Politički analitičari i izdaja intelektualaca

Svaku našu izbornu kampanju već kao po nepisanom pravilu prate iracionalni, ali permanentni napadi i diskvalifikacije političkih analitičara. Oni naročito dobijaju na snazi neposredno nakon objavljivanja preliminarnih projekcija izbornih rezultata. Tada nastaje prava utakmica u dokazivanju koji je analitičar ostvario veći promašaj u svojim analizama i tako pokazao nečuvenu nekompetentnost i neobjektivnost.

Rezultati ovih vanrednih parlamentarnih izbora i procenat izlaznosti biračkog tela bili su veliko iznenađenje ne samo za analitičare već za našu celokupnu političku javnost. Ovakav izborni ishod bio je samo dodatni razlog da se nastavi započeta difamacija najobjektivnijih političkih analitičara, koji su svakako i sami u velikoj meri bili zatečeni ovakvim rezultatima i manjom izlaznošću biračkog tela u odnosu na drugi krug predsedničkih izbora. Ovoj žestokoj hajci nije propustio da se pridruži ni tzv. levičarski bojovnik Milorad Vučelić u svojoj pečatovskoj kolumni pod naslovom „Epidemija političkih analitičara“, u kojoj je pokušao da napravi konačni ideološki obračun sa svim onim političkim analitičarima koji ne dele njegov inače iskren „levičarski“ i „antiglobalistički“ pogled na svet.

U ovom napadu lišenom valjane argumentacije on zastupa stav da je u našim političkim prilikama angažovanog intelektualca smenio politički analitičar, i to je po njemu u samo dva-tri izuzetka specifična sorta ljudi. Oni se, kako kaže Vučelić, javljaju u vreme izbora kao pošast, lišeni su znanja, oni su kao epidemija, nemaju nikakva ideološka i filozofska uverenja, oni su pomoćnici i sekundanti nesrećnim i neukim, a mržnjom ostrašćenim novinarima. Ovakva salva diskvalifikacija nije odavno sručena na pačenićke glave političko-analitičarske sorte, koji su, sudeći po Vučelićevim stavovima, jedino dostojni prezira i eventualno žaljenja. Njih treba odstraniti iz našeg javnog života, kao gubu iz torine.

U ne tako dalekoj prošlosti imali smo mnogo prilika da vidimo kako funkcioniše nesalomivi i stameni angažovani intelektualac vučelićevskog kova, koga su krasili nepokolebiva „levičarska“ ideološka i filozofska uverenja, znanje, nezavisnost i hrabrost u iznošenju stavova suprotnih od zvanične politike, sve je to uspevao ovaj angažovani intelektualac da nam demonstrira u vreme vladavine Slobodana Miloševića, kada su inače doživeli svoje zvezdane trenutke i kada se njihova reč veoma poštovala. I to posebno u Centru jedinica za specijalne operacije u kome je verovatno Vučelić, kao ubeđeni nezavisni angažovani intelektualac, vodio filozofske razgovore o sudbini levice i globalizovanog sveta. On očigledno nije pripadao prokazanoj sorti političkih analitičara, koji po njemu kao oficiri dolaze posle masakra da provere da li ima preživelih i da ih likvidiraju. On je pripadao i pripada onoj plemenitoj sorti angažovanih intelektualaca koji su svoj ideološki zadatak revnosno obavljali i obavljaju pre bilo kakvog masakra, kasnije se i ne osvrćući na tragične posledice svog inženjeringa.

On se kao posvećeni intelektualac i ne bavi takvim trivijalnostima kao što su ljudske sudbine, novac, moć, unosni poslovi i sinekure, ostajući stalno na mrtvoj straži levičarske ideološke pravovernosti. Njemu, pri tome, posebno smeta što srpski analitičari ne idu u debatne klubove, niti posećuju kafane jer oni idu pravo na televizije sa nacionalnom frekvencijom. Tako je jedini izvorno preostali angažovani intelektualac Vučelić odredio neku vrstu specijalnog rezervata za političke analitičare nesklone debatovanju, njima je jedino dozvoljeno da brbljaju u zabranima debatnih klubova i kafana, pri čemu bi televizije sa nacionalnim frekvencijama trebalo da zaposedne falanga ideološki pravovernih intelektualaca, spremnih da svoj levičarski idealizam i posvećenost ideji „levice“ podele sa unesrećenim narodom, koji sada živi pod terorom potkupljivih, amoralnih i nezajažljivih političkih analitičara. Samo u Srbiji može da se dešava da ljudi koji su u starom režimu kao angažovani intelektualci stekli velika bogatstva sada i dalje bez ikakvog stida govore o levičarskim idejama socijalne pravde i jednakosti.

