Podele će još izvesno vreme biti srpski usud

Intervju vodio: Saša Bižić

Nakon parlamentarnih izbora u Srbiji, 11. maja, koalicija Socijalističke partije Srbije, Partije ujedinjenih penzionera Srbije i Jedinstvene Srbije preko noći je postala najatraktivniji potencijalni partner za ostale aktere političke scene. U prvim reakcijama medija i javnosti na aktuelni odnos snaga, dominiralo je uvjerenje da će za odluku socijalista o podršci za formiranje vlade biti presudan broj punuđenih funkcija u izvršnoj vlasti i javnim preduzećima, kao i ogoljena finansijska korist od tog čina. U razgovoru za «Novi Reporter», politički analitičar iz Beograda Dejan Vuk Stanković nije bio sklon takvim pojednostavljenjima, pri čemu je ukazao na značajnije dimenzije međustranačkih pregovora: «Š to se tiče lukrativnog momenta, on će biti u igri, ali teško da će biti odlučujući, jer će socijalisti najverovatnije dobiti dovoljno i od jednih i od drugih. U pregovorima pre mogu presuditi programski stavovi i odnos prema biračkom telu, nego lukrativni momenti vezani za elite u partijama. Elite su prilično dobro namirene, barem kada je reč o lukrativnom momentu u političkom životu».

Novi Reporter: Šta će, po vašoj procjeni, biti presudno za odluku saveza SPS – PUPS – JS o sudbini njihovih 20 skupštinskih mandata: stavovi o nacionalnom pitanju, slični pozicijama SRS, DSS i NS, ili teme evropskih integracija, koje u redovima liste «Za evropsku Srbiju» odnedavno prepoznaju kao kopču sa socijalistima?

Stanković: Ako se formiranje nove koalicije bude striktno posmatralo po programskim osnovama i političkim stavovima, onda je koalicija DSS-NS, SPS – PUPS – JS i SRS mnogo verovatnija nego bilo kakva pomisao da će se praviti koalicija SPS i DS-a. Zašto? Pa, zato što su SPS i njegovi partneri iz koalicije gotovo istovetnog stanovišta po pitanju kosovsko-metohijske politike. Po toj važnoj temi srpske politike, oni imaju zajednički stav neprihvatanja nezavisnosti, iste argumente u prilog pomenutom stavu i sličnu prateću antizapadnu retoriku, koja je sastavni deo šire interpretacije događaja na KiM u proteklih 20 godina. DS je protiv nezavisnosti, ali je potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Briselom i snažno se zala že za evropske integracije. Inače, povodom EU, ta tema nije tačka spajanja između SPS-ove koalicije i DS-a, iz prostog razloga što su, deklarativno, sve stranke za ulazak u EU, s tim što se može videti razlika u pristupu po pitanju SSP-a. DSS i SRS su otvoreno protiv, dok SPS to nije eksplicite rekao, ali potencira Rezoluciju 1244, što znači i teritorijalni integrititet i suverenitet Srbije na KiM, a to, najblaže rečeno, nije garantovano SSP-om.

Kada je riječ o odnosima Srbije sa trouglom SAD – EU - Rusija, gdje je granica između stvarnog konfliktnog i izolacionog kapaciteta hipotetičke vlasti SRS - DSS – SPS i imaginacije s tim predznakom u predizbornoj retorici njihovih političkih konkurenata?

