Pouke izbora 2012.

Ovi izbori su doneli fijasko patriotske opozicije. SRS je posle dve decenije ispao iz parlamenta, DSS se vratio na nivo glasova iz 1993, Dveri nisu preskočile cenzus, a SNS – stranka koja je pri kraju tranzicije iz patriotskog u evroatlantski blok – ostala je daleko od vlade, jednako kao i pre izbora.

Ipak, svako zlo ima i svoje dobro, a najveće dobro, nakon ovog fijaska, treba da budu pouke koje svi zajedno moramo da izvučemo, a posebno ovaj naš kritičko-patriotski i demokratski deo javnosti.

Evo nekih od njih, koje mi se čine važnim.

Ponekad treba verovati istraživanjima NSPM

Istraživanja političkog javnog mnenja koje je radio NSPM dočekivana su, naročito od jednog ostrašćenog dela patriotskog javnog mnenja, sa izrazitim sumnjama, pa čak i s otvorenim izrugivanjem. Ta istraživanja su, kao što smo Đorđe i ja više puta naglašavali, predstavljala samo sliku trenutnog stanja (pogotovo ona rađena više meseci pre izbora), a ne izbornu predikciju, i – kada se poređaju u nizu – sliku trenda, a nikako ne i popunjen kladioničarski listić. Ipak, onaj ko ih je ozbiljno shvatao mogao je da iz njih mnogo toga da zaključi:

1. izlaznost će biti na uobičajenom nivou (oko 60%), i teško da će biti govora o „ogromnoj izbornoj apstinenciji“ usled toga što je navodno „narod zgađen strankama i političarima“;

2. razlika između DS i SNS teško da će biti velika, i nikako neće iznositi 8% ili 10%, ili 15%, koliko su naprednjački propagandisti samouvereno galamili;

3. uverljivo treće mesto imaće SPS sa partnerima (novembar 2011: 13,0%), koji će time doći u vrlo dobru poziciju prilikom sastavljanja vlade;

4. iako kod birača postoji rašireno mišljenje da je potrebna neka nova politička snaga (preko 40%), Dveri ulaze u kampanju sa izuzetno niskom prepoznatljivošću, pa će teško samostalno da preskoče cenzus;

5. niz istraživanja – od kojih ona rađena tokom izborne kampanje nisu publikovana – pokazivao je paralelni trend porasta Dveri (od 0% do 3,7%) i pada SRS (od 8,9% do 5,8%, sa tendencijom daljeg pada).

Međutim, deo naše napaljene patriotske javnosti dočekivao je ova naša istraživanja „na nož“, bezobrazno (ili prosto glupavo) nas optužujući da falsifikujemo i izmišljamo podatke (jer nas „plaćaju žuti“!?). Tako je Novi Standard naše istraživanje iz juna 2011. objavio pod podsmešljivim naslovom „Istraživanje Đorđa Vukadinovića: SNS i DS se izjednačili!?“, naše istraživanje iz novembra 2011. takođe pod podsmešljivim naslovom „Istraživanje NSPM: socijalisti će presuditi o novoj vladi“, a naše istraživanje iz januara 2012. pod naslovom: „Istraživanje NSPM: jedino SPS u porastu, Nikolić ni među prvih pet za premijera“.

Ovakvi naslovi su davani tendenciozno, kako bi anonimni komentatori ovog patriotskog, ali po intenciji urednika pro-naprednjačkog sajta, bili podstaknuti da što više naruže Vukadinovića i Antonića kao „žute spin-majstore“. Evo izbora karakterističnih komentara:

Kuduz: „Pa ovo čovek da ne zna da li da se smeje, ili da plače, jer stvarno ne znam kolika budala treba biti da poveruješ u ovakve gluposti. Pa gde su radili anketu? Na glavnom odboru DS-a? (...)Ovo je sramota! SRAM VAS BILO VUKADINOVIĆU I ANTONIĆU!!!“

Vasa: „Naručena istraživanja! Sva istraživanja, naročito pred izbore služe svrsi, tj. da obeshrabe jedne, a da ojačaju drugu poziciju, biračko telo, dižu moral, utiču psihološki, mobilizacija birača, širenje malodušnosti kod drugih...“

Pegepet: „Njihova istraživanja nemaju kredibilitet(...), koriste veoma providan način, jer navode otpor NATO paktu i EU, kao i slične stvari koje prijaju "patriotskim ušima", ne bi li naveli ljude da poveruju i u ostatak "istraživanja"... jednostavno ih treba zanemariti“

DavosSivort: „Sve je jasno nakon što smo videli da se predstavljanje istraživanja odigrava u Medija centru. Sledeću mogu da održe i u Vladi Srbije“.

