка питања за време тренутног вандредног стања, од изузетне су важности за постојање правне државе, јер као што постоје Устав и закони пре увођења ванредног стања, они постоје и за време трајања, као и по престанку ванредног стања.

“Salus populi suprema lex esto” или безбедност народа је врховни закон како нам често поручују са телевизије ових дана. Запитајмо се да ли ће грађани са оваквом правном праксом и понашањем извршне власти бити безбедни када вирус прође, а држава поново буде у Уставном оквиру или покуша то да буде?

Аутори су студенти Правног факултета Универзитета у Београду и чланови Главног одбора Студентског клуба Правног факултета

(ИН4С)