Poseta Medvedeva i njen istorijski značaj

U vremenu velike svetske finansijske krize i teške krize budžeta svaka finansijska podrška, naročito ako je značajna, jeste dragocena, a posebno ako dolazi od strane Rusije koja je proteklih godina strateški podržavala Srbiju, pre svega oko Kosova. Naime, kada su sa zapada dolazili krediti i finansijski aranžmani oni su direktno ili posedno bili uslovljeni političkim, ekonomskim i drugim ustupcima. Krediti, investicije i finansijski aranžmani imaju i svoju formalnu cenu u vidu kamata i uslova vraćanja, ali i neformalnu u vidu ustupaka koje zajmodavac traži od nas ili očekuje. Do sada su nas finansijski aranžmani sa zapadnim finansijerim preskupo koštali – pre svega u pogledu gubljenja ekonomskog, pa i političkog suvereniteta. Stoga je, bez obzira na nečije geopolitičko opredeljenje, racionalnije ulaziti u finansijske i investicione aranžmane sa onim zemljama koje nas ne uslovljavaju političkim ustupcima, recimo oko pitanja secesije Kosova.

No, generalno gledano, ako se uzimaju krediti da se zapuši rupa u budžetu od oko milijardu evra, onda je to znak loše politike. To znači da se vlada okreće svima u svetu od kojih bi mogli dobiti neki novac kojim bi „nekako prezimili zimu“. Smešno zvuče retorički istupi predstavnika vlade kako je panično zaduživanje od svih od kojih bi mogli dobiti kredite – zapravo mudra i uravnotežena spoljna politika „i istok i zapad“. Sva je prilika da su im dosadašnji sponzori zbog urušavanja finansijske kule od karata rekli da ih oni više neće „finansijski podržavati“, te da gledaju da se zaduže na nakoj drugoj strani. Tako je naša spoljna politika od jednog zapadnog stuba (ili dva zavisno kako se računa) dobila i „nove stubove zaduživanja“ (Aleksandar Pavić) Rusiju i Kinu. To više nije politika nego panika.

Šta kaže Globalni Brat

Kad se zna motivacija naše vlade da politikom „seci uši, krpi zadnjicu“ nekako preživi budžet još neko vreme, onda je jasno zašto su se obratili i Rusiji za pomoć. No, iako se to sve zna, ipak se mnogi pitaju kako bi na to „približavanje Moskve i Beograda“ reagovali Amerikanci. Iako je svima poznato da je Srbija posle petog oktobra u njihovoj sferi uticaja, i iako kontrolišu ključne političke igrače, finansije, većinu medija i NVO sektor oni gledaju na približavanje Beograda i Moskve sa podozrenjem.

Oni su svesni da dve decnije sistematski podržavaju sve srpske neprijatelje, da su nas bombardovali, okupirali i oteli nam Kosovo, te isforisrali njegovu „nezavisnost“, a da je sa druge strane Rusija ionako istorijski bliska Srbiji podržavala Beograd oko Kosova. Svesni su da sva pronatovksa propaganda njihovih političara, medija i intelektualaca u Srbiji to ne može izbrisati. Svesni su zamrzavanja procesa evrointegracija i da su presahli finansijski tokovi kojim su „podržavali“ proameričke vlade u regionu. Svesni su da globalni trend finansijske krize i mogućeg haosa u perspektivi slabi njihovo prisustvo u regionu. Njih ne brine stanje, već perspektive njihove moći koje i u očima njihovih stratega nisu ružičaste. Stoga će nastojati da blokiraju ili uspore probližavanja Srbije i Rusije.

NATO lobi i realisti

Vladajuća Demokratska stranka i njeni sateliti u izjavama i delovlju osciliraju između jednostrane pronatovske pozicije i realnog sagledavanja situacije u koju spada i izbalansirana politika u kojoj značajno mesto ima i odnos prema Rusiji. Tako su izjave političara ove vladajuće većine prilično šizofrene, s jedne strane neki zvuče kao NATO lobisti, a drugi govore o bliskim i partnerskim odnosima sa Rusijom. Koja će struja prevladati, često je do sada zavisilo od trenutnog odnosa snaga u vladi i interesnih grupa koje stoje iza njih.

Oko ovog pitanja – pitanja saradnje sa Rusijom se i cela politička scena podelila na pronatovski lobi koji je protiv saradnje sa Rusijom i na realiste koji bi da se sarađuje i sa zapadom i sa Rusijom, s tim da se prihvati kao realnost američka dominacija u regionu. Pri tome i u vladi i u opoziciji, pa i u pojedinim strankama poput DS-a imamo prisutne obe struje.