Ukoliko se formira koalicija SRS – DSS – SPS, ne očekuje nas svetla spoljnopolitička perspektiva u odnosima sa Zapadom, već dalje zatezanje, sračunato sa željom da se povodom Kosova inicira novi pregovarački proces. Sumnjam da će, uprkos insistiranju vlade u Beogradu, bilo ko na Zapadu ozbiljno razmatrati tu ideju, posebno ako EULEKS bude instaliran u svim delovima Kosova u roku od mesec, mesec i po dana. Pregovori o KiM su za EU završeni slanjem EULEKS-a, a mnoge, tačnije najjače zemlje EU, aktom priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova stavile su tačku na svoju kosovsku politiku i teško je verovati da će svoje stavove opozivati. Srbija ima i imaće veoma dubok i dugoročan problem po pitanju KiM sa Zapadom i to će biti konstanta u našim odnosima, sve dok u Beogradu u osnovi ne odluče da usklađuju svoju kosovsku politiku sa evropskom. Načelno gledano, vlada SRS – DSS - SPS neće biti zatvorena za ekonomske odnose sa Zapadom. Kakvi će oni biti, ostaje da se vidi. Na Zapadu važi princip tržišne, a ne direktivne privrede, tako da nije nemoguće da investitori vođeni logikom profita investiraju u Srbiju. Mogućnost investiranja rašće ako se zadrže stimulativna poreska rešenja za biznis, ubrzaju administrativne procedure za započinjanje posla, ojača pravna država i to posebno u domenu borbe protiv korupcije i kriminala, a iznad svega ukoliko se očuva makroekonomska stabilnost i bezbednosna stabilnost i mir u regionu. Odnosi sa Rusijom biće dobri i sadržajni onoliko koliko Rusi budu iskazali interes za to. Nivo postojeće saradnje u ekonomskom smislu verovatno će se podići, jer je objektivno ne tako veliki. Politički odnosi će se razvijati u pravcu podrške srpskoj stvari po pitanju Kos ova i Metohije.

Šta bi trebalo da se dogodi da znatan dio populacije u Srbiji preispita skepsu prema politici Zapada? Da li se od Vašingtona i Brisela očekuje ublažavanje tranzicionih nevolja iz domena ekonomije ili razumijevanje za srpske nacionalne interese?

Kada je reč o državnim i nacionalnim pitanjima, skepsu naroda i velikog dela elite prema Zapadu ne može ublažiti toliko ekonomska pomoć, koliko neki politički gestovi koji zaustavili rušenje srpskih državno-nacionalnih interesa i elementarnog dostojanstva. Takvi gestovi, nažalost, više su u domenu teorije, nego prakse. Ekonomska pomoć bi doprinela stabilizovanju društvenih prilika u zemlji. Ali, bez obzira na to, gorko osećanje nepravde i frustracije će ostati, sve dok Zapad ne učini nešto pozitivno za Srbiju u domenu važnih i osetljivih državnih i nacionalnih tema. Pošto je to malo verovatno, naglašena skepsa i distanca, uz osećanje potrebe za ekonomskom saradnjom, predstavljaće većinski stav Srbije prema EU i SAD.

Da li eventualni aranžman liste «Za evropsku Srbiju» o formiranju vlasti sa koalicijom oko socijalista može izazvati nestabilnost u pojedinačno najjačem bloku u zemlji? Jesu li ideološki animoziteti u Srbiji postali do te mjere nebitni, da neće biti nikakvog sindroma «kosti u grlu» u krugovima nekadašnjih tvrdih opozicionara?

S obzirom na neophodnost saradnje sa SPS-om, niko iz koalicije «Za evropsku Srbiju» neće potezati priče o sumornim devedesetim i vlasti Slobodana Miloševića. Kampanja podsećanja na vreme vlasti SPS-a ispunila je svoju funkciju – omogućila je sjajan rezultat na predsedničkim i parlamentarnim izborima. Sada će na sceni biti nova marketinška umotvorina, koju bih nazvao kampanjom preobraćanja. Izgleda da će se do juče « crveni banditi » iz SPS-a bojiti u plavo-žuto, Dačić će postati ili biti nominovan za Evropljanina godine, Krkobabić će se preko noći pretvoriti baštinika socijaldemokratije evropskog tipa, a pretpostavljam da će Palma postati odaniji EU od njenog idejnog osnivača Roberta Šumana. Dakle, ne samo da neće biti iskopavanja starih animoziteta, nego će se u evroreformskim medijima brutalno raditi na tome da SPS – PUPS - JS postanu deo « politički prosvećene evropske elite prvog reda » . U ovim delikatnim okolnostima po evroreformsku političku elitu ne očekujte ništa drugo do spoj spinovanja javnog mnjenja, beskrupolozne trgovine i moralno-političke nedoslednosti.

