Pravna analiza Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju

Beograd, 4. juna 2008. 

Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija 

Uvodna napomena

Kao stranke koje su formirale dve Vlade Srbije (2004-07, 2007-08), kao stranke koje su u obe vlade dale predsednika Vlade Srbije, i koje su uz to dale veći broj ministara u značajnim resorima, Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija uložile su veliki napor, energiju i znanje u evropske integracije Srbije. Ne umanjujući ulogu svih koalicionih partnera u ovom procesu, nemoguće je prevideti da su u naznačenom periodu započete i dovršene presudno važne aktivnosti u okviru procesa stabilizacije i pridruživanja: sačinjena je obimna i sveobuhvatna Nacionalna strategija pridruživanja i pristupanja Evropskoj uniji (2005), donet je veliki broj zakona usklađenih sa evropskim standardima i dobijena je pozitivna Studija o izvodljivosti, posle čega su započeti pregovori o zaključenju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP, 2005), a po njihovom uspešnom okončanju parafiran je i sam Sporazum (2007).

Poznato je da su, naporedo sa ovim aktivnostima Srbije u vezi sa evropskim integracijama, tekli pregovori o budućem statusu Kosova i Metohije. Ti pregovori ne samo da nisu doveli do neophodnog ishoda, a to je kompromisno rešenje budućeg statusa, nego su i prekinuti bez rešenja. Umesto da traže kompromis, jedan broj zapadnih zemalja na čelu sa SAD podsticao je albanski secesionizam u pokrajini sve do nelegalnog proglašenja nezavisnosti. Povrh toga, te države su priznale samoproglašenu nelegalnu tvorevinu kao nezavisnu državu, kršeći pri tom načela, norme i pravila međunarodnog prava. Uloga Evropske unije i jednog broja njenih država članica u tome bila je suprotna i međunarodnom pravu i osnivačkim ugovorima same Evropske zajednice i Evropske unije, ali i pozitivnim odredbama već parafiranog SSP.

U ovakvoj situaciji, gde se država našla između uznapredovalog procesa pridruživanja EU i imperativa odbrane svog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, DSS i NS se kao stranke u Vladi nisu kolebale. One su politički prioritet nedvosmisleno dale odbrani države zato što je to jedino prirodno, a u toj odbrani su videl e i preduslov za sve strateške odnose u međunarodnom okruženju. Polazeći od jednog broja proverljivih premisa – demokratski karakter države, predlog rešenja pitanja Kosova i Metohije uz najveću moguću autonomiju i odgovarajuće međunarodne garancije, maksimalno moguće ispunjavanje uslova saradnje sa Haškim tribunalom, strateška orijentacija ka punoj integraciji u EU – DSS i NS čvrsto bran e pravo Srbije, ali i svih drugih članica EU ili kandidata za članstvo, na neprikosnovenu državnu suverenost i teritorijalnu celovitost.

Prilog razumevanju ovakvog stava DSS i NS jeste Pravna analiza Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Kao i svaka dosledno pravna analiza, i ova pruža čvrst okvir za razumevanje pre svega pravnih činjenica i u vezi sa tim pravnog statusa ovog pitanja. Iz takv ih pravn ih zaključaka moguće je izvođenje različitih praktičnih koraka , kao i preduzimanje različitih konkretnih političkih postupaka. Ta vrsta postupanja uvek je stvar političkih učesnika koji, po prirodi političke delatnosti, polaze od sopstvenih programskih načela i konkretne procene njihove primene u realnoj situaciji.

Imajući ovo u vidu, DSS i NS otvaraju pitanje o pravnom karakteru, političkim ciljevima i državnim posledicama SSP u postojećim okolnostima, kako bi se ispitale i pronašle najbolje mogućnosti za Srbiju u ovom trenutku. To se u konkretnom slučaju odnosi na sadašnju i buduću politiku Srbije u procesu evropskih integracija, a posebno na postupanje državnih organa povodom SSP. DSS i NS su uverene da postoji više načina aktivnog vođenja te politike, polazeći od pravnog stanja stvari koje je predstavljeno u ovoj analizi. Budući da je reč o strateški značajnom pitanju za budućnost naše zemlje, Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija su uverene da samo temeljno i ozbiljno razmatranje tog pitanja, gde politička propaganda i pojedinačni stranački računi neće biti na prvom mestu, može uroditi ishodom koji će biti od životnog državnog interesa za Srbiju.

