Pozicioniranje političkih stranaka

Predsednički izbori i izostanak podrške DSS koalicionom partneru u vladi kao i sporenja oko Sporazuma o pridruživanju uzdrmali su koaliciju. Proglašenje nezavisnosti Kosova i slanje Eulex misije su konačno doveli do raspada koalicije i vanrednih parlamentarnih izbora. Predsednički izbori su nagovestili a dogovori o izbornim koalicijama za parlamentarne izbore su potvrdili pregrupisavanje stranaka.

Kakva je priroda predizbornih i mogućih postizbornih koalicija s obzirom na stavove stranaka po pojedinim važnim državnim i društvenim pitanjima? Da li se radi o koalicijama koje treba da obezbede većinu u parlamentu bez obzira na programske razlike? Koliko su takve koalicije funkcionalne i da li obezbeđuju održivost u dužem vremenskom periodu? Da li ''neprirodne '' koalicije mogu da ispune sva predizborna obećanja ili se pravi kompromis na uštrb delotvornog delovanja? Koliko će strani faktor uticati na trajanje koalicija, posebno u slučaju da evroskeptici obrazuju vladu? Na sledećim dijagramima grafički je prikazano pozicioniranje stranaka po pitanjima statusa Kosova, saradnje sa Zapadom i Istokom i ekonomskih politika. Na ovim pitanjima se grade izborne strategije stranaka i koalicija i utvrđuju opšti pravci budućeg razvoja zemlje.

Na prvom dijagramu je dato pozicioniranje SRS, DSS, Nove Srbije i SPS, potencijalnih kandidata za postizbornu koaliciju evroskeptika. Na drugom dijagramu druga grupa stranaka, DS i G17 koje idu zajedno na izbore i LDP kao kandidata za drugu, suparničku postizbornu koaliciju evroentuzijasta. Na ovom dijagramu su se našli i socijalisti koji bi mogli po izjavama funkcionera DS da se priključe posleizbornoj koaliciji pod vođstvom demokrate, mada predsednik socijalista isključuje takvu mogućnost. Nije prikazano pozicioniranje regionalnih stranaka Čanka i Ljajića, SPO-a koje su u izbornoj koaliciji sa demokratama i stranaka manjina.

Korišćene su tri ose koje se seku u O (neutralnoj tačci). Osa obeležena sa KNz – KSr, pokazuje stavove stranaka po pitanju Kosova u rasponu bezuslovnog priznavanja nezavisnosti (krajnja tačka KNz) do prihvatanja autonomije u stepenu koji ima Vojvodina (Kosovo u Srbiji). Stranka koja ne prihvata nezavisnost Kosova ali prihvata priključenje EU, bliža je priznavanju nezavisnosti od stranke koja ne želi da Srbija uđe u EU bez Kosova. Druga osa obeležena sa I – Z pokazuje stavove stranaka u odnosu na saradnju sa Istokom (Rusijom i drugim zemljama koje se ne kreću u orbiti SAD) i Zapadom, posebno EU. Krajnje tačke I i Z odražavaju stavove isključivosti, oslonac na Istok ili Zapad, između su gradacije stavova tj. prihvatanje saradnje sa obe strane sa različitim stepenima bliskosti i poverenja. Teško je zamisliti da stranka koja suštinski a ne samo emotivno ne prihvata Kosovo kao nezavisnu državu, može imati poverenje u sponzore amputacije dela teritorije Srbije tj. da u svojoj programskoj agendi preferira saradnju sa Zapadom. Postoji visok stepen međusobne povezanosti stavova. Stranke koja prihvataju ili se mire sa nezavisnosti Kosova, zalažu se takođe za otvaranje privrede i saradnju sa EU uz prihvatanje svih uslova za pridruživanje EU. Te stranke nerado gledaju na tešnje veze sa Rusijom ili ih prihvataju kao nužno zlo (slučaj NIS -a i gasnog aranžmana). Na drugoj strani stranke koje ne prihvataju nezavisnost Kosova i po ceni udaljavanja od EU, po prirodi stvari se okreću ka Rusiji tj. Istoku. Treća osa obeležena sa L - S pokazuje stavove stranaka u pogledu ustrojstva domaće ekonomije u rasponu potpuno neoliberalne ekonomije (krajnja tačka L) i visokog stepena socijalno odgovorne ekonomije (krajnja tačka S). DOSovi eksperti-tehnokrate su nametnule jedan model liberalne ekonomije (po sistemu ''copy-paste'') koji po nepristrasnim ocenama stručnjaka ne daje željene rezultate. Obukavši stranačke dresove, isti eksperti su u svim potonjim vladama obezbeđivali kontinuitet importovanog modela.

