Poseta Merkelove i prava priroda EU

Postupaj kako mi kažemo, ne kako mi postupamo

Đovani Bokačo

Uvod 

Nedavna poseta nemačke kancelarke Angele Merkel[1] pokazala je još jednom koliki je raskorak između shvatanja Evropske unije u Srbiji i samoj toj Evropskoj uniji. Naime, u Srbiji se EU doživljava kao „vladavina prava“ i „socijalne pravde“ kao i da je ona „demokratska“[2], a kako (zvanično) tvrde i njene članice. Zanimljivo je da se isto tako kod nas doživljavao komunizam. Pored toga, ulazak u EU se u Srbiji, kod nekih, doživljava na mesijanski način, kao ulazak u drugi rajski vrt i zamena za eshaton, a takođe i kao psihološka zamena za nekadašnje: „kad dođe komunizam“.

Poseta Merkelove, sa druge strane je bila prilično neprijatna[3], uz međusobna neslaganja i kroz uzajamno pozivanje na „evropske vrednosti“, koje Merkelova očigledno doživljava na različit način od vladajuće garniture u državi Srbiji. Šta je ovde problem? Problem je što se naši političari ponašaju i delaju, kao da je EU zaista ono što se predstavlja, kao i da se njene članice ponašaju u skladu sa tim. To, nažalost nije slučaj, i postaje toliko bolno očigledno, da to ne može videti samo osoba koja to ne želi da vidi. Naime, u EU ne postoje nikakvi principi, standardi, demokratija i doslednost, što će se videti i u ovom tekstu.

Evropska unija, Nemačka i pravna doslednost

Merkelova je, tokom posete Beogradu izjavila: „Nemačka je priznala Kosovo, Srbija nije, i to je situacija gde moramo uznapredovati“[4], ali takođe je tražila: „ukidanje paralelnih institucija“.[5] Ako Srbija nije priznala Kosovo zašto bi ukidala svoje institucije na Kosovu ili priznavala „kosovske“? Da li je „uznapredovanje“ u stvari popuštanje pod nemačkim stavom povodom Kosova? Jasno je da se nama nameće volja. U čije ime Merkelova govori i zašto to traži? U ime Nemačke, ili u ime EU? Ili je to jedna te ista stvar? Razgovor se u velikoj meri bavio ulaskom Srbije u EU, kao i „dijalogom“ Srbije i instutucija u Prištini. Ono što je zanimljivo je da ni Srbija niti samoproklamovano „Kosovo“ nisu u EU. Zašto je onda Merkelovoj toliko važniji teritorijalni integritet Kosova, od integriteta Srbije?

Ona je takođe navela nešto što se čini kao laž, i što govori dosta: „Evropa je rešenje. Kada budete članica EU, i deo šengena, onda više nema granica, nema pasoša. Ne treba zaboraviti šta se dobija prihvatanjem Kopenhaških principa.”[6] Ima neke ironije u spominjanju Kopenhagena, jer Danska čiji je Kopenhagen prestonica je upravo ponovo uvela granične kontrole[7]. Isto tako EU je blokirala slobodu kretanja, za građane svojih novih članica Rumunije i Bugarske[8]. Sa druge strane, tu slobodu kretanja imaju građani zemalja koje nisu članovi EU, poput Norveške, Islanda i Švajcarske[9]. Tako da imamo slučaj diskriminacije siromašnih članica EU, naspram bogatih zemalja koje nisu članovi EU, od strane same EU! Gde je ovde deklamovana „demokratija“, „socijalna pravda“ i „vladavina prava“?

Pa upravo je sama Nemačka, zajedno sa Francuskom i uvela tu blokadu za nove članice EU. Šta onda to govori o prirodi EU? Njene najbogatije članice mogu da rade šta im je volja, i onda da to nameću slabijim i siromašnijim članovima.

Kako se to uklapa u „slobodu kretanja“? Onda nam Merkelova priča o „Evropi kao rešenju“ i „nemanju granica“. Istovremeno se na zavijen način, traži da Srbija prihvati granice „države Kosovo“.

Jasno je da su priče za medije jedno, a stvarnost nešto sasvim drugo. Sve to govori o nedoslednosti kako unutar same EU, tako i političara zemalja članica.

Postavlja se pitanje, zašto se ovde stalno prepliće stav Nemačke i stav EU? Da li je Kosovo deo Nemačke, članica NATO ili EU? Nije. Što je onda zemlji EU toliko bitan integritet „zemlje“ koja sve to nije, ali joj nije bitan integritet zemlje koja takođe teži da takođe uđe u EU? Zašto je Kosovo i „saradnja“ sa istim toliko bitno za „evropske integracije“?

Srbija i Kipar

Zanimljiv je slučaj jedne zemlje, koja jeste član EU, ali takođe nema razrešeno teritorijalno pitanje, a to je Kipar. Turska je 1974 izvršila invaziju na državu Kipar, čime je severni deo države de fakto od tada van bilo kakve kontrole od strane Republike Kipar. Turska je takođe članica NATO-a.