Pravna analiza

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (u daljem tekstu: SSP) i prateći Privremeni sporazum o primeni SSP koje su u Luksemburgu, 29. aprila 2008. godine, potpisali potpredsednik Vlade Republike Srbije Božidar Đelić u ime Republike Srbije, sa jedne strane i predstavnici Evropske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju (u daljem tekstu: EU) kao i 27 država članica EU, sa druge strane, sadrže suštinske nedostatke zbog kojih su pravno nevažeći, odnosno pravno nepostojeći.

Da bi bio pravno važeći, sporazum mora da bude valjan i obavezujući za sve ugovorne strane. SSP bi morao da bude međunarodni ugovor na koji se primenjuje Bečka konvencija o ugovornom pravu (u daljem tekstu: Bečka konvencija). Bečka konvencija (Vienna Convention on the Law of Treaties) potpisana je 23. marta 1969. godine u Beču, a ratifikovana je i objavljena u Službenom listu SFRJ – Međunarodni ugovori i drugi sporazumi, broj 30/72, i time je postala pravno obavezujuća u Srbiji 27. januara 1980. godine, kada je stupila na snagu.

Prema Bečkoj konvenciji, međunarodni ugovor je „međunarodni sporazum zaključen pismeno između država i koji je regulisan međunarodnim pravom“ (član 2. Bečke konvencije). Preduslov postojanja ugovora i njegovog pravnog važenja je „pristanak strana da budu vezane“ njegovim odredbama (članovi 2, 7, 11, 12-18, 20, 23, 24, 42, 44, 46-50, 62. i 69. Bečke konvencije). Po svojoj suštini, međunarodni ugovor je kao i svaki drugi ugovor saglasnost volja kojom se stvaraju prava i obaveze između ugovornih strana. Saglasnost volja je moguća samo uz poštovanje principa uzajamnosti, tj. reciprociteta ugovornih strana, što se posebno ističe u stavu prvom Preambule SSP. Uzajamnost strana ugovornica u međunarodnom pravu je pravna posledica načela suverenosti i ravnopravnosti država kao osnovnog političkog principa na kome počiva savremeni međunarodni poredak. Taj princip je i pravno potvrđen kao načelo suverene jednakosti država u čl. 2. tačka 1. Povelje UN.

Postoji više nedostataka zbog kojih SSP između EU i njihovih država članica, sa jedne strane, i Republike Srbije, sa druge strane, nije pravno valjan. Četiri su osnovna nedostatka SSP.

1. SSP sadrži član 135. koji određuje prostor na kome će on biti primenjivan i koji glasi: “ Ovaj Sporazum se primenjuje, sa jedne strane, na teritorije na koje se primenjuju ugovori kojima se osnivaju Evropska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju i u skladu sa uslovima utvrđenim tim ugovorima i na teritoriju Srbije, s druge strane“. I dalje u stavu dva istog člana: “Ovaj Sporazum se ne primenjuje na Kosovu koje je trenutno pod međunarodnom upravom u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 od 10. juna 1999. godine. Ovo ne dovodi u pitanje sadašnji status Kosova niti određivanje njegovog konačnog položaja prema istoj rezoluciji.“

Po Rezoluciji 1244 SB KiM je sastavni deo naše zemlje. Osim toga, SSP se poziva na međunarodnopravna dokumenta koja štite teritorijalni integritet država. U Preambuli SSP iskazano je „opredeljenje strana da u potpunosti sprovode sva načela i odredbe Povelje UN, OEBS, posebno one sadržane u Završnom aktu Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (Završni akt iz Helsinkija), zaključnim dokumentima Madridske i Bečke konferencije, Pariskoj povelji za novu Evropu, i Paktu za stabilnost jugoistočne Evrope“. Iz svega rečenog proizilazi da su na osnovu ovih odredbi SSP sadržane garancije da sve ugovorne strane poštuju teritorijalni integritet Republike Srbije.

Pitanje poštovanja teritorijalnog integriteta jedne od ugovornih strana je bitan element međunarodnog ugovora iz više razloga.

a) Teritorija je bitan element postojanja jedne države, i to element koji je zaštićen normama međunarodnog prava. Te garancije i zaštita su sadržane u opštim normama važećeg međunarodnog prava, u dokumentima navedenim u delu Preambule SSP, kao i osnovnim imp e rativnim normama unutrašnjeg prava (u slučaju Srbije to su relevantne odredbe Ustava Republike Srbije).