Samozaljubljeni u svoju moć i neprikosnovenost dogme, ne vide da i SAD napuštaju principe liberalne ekonomije posle krize hipotekarnih kredita i pratećih potresa na finansijskim tržištima kada država inekcijama kapitala spašava posrnule finansijske korporacije, što je doskora bilo nezamislivo. Zahtevi da se regulišu svetska finansijska tržišta takođe govore da se koncept ''laisser-faire'' ekonomije napušta.

Da li je došlo vreme da upravljanje domaće ekonomije preuzmu novi ljudi koji će izmenjenim ekonomskim politikama da modifikuju postojeći liberalni koncept privrede, da povećaju socijalnu odgovornost države i korporacija a ujedno obezbede i priliv stranih investicija i veći izvoz? Dosta težak ali ne i nemoguć zadatak! Moraju se naći modaliteti da proizvodnja i izvoz budu generatori privrednog razvoja a ne lična potrošnja na bazi enormnog uvoza i kredita. Takođe briga za socijalno ugrožene mora imati značajno mesto a koja bi se finansirala iz većeg oporezivanja luksuzne potrošnje, velike lične imovine i rentijerstva. Socijalno odgovorna država takođe mora da obezbedi besplatno opšte obrazovanje, kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, sigurnost građana i odgovarajuću zaštitu životne sredine.

U stavovima stranaka zalaganje za socijalno odgovornu ekonomiju nije tako izraženo, kako bi se moglo zaključiti iz prethodnih međuzavisnosti. Sve stranke izuzev SPS ne poklanjaju dovoljne pažnje socijalnim problemima. DS koja koketira sa idejama socijaldemokratije, nema potpuno definisane stavove u pogledu socijalne odgovornosti države, šta više u svim vladama njeni ministri su bili stegonoše liberalne ekonomije. U predizbornoj kampanji kada se olako dele obećanja predsednik DS se obraća radnicima sa pozivom na socijalni dijalog!

Moguće da će ishod izbora odlučivati oni sa nižim socijalnim statusom te zadovoljavanje njihovih osnovnih potreba mora imati mesto u predizbornim porukama ali i u postizbornom delovanju.

Ako se posmatra pozicioniranje stranaka kandidata za ''populističku'' postizbornu koaliciju (dijagram 1), sve stranke imaju približno iste stavove po tzv. neideološkim pitanjima: sudbina Kosova i saradnja sa Rusijom i drugim zemljama kao su Kina, Indija, zemlje Južne Amerike i Afrike a koje samostalno deluju u međunarodnim odnosima u odnosu na ''velikog brata'' SAD. Nijanse u stavovima (mekši ili tvrđi u odnosu na 0 poziciju) se mogu uočiti na datom dijagramu. Veća odstupanja se nalaze u ideološkim postavkama privrednih reformi i ekonomskim politikama. DSS kao članica grupacije Evropskih narodnih partija se zalaže za liberalnu ekonomiju, iste stavove ima Nova Srbija bliski partner DSS-a. Ne treba zanemariti ni činjenicu da u dve poslednje vlade u kojima je vodeću ulogu imala DSS, ključne privredne resore su držali koalicioni partneri iz drugog tabora, G-17 i DS-a koji nisu odstupali od smera i obuhvatnosti privrednih reformi trasiranih u DOS-ovoj režiji. DSS mora prihvatiti da samim činom nemešanja ima ''odgovornost'' da se koncept liberalne ekonomije uporno primenjivao, bez obzira na visoku socijalnu i ekonomsku cenu.

Dijagram 1

Potencijalni koalicioni partneri SRS i SPS se više zalažu za socijalno odgovornu ekonomiju i iskorenjivanje sistemske korupcije. U predizbornoj kampanji i DSS i Nova Srbija govore o socijalnoj pravdi i borbi protiv korupcije što nam govori da se stavovi ovih partija menjaju i približavaju stavovima potencijalnih partnera u budućoj vladi. Ne treba zanemariti činjenicu da glasačko telo koje podržava populiste traži pravedniju raspodelu tereta tranzicije, smanjenje socijalnih razlika kao i brže uklanjanje siromaštva.

U koaliciji narodnjaka DSS i Nova Srbija mogu da izgube imidž boraca za demokratiju sarađujući sa strankama koje su 90-tih godina bili na vlasti. Vremena su se promenila, za ove stranke važnija je borba za očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije i po visokoj ceni nepristupanja evropskim integracijama i kritika i izlaska iz grupacija tzv. demokratskih stranaka. Za SRS i SPS, posebno za SRS koja između svih stranaka ima najveću podršku birača, preuzimanja odgovornosti vlasti znači mnogo, pored zaštite nacionalnih interesa i veće brige za socijalnu pravdu, imaju priliku da pokažu da se i ove stranke deo demokratskog korpusa stranaka koji će sarađivati sa svetom na ravnopravnim osnovama.