Takođe, 1983. kiparski Turci su proglasili „Tursku Republiku Severni Kipar“, koju je priznala Turska. Ta teritorija je zaista van svake kontrole Republike Kipar, i funkcioniše odvojeno, dok između dva entiteta skoro da nema nikakvog kontakta niti kretanja stanovništva. Kipar se i dalje zvanično smatra jedinstvenom državom, iako to de fakto uopšte nije.

Uprkos svemu tome, Kipar je primljen u EU 1. maja 2004. godine, bez većih problema. To što država Kipar ne kontroliše 1/3 svoje teritorije očigledno nije bila nikakva prepreka za članstvo u EU. Očigledno nerešeni teritorijalni status nije prepreka za „evropske integracije“. Naravno, za razliku od „Kosova“, „Severni Kipar“, osim Turske niko nije priznao, niti se na državu Kipar vrše pritisci da „sarađuje“ sa „Severnim Kiprom“ i da „omogućava protok ljudi i robe“ sa njim. Obe teritorije na Kipru su potpuno etnički očišćenje od naroda koji drže suprotne strane, i među njima skoro nema nikakve komunikacije.

Dakle, jasno je da u nekim slučajevima za članstvo u EU uopšte nije bitan teritorijalni integritet, a u drugim poput Srbije, jeste. Paralela Srbije i Kipra je toliko ispravna, jer je i „Severni Kipar“ rezultat vojne agresije sile, koja je intervenisala pod izgovorom da bi „sprečila etničko nasilje nad Turcima“, i čije je postojanje rezultat te intervencije i pokroviteljstva te sile.

Problem je što u slučaju Srbije, zemlje koje su na nas izvršile agresiju, imaju vojne okupacione jedinice na delu naše teritorije, i one su priznale „državu Kosovo“, a pritom su i najuticajnije članice EU. To su iste članice koje podržavaju teritorijalni integritet republike Kipra, i primili su isti u EU. Te iste članice podržavaju teritorijalni integritet BiH, koja nije član EU, ali one ne podržavaju teritorijalni integritet Srbije, koja takođe nije član EU, protivno volji i ustavu same Srbije.

Upravo priznavanjem Kosova, Nemačka i dr, su i doveli u pitanje teritorijalnu celovitost Srbije, pa se sad čude što „Srbija nema razrešeno teritorijalno pitanje“. Mi sa takvim članicama EU želimo da delimo „vladavinu prava i zakona“ i „demokratiju“?

Integritet Srbije i EU

Dosta toga o prirodi zemalja EU članica govori samo priznanje Kosova. Naime, kao što se zna, nisu sve zemlje EU uopšte priznale Kosovo, niti to nameravaju da urade. Stoga je jasno da ako to ne moraju već postojeće članice, zašto bi to morao potencijalni član EU? Posebno kad se uzme da se radi o delu teritorije tog potencijalnog člana. Ima li EU, kao takva, uopšte stav prema pitanju integriteta Srbije i Kosova? Da li su se u okviru EU uopšte donosile nekakve odlukeo tome? Kao što smo videli, uopšte ne postoji jedinstvo svih članova EU po tom pitanju.

Da li je parlament EU uopšte donosio neku ključnu odluku o nama? Da li se kandidatura Kipra uslovljavala „dobrosusedskim odnosima“ sa severnim Kiprom? Očigledno nije. Jasno je da pored zvanične politike EU, postoji nezvanična, a ona je mnogo bitnija. Problem je što ona zavisi od volje (ili hira) najmoćnijih članica koje mogu da je tumače po svojoj volji, što ih čini nepredvidljivim i opasnim. A hir i volja tih najmoćnjih članica je priznanje Kosmeta, kao i prilično neprijateljski stav prema Srbiji koji postoji nezavisno od toga šta Srbija čini. Taj stav se ne ogleda toliko u tome šta moćne članice EU pričaju, nego kako delaju.

Tako iz njihove perspektive, nema menjanja republičkih granica bivših članica SFRJ...osim Srbije. Uprkos tome što se Kosmet po svim ustavima SFRJ, uključujući i onaj iz 1974.[10] navodi kao deo republike Srbije, u ovom slučaju ne važe republičke granice. Naravno, u slučaju BiH važe, ali Srbija je „izuzetak“. Šta nam garantuje da u budućnosti Srbija opet ne bude „izuzetak“? Tako kosovski Albanci ne mogu da budu u Srbiji, jer ne žele, ali Srbi iz Republike Srpske u BiH, iako ne žele da budu u BiH, to moraju.

Članice EU, poput Nemačke, brane integritet BiH, i pritiskaju Republiku Srpsku da se odrekne svojih ovlašćenja, koje ima po Dejtonskom sporazumu, ali Srbija se prisiljava da „sarađuje“ sa kosovskim institucijama koje ne priznaje. Tako imamo spinovanje da su institucije Srbije „paralelne“ na njenoj sopstvenoj teritoriji, dok su separatističke institucije legalne! Imamo potpuno neverovatnu situaciju duplih standarda, koje forsiraju članice EU, u kojoj navodno postoji „vladavina prava“. Kakva je to vladavina prava, kad te iste „evropske vrednosti“ ne poštuju države koje su osnivači EU?