Prema svojim osnivačkim aktima i međunarodnim ugovorima koje zaključuje , EU poštuje teritorijalni integritet i suverenitet međunarodno priznatih država kao jedan od osnovnih principa međunarodnih odnosa. Saglasno tome, Savet EU, na svom 2870 zasedanju posvećenom spoljnoj politici Unije održanom 26. i 27. maja ove godine, povodom situacije u Gruziji zaključio je da «Savet ponovo potvrđuje svoju potpunu posvećenost principu suvereniteta, nezavisnosti i teritorijalnog integriteta Gruzije u njenim međunarodno priznatim granicama, potvrđenim u Rezoluciji SB UN 1808 od 15. aprila 2008. godine» (tačka 3. Zaključaka Saveta EU o Gruziji od 26. i 27. maja 2008.).

Međutim, dvadeset od dvadeset i sedam država članica EU, koje su strane ugovornice SSP, zaključno sa 24. majem 2008. priznale su zvanično i prema proceduri predviđenoj njihovim unutrašnjim zakonodavstvom „državu Kosovo“ i time povredile međunarodno priznatu teritoriju Republike Srbije, njenu teritorijalnu celokupnost i suverenitet. Od njih dvadeset, osamnaest je to učinilo pre potpisivanja SSP, a Litvanija i Republika Češka su to učinile kasnije.

Potpisani SSP i Privremeni sporazum koji ga prati sadrže istovetan član 135. i odredbu „sadašnji status Kosova“, kao i kada je parafiran i zaključkom Vlade Republike Srbije odobren u decembru 2007. godine, dakle pre nego što su Privremene institucije samouprave Kosova protivpravno proglasile secesiju od Republike Srbije 17. februara 2008. godine. To znači da prilikom potpisivanja SSP osamnaest država članica EU, pošto su prethodno priznale „državu Kosovo“, pod odredbom „sadašnji status Kosova“ iz člana 135. stav 2. SSP, podrazumevaju status KiM kao nezavisne države, odnosno teritoriju Republike Srbije bez KiM. Da nije tako, akti priznanja „države Kosovo“ od strane tih država bili bi besmisleni, odnosno naknadno poništeni potpisivanjem SSP sa Republikom Srbijom. To, međutim, nije slučaj jer te države svojim daljim postupcima u međunarodnim odnosima, odnosima sa Republikom Srbijom, sa „nezavisnim Kosovom“ kao i aktima koji imaju međunarodnopravne posledice ničim ne dovode u pitanje akte priznanja „države Kosovo“.

Još su jasnije pravne posledice priznavanja nepostojeće „države Kosovo“ koje su učinile Litvanija i Republika Češka posle potpisivanja SSP 2 9 . aprila 2008. Činom priznanja „države Kosovo“ one su naknadno, ne samo sa stanovišta unutrašnjeg prava već i međunarodnopravno, protumačile šta podrazumevaju pod statusom Kosova. To se odnosi i na SSP, pa i na njegov član 135.

Imajući ovo u vidu, potpisivanje SSP sa državama koje su, priznajući nezavisnost Kosova, teško povredile teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije, znači dve stvari:

- ili ne postoji saglasnost volja svih ugovornih strana o jednom od bitnih elemenata ugovora, tj. o teritoriji Republike Srbije,

- ili su se predstavnici Republike Srbije naknadno, činom potpisivanja SSP, saglasili sa protivpravnom secesijim njene južne pokrajine.

U prvom slučaju, pravno gledano međunarodnog ugovora zapravo i nema . A drugi bi značio najgrublju povredu Ustava Srbije zbog ugrožavanj a teritorijalnog integriteta i suvereniteta države .

b) Poštovanje ili nepoštovanje teritorijalnog integriteta Srbije od strane EU i njihovih država članica može biti od uticaja i na primenu drugih odredbi SSP. Naime, SSP izričito predviđa obavezu Republike Srbije da sarađuje sa susednim državama i državama u regionu.