Palilulac: „Meni ova anketa deluje kao težak predizborni spin, koji Antoniću i Vukadinoviću zaista ne služi na čast. (...)Najsumnjivije od svega mi izgleda da bi za Dveri glasalo samo 0,70 posto birača (reč je o istraživanju iz decembra 2011. – napomena S. A). (...)Zar ovo ne izgleda kao nameštaljka? Pa samo u Domu sindikata promotivnom skupu Dveri je prisustvovalo između petnaest i dvadeset hiljada ljudi, i to onih koji su došli po najoštrijoj zimi, a taj bi broj sigurno bio znatno veći da je vreme bilo lepše. Pretpostavljamo da će svi oni glasati za Dveri i da će sa sobom povesti još nekoga od svojih bližnjih, rođaka, komšija, kolega, prijatelja. (...)U svakom slučaju, podaci koje iznose Vukadinović i Antonić, zvuče veoma tendenciozno i zlurado. Oni pokazuju da će se režim služiti svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima na izborima“

Vlada(odgovor na Palilulac): Upravo tako. Vidim da je tzv. patriotski blok otpisao NSPM kao prorežimski i to baš pro-žuti, pa se postavlja pitanje da li im možemo verovati.

Ticijan: Pa ovo je stvarno smejurija, ova dvojica su teške kartikature. (...)Teško spinovanje, sa ciljem da se javno mnjenje obeshrabri i da što manje njih izađu na izbore“.

Vlada: Meni je jako sumnjivo ovo istraživanje. Nešto se tu ne poklapa i ne deluje mi normalno. Ljudi žive gore i ne vide nikakvu perspektivu a pogledate koji su političari najpopularniji i pitate se ko je ovde normalan a ko nenormalan.

Gale: „Bili biste iznenađeni kada biste pogledali kako izgledaju prava istraživanja. DS nigde ne prelazi 12-13 odsto“

Nikola: „Ovo je realnost: SNS – 15-20%; DS – 10-12%; SPS – 5-8%; DSS – 8-12%; SRS – 10-12%; LDP – 5-7%; Dveri – 15-20%“

Uz Novi Standard, NSPM istraživanja su posebno napadana i na naprednjačkoj Svet plus info televiziji. Recimo, u glavnoj emisiji vesti, ove televizije, 14. februara 2012, prikazan je izveštaj sa prezentacije januarskog istraživanja NSPM, a onda je, kako bi prokomentarisao ovo istraživanje, u Dnevnik uključen niko drugi do glavni vidovnjak i kriptoanalitičar, Dragomir Anđelković! Ova čuvena „patriotsko-komentatorska“ baba-Smiljana odmah je potvrdila da NSPM spinuje za DS“, što se „vidi i iz ovog istraživanja“ jer, zamislite, SNS ispred DS vodi „samo tri posto“, a „svi znaju da je ta razlika daleko veća“!?

I tako, onaj ko je verovao NSPM istraživanjima, odnosno u profesionalni i moralni integritet Vukadinovića i Antonića, znao je šta nas otprilike čeka na ovim izborima. A onaj ko se radije povodio za raznim „patriotskim“ baba-Smiljanama i njihovim „javljanjima“ – poput onog da je „u Domu sindikata, promotivnom skupu Dveri prisustvovalo između petnaest i dvadeset hiljada ljudi“ i da „DS nigde ne prelazi 12-13 odsto“, dok Dveri osvajaju „15-20%“ – jamačno se morao veoma iznenaditi rezultatima Đurđevdanskih izbora.

Ko ne napada, taj propada

„Napadanje“ iz naslova ne odnosi se na negativnu kampanju prema suparnicima, već na ofanzivnu političku igru. Neuspeh SRS i DSS na ovim izborima rezultat je prvenstveno njihove slabe i neinventivne „igre u napadu“.