Prošlogodišnje formiranje vlade je izgledalo kao umereni uspeh pronatovskog lobija, ali je početak velike svetske finansijske krize doneo promene u svesti mnogih. Što zbog inercije oko već postignutog preliminarnog energetskog sporazuma, što zbog početka velike krize Srbija je „ispoštovala“ dogovor i došlo je do privatizacije naftne industrije i gasnog sporazuma.

No, to naravno nije išlo bez spoljnih pritisaka i bez krize vlade. Posle toga je usledila kampanja protiv realista u vladi od strane NATO lobista, što je kulminiralo i Bajdenovom posetom. Tada je pronatovska struja u vladi i DS-u (tamo postoji jaka i struja realista) došla do izražaja, pa je do sada bila u zamahu. Predsednik Tadić je pokušavao do sada da balansira između njih, ali se čini da poslednjih meseci popušta pred pronatovskim lobijem i da u njegovim nastupima sve više dominira drugosrbijanska retorika. Čini se kao da više ne govori Boris Tadić već kroz njega progovara Čeda Jovanović.

NATO skretanja i istorijska poseta ruskog predsednika

Da li poseta poseta predsednika Rusije Medvedeva može imati istorijski značaj kada se ima na umu „nato skretanje“ političkog broda Srbije poslednjih meseci. Moguće je da i dalje postiji šansa, jer kako smo rekli, „dolazi kriza“ (i pored Dinkićevih najava da je prošla) a ona efikasno ruši dogme neoliberalne ideologije čiji je pronatovska orijentacija kolaboracionističkog dela elite jadan od temeljnih „stubova“. Javnost u Srbiji sada drugačije gleda na situaciju u svetu, na odnose sa Rusijom, iako je politička elita i dalje velikim delom nesvesna promena na globalnom planu. Mnogima je prirodno da imamo partnerske odnose sa Rusijom, ali i da razvijamo privrednu saradnju sa Kinom, a ne samo kao do sada da čežnjivo gledamo u pravcu Brisela i Vašingtona.

No, sada je mnogim već jasno da je naše članstvo u EU na jako jako dugom štapu. Od naše javnosti se krije činjenica da je proces pridruživanja gotovo zamrznut. Podsećamo da je bivši ambasador Nemačke vrlo iskreno, i na tome mu zahvaljujemo, rekao da će do ulaska Srbije u EU proći dve decenije. Posledica te „dvojke“ koje smo dobili od Brisela, a o čemu se kod nas uporno ćuti jeste i spremnost vladajuće političke klase da se barem u ekonomskom smislu okrene Rusiji, pa i Kini. No, oni su to shvatili u smislu novih zaduživanja gde god je to moguće.

Tako je odlučujuću ulogu u sazrevanju svesti o tome da treba graditi partnerstva i sa drugima, a ne samo sa onima koji su nas bombardovali i oteli nam Kosovo imalo „lukavstvo ekonomskog uma“. Međutim, kako je došlo do pojačavanja pritisaka SAD, ne toliko da Srbija postane članica NATO alijanse koliko da se zaustavi približavanje Rusiji. Kako su pritisci sa Zapada veliki i kako se na terenu vodi jedna perfidna medijsko-politička kampanja pitanje je koliko je postojeća elita sposobna da sačuva preostali deo suvereniteta i nacionalne nezavisnosti. Očigledno je da postoje i oni u vladi koji bi da se od Rusije dobije dragocena politička i ekonomska podrška, a da bi istovremeno rado ušli u NATO. Takva licemerna politika je štetna po Srbiju i strateški i moralno. Čini se da im je glavna prepreka kako da uvedu Srbiju u NATO, a da to Srbi ne primete.

Isto tako, kao da žele da „sakriju“ i predsednika Rusije od građana Srbije da se ne bi videlo na javnom okupljanju kakav ugled Rusija ima u srpskom društvu. Neke stvari se neko vreme mogu prikrivati, ali tako krupne i dugo vremena sigurno ne mogu. Istina na kraju izbije na videlo i stoga bi kao impuls koji bi pomogao Srbiji da nađe sebe mogla da bude i poseta predsednika Rusije. U tom smislu bi ona bila od istorijskog značaja, bez obzira na značaj ugovora koji će biti potpisani.