Tako, na primer, član 15. SSP predviđa da će „nakon potpisivanja ovog Sporazuma, Republika Srbija ... započeti pregovore sa državama koje su već potpisale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, radi zaključivanja bilateralnih ugovora o regionalnoj saradnji, čiji će cilj biti povećanje obima saradnje između tih država... Ovi ugovori će biti zaključeni u roku od dve godine od stupanja na snagu ovog Sporazuma. Spremnost Srbije da zaključi ovakve ugovore će biti uslov za dalji razvoj odnosa Srbije i Evropske unije. Srbija će započeti slične pregovore sa preostalim državama u regionu kada ove države budu potpisale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju“. Isto tako, član 16. predviđa da će „Srbija učestvovati u regionalnoj saradnji sa drugim državama koje su obuhvaćene Procesom stabilizacije i pridruživanja u nekim ili svim oblicima saradnje obuhvaćene ovim Sporazumom, a posebno onim od zajedničkog interesa.“, a član 17. predviđa za Srbiju obaveze regionalne saradnje i sa drugim državama kandidatima za pristupanje Evropskoj uniji koje nisu obuhvaćene procesom stabilizacije i pridruživanja: „Srbija treba da podstiče saradnju i zaključi konvenciju o regionalnoj saradnji sa svakom državom kandidatom za pristupanje EU u bilo kojoj od oblasti saradnje obuhvaćenih ovim Sporazumom. Ove konvencije treba da omoguće postepeno usklađivanje bilateralnih odnosa između Srbije i te države sa odgovarajućim delom odnosa između Evropske zajednice i njenih država članica i te države“.

Ukoliko bi Srbija prihvatila SSP u situaciji kada dvadeset država članica priznaje „nezavisno Kosovo“, Srbija bi prema navedenim i drugim odredbama SSP morala da sarađuje sa „nezavisnim Kosovom“ ako želi da se ugovor primenjuje.

Pozivanje na Rezoluciju 1244 SB u članu 135. stav 2. je bitan element SSP koji većina ugovornih strana različito tumači. Srbija tvrd i da Rezolucija 1244 garan t uje teritorijalni integritet Republike Srbije . S druge strane, dvadeset država članica EU koje su priznavanjem „nezavisnosti Kosova“ teško povredile teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije, smatra ju da je „nezavisnost Kosova“ u skladu sa Rezolucijom 1244. Dakle, već u momentu potpisivanja SSP jasno je ispoljeno nepostojanje saglasnosti oko smisla člana 135. stav 2. i posebno smisla pozivanja na Rezoluciju 1244 u tom članu. To znači da je u momentu potpisivanja SSP bila odsutna saglasnost volja o jednom bitnom elementu tog ugovora, a nedostatak saglasnosti volja o bitnim elementima nekog ugovora, prema Bečkoj konvenciji, dovodi u pitanje samo postojanje tog ugovora.

Stavovi 20 od ukupno 27 država EU u pogledu teritoririjalnog integriteta Srbije, koje su one iskazale nakon 17. februara 2008. godine odlukama svojih vlada (Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Austrija, Italija, Luksemburg, Letonija, Češka, Danska, Estonija, Irska, Belgija, Poljska, Švedska, Holandija, Finska, Mađarska, Bugarska) ili parlamenata (Slovenija, Litvanija) o priznanju nezavisnosti Kosova, formalno predstavljaju izjave o odsustvu prethodno postignute saglasnosti volja u pogledu pitanja teritorije Republike Srbije kao jednom od bitnih elemenata dogovorenog ugovornog odnosa sa Srbijom u okviru SSP-a. Kao takve, odluke o priznavanju nezavisnosti Kosova, koje je donelo dvadeset država članica EU od 18. februara do 22. maja 2008. godine, suštinski menjaju okolnosti u kojima je SSP bio parafiran i poništ a vaju prethodno ispoljenu saglasnost volja ugovornih strana postignutu prilikom parafiranja SSP-a.

2. I zmeđu momenta parafiranja SSP sa jedne strane i momenta potpisivanja tog sporazuma sa druge strane, okolnosti su se promenile u tom smislu što je došlo do nelegalnog proglašenja “nezavisnosti Kosova” i priznanja te nelegalno proglašene “države” od strane osamnaest država članica EU koje su ugovorne strane SSP. Takođe je došlo do jednostrane odluke svih država članica EU, kao i organa same EU, o slanju misije EULEX na KiM bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, što je suprotno međunarodnom pravu. Prema izjavama najviših funkcionera nekih država članica EU, cilj te misije je pomoć u izgradnji i ostvarivanju „nezavisnog Kosova“. Tako govore, na primer, britanski premijer Braun i francuski predsednik Sarkozi, u izjavi koju je preneo londonski Gardijan u broju od 14. decembra 2007, u tekstu pod naslovom “ Lideri EU se saglasili oko kosovske misije” ( “EU Leaders Agree Kosovo Mission”). Posle donošenja odluke o slanju misije EULEX na KiM, Gordon Braun je rekao “ Lideri EU su se danas saglasili da pošalju misiju na Kosovo, kao podršku očekivanom proglašenju nezavisnosti“, a francuski predsednik Nikola Sarkozi je rekao „da će Srbija moći da pristupi Evropskoj uniji jedino ako preda osumnjičene za ratne zločine i ako poštuje nezavisnost Kosova."