Jezgro koalicije pod vođstvom DS-a je takođe homogeno po svim ključnim pitanjima, sa manjim odstupanjima (dijagram 2). Uočavaju se male razlike u stavovima po pitanjima reformi i organizovanja privrede gde je koncept liberalne ekonomije ugrađen u osnovnim programskim opredeljenjima evrocentričnih stranaka. Odstupanja se javljaju kod DS. Ova stranka je članica Socijalističke internacionale i opredeljuje se kao socijaldemokratska stranka ali njeni ministri u svim vladama su bili tvorci rigidnih mera liberalne ekonomije od kojih su odstupali u retkim prilikama u cilju sakupljanja političkih poena (vraćanje štednih uloga onima koji su se kockali u sistemu piramidalne štednje, odobravanje subvencija koje su produžavale agoniju velikih društvenih firmi a koje su liberalizacijom uvoza ili drugim reformskim potezima dovedeni u banrotstvo, formiranje NIP-a i njegovo nefunkcionalno usmeravanje. Poziv predsednika DS-e sindikatima na socijalni dialog predstavlja deo izborne kampanje a ne suštinske promene politika prema radu i radnim odnosima.

Ostavljajući po strani klasične definicije ekstremizma na liniji levice i desnice, u odnosu na sve stranke kako u okvirima grupacije evroskeptika tako i evroentuzijasta, jedina ekstremna stranka po stavovima u pogledu statusa Kosova, saradnje sa EU i zalaganja za krajnje liberalni koncept ekonomije jeste LDP, njoj se po stavovima približava G-17, na suprotnoj strani je SPS sa nešto manje isključivosti u stranačkim stavovima.

SPS se takođe nalazi na dijagramu 2 u skladu sa najavama demokrata da je ova stranka prihvatljiva za koaliciju pri čemu se zaboravljaju oštre kritike upućene DSS-u što je prihvatila podršku ove stranke u prethodnoj vladi. SPS se pozicionira na supotnoj strani u odnosu na jezgro koalicije što nam govori o neprirodnoj vezi koja ne garantuje dugovečnost saradnje izuzev ogoljene žele da se osvoji ili učestvuje u vlasti bez obzira na programske stavove i na međusobne odnose u ne tako dalekoj prošlosti.

U predizbornoj koaliciji sa DS se nalaze pored G-17 i Sandžačka demokratska partija (Ljajić), LSV (Čanak) i SPO (Drašković). Šta je zajednički imenilac partnera DS: strah da neće preći izborni prag ako bi samostalno izašli na izbore.

Dijagram 2

Kako bi osvojio većinu u novom parlamentu DS je formirala kopiju DOS-a, računajući takođe na postizbornu podršku LDP-a i predstavnika stranaka manjina (Mađara, Albanaca i Roma). Prošireni sastav DS koalicije sa malim strankama ne narušava napred navedenu homogenost stavova po pitanjima Kosova, saradnje sa EU i ekonomskih politika koje se odnose na liberalizaciju ekonomije. Problemi nastaju sa mogućim partikularističkim zahtevima malih stranaka po drugim pitanjima, kao što su status Vojvodine, autonomije za manjine ili neki drugi zahtevi (funkcije za članstvo!). U postizbornim koalicionim dogovorima sa LDP-om teškoće mogu nastupiti ukoliko LDP insistira na brzom i bezuslovnom priznanju nezavisnosti Kosova. U ovako širokoj koaliciji koje su koristi i štete za DS? Mogućnost osvajanja vlasti i misija lidera velike koalicije koja vodi zemlju u Evropu su na strani ''koristi'' nasuprot odstupanju od sopstvenog programa kako bi se zadovolili razni zahtevi partnera (u širokom rasponu ustupaka u pogledu programa i podele funkcija), posledične neefikasnosi u operativnom delovanju i nezadovoljstvu pristalica DS-a zbog koalicionih ustupaka, na strani ''štete''. I pre izbora uočava se pritisak koalicionih partnera DS; po zahtevima LSV i asistenciju G-17 odložen je početak radova na autoputu Beograd-Požega i nije ratifikovan gasni aranžman. Politička trgovina je počela a kakve razmere će tek uzeti ako male stranke budu onaj najmanji teg na vagi koji odlučuje sudbinu vlade.

Ostavimo po strani ružnu sliku trgovine i upitajmo se koliko jedna slože na koaliciji sa tankom većinom može trajati i koliko bi bila delotvorna? Koalicije sa manjim brojem partnera lakše usaglašavaju stavove oko zajedničkog programa, operativnije i efikasnije su u svom delovanju i time imaju veće šanse za opstanu do kraja mandata.