Posebnu pažnju Vučelić je posvetio pogubnom uticaju političkih stranaka na opredeljenje i nadahnuće političkih analitičara, koji u centralama stranaka trpe svakakva poniženja uvek spremni da budu transmisije stranačkih vođa. Da groteska i paradoks budu veći, o tome govori ovaj angažovani intelektualac koji je bio – a po svemu sudeći to i ostao – sinonim za ostrašćenog stranačkog glasogovornika, i koji nam je upravo u vreme neprikosnovene vladavine socijalista demonstrirao kako funkcioniše poslušničko novinarstvo. Upravo nam je on pokazao kako izgleda snishodljivi nezavisni intelektualac koga je najzad obasjala milost vrhovnog stranačkog lidera i koga je on, skrivajući pogled, tretirao kao najzad pronađeno ideološko proviđenje. Intervju koji je Slobodan Milošević dao Vučeliću kao direktoru nacionalne televizije ostao je do danas primer neprevaziđene podaničke proskineze. Sada govoriti da u centralama stranaka naši vajni analitičari dobijaju uputstva i direktive pravi je izraz amoralnosti čoveka koji je izgubio bilo kakav osećaj za samorefleksiju, samopoštovanje i koji očigledno misli da ovde ljudi ne pamte gotovo ništa.

U ovom tekstu Vučelić takođe tvrdi da su politički analitičari zapravo obični stranački propagandisti i agitatori, aktivisti i poslušnici, i da takvog ostrašćenog slugeranjstva po njemu nikada nije bilo u ovom narodu. Politički analitičari su tako označeni kao poslušnički ešalon DEPOS -a i EU birokratije. Zaista je neverovatno da čovek koji sebe svrstava u istinski angažovane intelektualce može da govori o ostrašćenom slugeranjstvu kada je upravo on pripadao najordinarnijem poslušničkom ešalonu starog režima.

Kada se čovek suoči sa ovakvom vrstom samozaborava i neskrivene amoralnosti, može se samo ozbiljno zapitati da li smo mi još uvek sposobni i da li možemo da odvojimo moral od amoralnosti, laž od istine, iskrenost od pritvornosti, manipulaciju od težnje da se dostigne elementarna objektivnost. I što je najstrašnije, Vučelić ne propušta da u svom tekstu plasira neku vrstu poternica upravo za ljudima koji spadaju u najuzornije primere političkih analitičara. On je čak sebi dao za pravo da velikodušno amnestira od ove besprimerne ideološke hajke veoma značajne i uticajne političke analitičare (oni inače čine jezgro Nove srpske političke misli ), koji su inače izloženi najvećim i najtežim ideološkim napadima liberalno-građanski orijentisanih angažovanih intelektualaca.

Naslov „Epidemija političkih analitičara“ jasno nam ukazuje na osnovnu težnju ovog autora, da se ova epidemija efikasno suzbije, za početak objavljivanjem poternica, a kasnije, zavisno od političkih prilika i povoljnijih društvenih okolnosti, dozvoljena su i ostala poznata sredstva. Ovaj Vučelićev tekst je još jedno svedočanstvo da živimo u zemlji u kojoj je amoralnost postala normalna pojava, nad kojom se retko ko više zgražava, pri čemu su u političkim i ideološkim borbama i dalje dozvoljene najbrutalnije diskvalifikacije ljudi koji imaju drugačije mišljenje. Ne kaže naš narod slučajno da vuk dlaku menja, ali ćud nikako.

I šta ostaje ovako ideološki stigmatizovanim političkim analitičarima – da se povuku i prepuste javni prostor samoproklamovanim angažovanim intelektualcima vučelićevskog kova? Ne, to nikako ne treba učiniti, jer pravo vreme za afirmaciju političke analize tek dolazi, budući da je Srbija ipak nepovratno kročila na demokratski put. Ovo su samo senke i relikti prošlosti, ideološke aveti, koje su stvarni izraz nemoći da se prihvati postojanje različitih pogleda na svet. Tome i služi pojava velikog broja političkih analitičara u našem društvu i taj proces se ne može zaustaviti. To najmanje može učiniti „angažovani intelektualac”, koji je neposrednim političkim delovanjem pokazao kako izleda stvarna izdaja i angažovanosti i plemenitog intelektualnog poziva.

23. maj 2008. godine