Ova promena okolnosti je od suštinskog značaja za sam SSP i njegovu primenu. Bečka konvencija u članu 62. i kod već zaključenih i ratifikovanih međunarodnih ugovora predviđa, kao osnov za prestanak ugovora ili povlačenje ugovorne strane iz njega, suštinsku promenu okolnosti u odnosu na stanje u trenutku zaključenja ugovora. Ovde je značajno da strane nisu predvidele ovakvu promenu okolnosti, kao i da su prvobitne okolnosti predstavlja le suštinsku osnovu pristanka ugovornih strana da budu vezane ugovorom. U tom smislu se promenom prvobitnih okolnosti korenito menja značaj obaveza koje ostaju da se izvrše na osnovu ugovora (klauzula rebus sic stantibus). U konkretnom slučaju, došlo je do suštinsk e promen e okolnosti između momenta parafiranja i potpisivanja ugovora koje korenito menjaju značaj obaveza koje treba da se izvršavaju na osnovu SSP . Na i me, postavlja se pitanje da li bi Vlada Republike Srbije dal a saglasnost da se parafira takav tekst SSP, imajući u vidu obaveze koje je Vlada preuzela Rezolucijom Narodne skupštine od 26. decembra 2007. godine, da je znal a ili mogl a da zna da će druge strane ugovornice – EU i njene zemlje članice, tako drastično prekršiti međunarodno pravo i posebno pravno obavezujuću Rezoluciju 1244 SB. Rezolucija 1244 je doneta na osnovu imperativnih normi Glave 7 Povelje UN i u ovoj Rezoluciji je izričito definisano da je pokrajina Kosovo sastavni deo Republike Srbije. Samim tim je i ovlašćenje koje je Vlada Republike Srbije dala svom potpredsedniku da zaključi ugovor pod jednim okolnostima prestalo da važi u momentu suštinske promene tih okolnosti.

3. Privremeni sporazum, koji omogućava primenu SSP u trgovinskim pitanjima pre njegove ratifikacije u svim državama članicama EU, zaključen je uz poseban odložni uslov (tzv. potestativan odložni uslov), prema kome će njegova primena započeti tek onda kada Savet EU (Savet ministara EU) proceni i odluči da postoji „puna saradnja Republike Srbije sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju“ ( u daljem tekstu: MKSJ). Obaveze Srbije prema MKSJ regulisane su članom 29. Statuta tog suda i uključuju obavezu saradnje sa Sudom u istrazi i krivičnom gonjenju optuženih i u okviru toga obavezu udovoljavanja, bez nepotrebnog odlaganja, svim zahtevima za pomoć i nalozima sudskih veća u, između ostalog, utvrđivanju identiteta i pronalaženju osoba, uzimanju iskaza i dostavi dokaza, uručenju dokumenata, hapšenju ili pritvaranju lica, predaji ili dovođenju optuženih. Te obaveze su određene na uopšten način i stvar je tužilaštva , sudskih veća i predsednika MKSJ šta bi sve one konkretno trebalo da predstavljaju u pojedinačnim slučajevima.

Dakle, ono što Srbija treba da ispuni prema odložnom uslovu, od koga zavisi primena odredbi SSP pre njegove ratifikacije, nedovoljno je određeno i zavisi, u krajnjem slučaju, od predstavnika organa koji nije strana u ugovornom odnosu povodom SSP, dok je jednoj strani u ovom ugovornom odnosu (Savetu ministara) ostavljeno da bude arbitar u pogledu toga da li je druga strana tako neodređeni uslov ispunila. Pri takvom stanju stvari, Srbiji nije ostavljena nikakava mogućnost da se obrati bilo kome ko bi neutralno i objektivno procenio da li je predviđeni odložni uslov za primenu SSP ispunjen. Takva procena ne bi ni bila moguća s obzirom na to da ono što treba da se procenjuje nije jasno određeno, tj. nije objektivno utvrdivo. Sa tako postavljenim odložnim uslovom dovodi se u pitanje samo postojanje ugovora, tj. u konkretnom slučaju Privremenog sporazuma o sprovođenju SSP, jer je njegova primena, kao uzajamne saglasnosti volja, uslovljena zapravo nekom kasnijom voljom koju bi druge strane ugovornice, EU, ali i države članice, tek trebalo da formiraju i jednoglasno izraze. A to znači da ni u trenutku potpisivanja, niti u ovom trenutku, ne postoji konačna saglasnost volja kojom se preuzimaju prava i obaveze predviđene Privremenim sporazumom uz SSP. A ako saglasnost volja nije konačna, onda to uopšte i nije saglasnost volja, bez čega nema ni ugovora . Dakle, navedeni uslov čini ovaj ugovor nepostojećim.