Radikali su, na skupštinskim i na predsedničkim izborima, postigli najslabiji rezultat od 1990. godine (videti tabelu 1). To je posledica blede kampanje i bledog predsedničkog kandidata. Glavni magnet za tvrdo jezgro radikalskih glasača uvek je bila agresivna šešeljevska retorika. Oni kojima takva „muška igra“ u političkom nastupu nije odgovarala već su bili otišli kod SNS. Jadranka Šešelj nije mogla da se nosi sa takvom igrom, a i ostali, među govornicima iz SRS, izgleda da su mislili da je dovoljno pozvati se na zatočenog lidera i ponoviti par fraza protiv EU, SNS i DS, pa ući u skupštinu. Da je SRS samo bio istakao u prvi plan nekog ko bi umeo da uzvikne neku malo jaču parolu – poput Dragišićeve „Ovom pesnicom ću slomiti kriminal u Srbiji“! – radikali bi se bez problema našli u parlamentu.

Tabela 1.

Glasovi za SRS i njegove predsedničke kandidate

1990-2012.

DSS danas priča kako je prezadovoljan izbornim rezultatom, ali ovo što su dobili na izborima samo je malo bolje od onog što su imali 1993. godine (tabela 2). Uopšte, DSS je odmah nakon 5. oktobra imao ogromnu popularnost, pre svega zahvaljujući Vojislavu Koštunici. Prema istraživanju Ljiljane Baćević (IDN), rađenog uoči decembarskih izbora 2000, da je tada DSS izašao samostalno (ne u sklopu DOS-a), mogao je da računa na 1,2 miliona glasova. Toliko je, otprilike, i dobio Koštunica na predsedničkim izborima 2002. (kada je imao protivkandidata koga je podržavao DS). Ali, i Koštunica i stranka neprestano su gubili glasove, tako da danas imaju svega četvrtinu onog što su imali početkom protekle decenije.

Tabela 2

Glasovi za DSS i njegove predsedničke kandidate

1993-2012.

Ovo krunjenje biračkog tela DSS moralo je da bude zaustavljeno na ovim izborima. Njihova strateška procena iz 2008. – da će Brisel tražiti praktično priznanje secesije Kosova kao uslov za priključenje Srbije EU – pokazala se kao sasvim tačna. No ova njihova ispravna politika morala je biti kapitalizovana na ovim izborima, pogotovo ako se ima u vidu da ni ideja „političke neutralnosti“ (saradnja sa Rusijom i sa EU) nije bila daleko od srca prosečnog srpskog birača (vidi istraživanja NSPM). Čak i ekonomski program DSS-a, kao što sam svojevremeno primetio, bio je možda naš najbolji stranački program te vrste.

Ipak, umesto da „eksplodiraju“ na ovim izborima, umesto da jednom agresivnom kampanjom podsete koliko su suštinski u svemu bili u pravu, a koliko su stranke vlasti duboko grešile (i koliko sada duboko greše), deessesovci su vodili neambicioznu, mlaku i dosadnu izbornu kampanju. Gotovo nigde nije bilo živosti, dinamike, izazova, elementarne hrabrosti i vitalnosti. I to što u DSS-u zadovoljni što su dobili 7 posto – umesto 27 posto, ili bar 17 posto (koliko su, po okolnostima koje su im išle na ruke, morali imati), to što su zadovoljni samo time što ovoga puta nisu „ispali iz lige“, taj zapanjujući manjak političke ambicije jasno nam pokazuje da će DSS imati ozbiljnih problema da odgovori svom novom položaju lidera patriotsko-demokratske opozicije (kao jedina stranka iz tog bloka u parlamentu). No ova partija će morati ili da u najkraćem roku „ponovo pronađe sebe“ (reinvented itself), ili će se u patriotsko-demokratskom bloku morati pojaviti neki novi akteri koji će biti u stanju da odgovore zahtevima liderstva.

Eksluzivizam košta

Kada sam, juna 2007, najavio dolazak na političku scenu jednog novog, ambicioznog i radikalnog patriotsko-tradicionalističkog pokreta, između ostalog sam mislio i na momke koji su vodili NVO „Dveri“, a danas čine „starešinstvo“ istoimene stranke. Ipak, uz sve simpatije koje sam imao prema ovim, verujem iskrenim hrišćanima i patriotama, nisam mogao a da ih ne prekorim kada su se, na čisto ekskluzivističkoj osnovi, u jednom trenutku proglasili „pokretom“, koji je trebalo da oličava ceo patriotsko-tradicionalistički blok, a pri tom tvrdeći još i da iza njih stoji nekakvih „100 vodećih srpskih intelektualaca“.