Danke Dojčland

Imamo priliku da vidimo izjave hrvatske premijerke Jadranke Kosor[11], u kojoj ona poziva našu državu da „ugasi svoje paralelne institucije na Kosovu“ i da „podržava stav Angele Merkel“ po tom pitanju. Zamislimo situaciju, kada bi predsednik Srbije tražio da BiH ukine paralelne institucije u Republici Srpskoj“. Kako bi na to reagovali Merkelova i Kosorova? Svi znamo. Kako bi tek reagovali da rukovodstvo Srbije traži da Hrvatska ukine svoje paralelne institucije u Krajini?

Takođe, zanimljivo je da uprkos tome što Miloševića nema na vlasti u Srbiji već celu deceniju, on se koristi kao izgovor za sve i svašta. Iako je na vlasti u Srbiji garnitura koja je po volji Zapadu i EU, protiv Srbije se postupa kao da je Milošević još na vlasti. Takođe, u Crnoj Gori neprekidno vlada ista garnitura koja je sarađivala sa tim istim Miloševićem i aktivno učestvovala u ratovima, ali Crna Gora nema problem sa EU zbog toga. Ista vlast u CG može da krši prava svojih građana i meša se u verska pitanja, ali to opet nije problem za EU. Sa druge strane Hrvatska, etnički očišćena od srpskog stanovništva ulazi EU. Takođe, rukovodstvo Hrvatske daje javnu podršku osuđenim generalima za zločine protiv čovečnosti[12]. Svo to nije prepreka za EU, niti čak za osudu od strane uticajnih članica EU od kojih dobija jaku podršku. Upravo od Nemačke je Hrvatska i dobila najjaču podršku za EU članstvo, dok Srbiju uslovljava.

Uprkos tome što je ispunila sve postojeće „uslove“, Srbiji stižu noviji i sve ekstremniji.

Koja je svrha tolikom besmislenom ponižavanju da bi se postalo član jedne nedosledne i licemerne organizacije, čiji najmoćniji članovi se ne pridržavaju načela na koje se pozivaju, a od koje siromašniji članovi nemaju ništa? Zašto bi ti isti prema nama činili bilo kakve usluge? Kakvu mi korist imamo od takve organizacije?

Zaključak

Potpuno je jasno da su „evropske vrednosti“ jedna velika izmišljotina. Evropska unija je u suštini arena, gde najmoćnije zemlje nameću volju slabijima. To što neke države u EU imaju visok standard i pravnu sigurnost za svoje građane, ne znači da one to hoće i za druge države, ili da će te druge države dostići taj standard samim ulaskom u EU. Isto tako ako prosjaka puste u klub milionera, ne znači da će on sam postati milioner zbog toga, ili da će ga milioneri prihvatiti kao svog.

Ponašanje najmoćnijih članova EU ukazuje, da se iste oslanjaju na pravo sile, ne na pravo zakona ili standarde. Bolje rečeno „zakon“, „standardi“ i „vrednosti“ su ono što kažu najmoćniji i najbogatiji. To danas može biti jedno, a sutra drugo. Šta mi dobijamo time? Već i ovako gubimo, iako još nismo čak ni blizu ulasku. Zahtevi za članstvo EU su potpuno neprevidivi, iako u odnosu prema Srbiji se može primetiti obrazac konstantnog neprijateljstva i ucena, nezavisno od trenutne vladajuće garniture u Srbiji.

A što se tiče vladajuće garniture u Srbiji, da li je njima u interesu da budu podređeni potpuno nepredvidljivim silama, koje vrlo lako i naglo mogu da se okrenu protiv njih? Iako neki iz našeg političkog vrha misle da su prijatelji sa takvim ljudima sa Zapada, treba ih podsetiti na sudbine onih koji su vrlo brzo od „partnera“ i „prijatelja“ postajali „monstrumi“ i „diktatori“. Dakle, hirovito i voluntarističko ponašanje najmoćnijih zemalja EU i Zapada ukazuje da bespogovorno slušati i slediti zemlje, koje se ponašaju kao nasilni, neprijateljski i nepredvidljivi tirani nije mudra stvar. Kad sretnemo takve ljude, mi njima ne idemo u susret, nego gledamo da ih izbegavamo po svaku cenu.

Koja je svrha daljeg slabljenja već slabih pozicija Srbije, radi obećavanja „svetle budućnosti“ od strane nepouzdanih i nepredvidiljvih zemalja? Uostalom, biti članica EU prvenstveno znači da se u nju ulazi kao država, ne kao ne-država. Ako uticajne zemlje EU od nas traže da budemo ne-država u navodnoj zajednici država, koja je onda svrha uopšte ulaziti u nju?