4. Ustav Republike Srbije u svojoj preambuli navodi da je KiM sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja KiM slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima . Član 8. Ustava Republike Srbije predviđa da je teritorija Republike Srbije jedinstvena i nedeljiva, a da su granice Republike Srbije nepovredive. Republika Srbija dužna je da obezbeđuje suverenost, nezavisnost, teritorijalnu celovitost i svoj međunarodni položaj, kao i odnose sa drugim državama i međunarodnim oragnizacijama (član 97. Ustava). P redsednik Republike dužan je da izražava državno jedinstvo Republike Srbije (član 111. Ustava). S obzirom da spoljna politika Republike Srbije počiva na opštepriznatim principima i pravilima međunarodnog prava (član 16), potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo su pravnog poretka Republike Srbije. U stav sadrži i jednu opšteobaveznu i korektivnu normu prema kojoj potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa samim Ustavom (član 194).

Pri ovakvom stanju stvari, svaki akt spoljne politike Srbije, a posebno svaki čin pregovaranja, parafiranja, potpisivanja i potvrđivanja (ratifikacije) međunarodnih ugovora u Narodnoj skupštini, uslovljen je i pravno vezan Ustavnim određenjem južne pokrajine kao sastavnog, jedinstvenog, suverenog i neotuđivog dela države i njene teritorije. Takvu Ustavom utvrđenu vezanost ne može otk l oniti ni jedan državni organ Srbije ni bilo koja druga suverena država ili međunarodna organizacija, a da se pri tom ne povredi Ustav.

U konkretnom slučaju, u Luksemburgu 29. aprila ove godine Republika Srbija je SSP potpisala i sa, na primer, Ujedinjenim kraljevstvom Velike Britanije i Severne Irske, a da je ta država prethodno 18. februara 2008. godine priznala integralni deo teritorije Republike Srbije - KiM kao „nezavisnu državu“. Potpisivanjem međunarodnog sporazuma sa državama koje ne priznaju suverenitet i teritorijalni integritet Srbije već priznaju postojanje države Kosovo drastičn o je povređen Ustav Republike Srbije. Potpisivanje SSP je, toga dana, obavljeno i sa još osamnaest država članica EU koje su priznale KiM kao „nezavisnu državu“. Zbog toga je SSP u takvom obliku protivustavan.

Zaključak

Iz izvedene analize sledi zaključ ak da SSP i Privremeni sporazum potpisani u Luksemburgu 29. aprila 2008. godine, ni su saglasni međunarodnom pravu , i posebno, Bečkoj konvenciji. Očigledno je da ovi sporazumi sadrže bitne nedostatke koji ih čine pravno nevažećim. Sasvim je sigurno da se bez ponovnog angažovanja ugovornih strana ti nedostatci ne mogu otkloniti..

Istovremeno, posle drastično promenjenih okolnosti koje su nastale priznanjem jednostrane nezavisnosti Kosova od strane dvadeset država članica kao ugovorn ih stran a, ovi sporazumi postali su suprotni Ustavu Republike Srbije. Samim tim, u postojećem obliku ovi sporazumi ne mog u biti potvrđeni u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Neophodno je voditi računa, da saglasno Bečkoj konvenciji, u trenutku potvrđivanja SSP u Skupštini Srbije mora postojati potpuna saglasnost volja ugovornih strana oko teksta sporazuma. Isto tako, da bi SSP bio potvrđen u Narodnoj skupštini tekst sporazuma mora biti u potpunosti usaglašen sa Ustavom Srbije. Ovo su jasni i jednostavni uslovi bez čijeg ispunjenja SSP neće moći da ostvari svoju osnovnu svrhu, a to je pridruživanje i priprema za pristupanje Srbije Evropskoj uniji.