Kao što sam se tada (u martu 2011) i bojao da će se dogoditi, „Dveri“ su ostale pokret samo po imenu, dok su se faktički pretvorile u veoma centralizovanu stranku. U njoj ekskluzivno sedmočlano „starešinstvo“ – sastavljeno od osnivača-apostola – imenuje lokalne poverenike, a ovi pak indukuju aktiviste, prenoseći odluke isključivo u jednom smeru: ozgore nadole. U „Dverima“ praktično nema pravog članstva, niti postoje tragovi unutarpartijskih izbora ili demokratije. Time su se dverjani, možda, zaštitili od ubacivanje „krtica“ i stvaranja frakcija – što je kod nas često „ubijalo“ mnoge dobre političke inicijative. Ali, tako su „Dveri“, po svojoj organizacionoj strukturi, postali bliži kakvoj verskoj sekti ili autoritarnoj političkoj partiji, nego pravom demokratskom i pluralističkom političkom pokretu.

Ovakav ekskluzivizam i „tvrda“ organizaciona struktura po pravilu ograničavaju „ulazne informacije“, potrebne za stratešku, pa i taktičku orijentaciju. To kod rukovodstva proizvodi nerealnu percepciju kako okruženja, tako i važnosti i mesta sopstvene stranke. U takvoj situaciji često se prave ozbiljne greške, koje još više smanjuju ionako nevelike izglede (na šta sam svojevremeno dobronamerno ukazivao) da neki stranački novajlija može uopšte da preskoči cenzus od 5 posto. Nije mi drago što su se ova upozorenja potvrdila kao realna – premda 4,3% glasova svakako predstavlja najbolji rezultat (nakon 2000. godine) jednog novajlije koji nije uspeo da uđe u skupštinu.

Ipak, mislim da se ovaj prag od 5 posto mogao i morao preskočiti, samo da su dverjani bili otvoreniji za saradnju i manje ekskluzivni. Dverjani su, navodno, bili raspoloženi za izborne koalicije sa, do tada, parlamentarnim strankama iz patriotskog dela političkog spektra (DSS, SRS i SNS). Ali, oni su ipak bili isuviše zatvoreni prema inicijativama za ukrupnjavanje i objedinjavanje političkih snaga koje su dolazile od drugih vanparlamentarnih patriotskih grupa. Ono što, recimo, znam jeste da dverjani nisu prihvatili inicijativu Đorđa Vukadinovića da se uspostavi izborna saradnja NSPM i „Dveri“. Nakon toga se Đorđe pridružio NOPO i, rekao bih, možda i odlučujuće doprineo da jedan njihov kandidat bude izabran u skupštinu. Tako su, posle svega, dverjani sa 4,3% ostali bez ijednog poslanika, dok se mali NOPO dokopao makar jednog poslaničkog mandata.

* * *

No, nakon bitke lako je biti general i prozivati onog drugog za greške. Svi u demokratsko-patriotskom delu javnosti treba da budemo svesni koliko je grešaka uoči ovih izbora napravljeno – trošeći energiju na uzajamno nadigravanje, isključivanje i sumnjičenje za „saradnju s režimom“. Mi u NSPM smo bili možda najveća žrtva takvog ponašanja, pa baš stoga jasno možemo da vidimo i otvoreno ukazujemo na pogubnost takvog shvatanja „politike“. Ali to ne znači da smo i mi apriori imuni na greške.

Potrebno je, zato, okrenuti novi list, podvući crtu i započeti dijalog – bez optuživanja i uslovljavanja. Iz takvog dijaloga proizaći će jasna refleksija naših političkih prilika i naših osnovnih zadataka u njihovom popravljanju. A iz takve refleksije sasvim prirodno će proizaći saradnja, odnosno akcija. Možda je nedavni zajednički nastup u javnosti NSPM, Naprednog kluba i pojedinih pisaca iz Grupe P-70 dobra početna forma takve saradnje. Ali, od te pojedinačne i ad hoc akcije, pa do ozbiljnijeg učinka patriotsko-demokratskog bloka na sledećim izborma, dug je i trnovit put koji se mora preći.

[2] Svi rezultati za izbore 2012. izračunati prema saopštenju Republičke izborne komisije od 7. maja 2012 (u 16.30).