U kolikoj mjeri je realna opcija koja podrazumijeva okretanje bloka « Za evropsku Srbiju » LDP-u i poslanicima nacionalnih manjina, uz parcijalni zahvat u redove trojke SPS – PUPS - JS, bez Dačićevih poslanika, ali sa mandatima penzionera i najpoznatijeg Jagodinca?

Koalicija SPS – PUPS - JS može više profitirati kao jedinstvena celina, nego što to može neka stranka pojedinačno učiniti, ukoliko bi išla u susret evroreformskom bloku. Drugo, mislim da će, što se tiče ličnih benefita za lidere ove koalicije, SRS i DSS biti dovoljno izdašni, tako da bilo ko od lidera socijalističke koalicije neće imati potrebe za soliranjem, motivisanim dobrom nagradom. Doduše, kada ovo kažem, ne isključujem da će iz evroreformskog bloka pokušavati cepanje koalicije pridobijanjem nekog pojedinačnog lidera i partije, i to ne samo tokom ovih pregovora, nego i kasnije, pre svega ako vlada SPS – SRS - DSS bude profunkcionisala.

Kakvo značenje u komunikaciji SPS-a sa DS-om, ali i sa DSS-om i radikalima, ima tema socijalne pravde?

Socijalna pravda je tema SPS-a, dok je za DS ta tema više retorička i politički taktička, nego supstancijalno politička. Naime, DS tačno pragamatički procenjuje da je leva opcija u Srbiji bez adekvatnog i uticajnog predstavnika. Poslednja predizborna kampanja je pokazala da bi socijalisti tražili reviziju učinaka privatizacije, promenu zakona o socijalnoj zaštiti najugroženijih slojeva društva, izmene zakona o pravima radnika, besplatno školstvo, zdravstvo i još mnogo toga što spada u korpus socijalističkih ili socijaldemokratskih tema. U sklopu poređenja SPS-a i koalicije predvođene DS-om, valja naglasiti i da su DS i G17 Pl us uveli zakonodavstvo i praksu koja po malopre navedenim temama u velikoj meri podseća ili na zemlje koje su okončale tranziciju ili na zapadne kapitalističke zemlje. Dakle, ako govorimo o koaliciji SPS-a i DS-a, programski je reč o različitim opcijama koje bi morale mnogo da pregovaraju i usklađuju svoje stavove ne bi li našle neke zajedničke principe i prostor za njihovo konkretno ostvarenje. S druge strane, ako je reč socijalno-ekonomskim temama, SRS zagovara kritičku reviziju liberalnog kursa u domenu socijalno-ekonomske sfere, dok bi DSS, iako desna i ekonomski više proliberalna partija, tako nešto prihvatio pod plaštom ideala koga treba praktično pokazati prema svim članovima zajednice.

Da sumiramo - kada se uzmu u obzir svi relevantni faktori, kolike su šanse za zaokret socijalista prema DS-u?

Koalicija SPS-a i DS-a nije unapred medijski pripremljena, a uz to predstavlja nemali rizik za SPS, budući da je njihovo biračko telo po vrednosnim i političkim orijentacijama sličnije SRS-u i DSS-u. Uopšte, priča o koaliciji SPS-a i DS-a je medijski naduvana, iz prostog razloga što demokrate nemaju drugog partnera sa kojim bi pravili savezništvo, koje bi im omogućilo ostanak na vlasti. Opravdanje saradnje DS-a i SPS-a moglo bi se naći u dugoročnoj nameri SPS-a da se transformiše u pravcu evropske socijaldemokratske partije. Legitimacija takvog zaokreta SPS-a i svojevrsno « pranje partijske biografije » bila bi saradnja sa DS-om, a spremnost SPS-a da decidno podrži SSP dokaz je da se stvari mogu kretati u pravcu saradnje demokrata i socijalista.

Da li se na osnovu uvida u rezultate posljednjih izbora u Srbiji može razabrati u kojim smjerovima se odvijao transfer glasova između političkih stranaka i koalicija?

Došlo je do izvesne preraspodele utica ja u biračkom telu kod DS-a, LDP-a i DSS-a, kao i do rasta popularnosti socijalista. Ovo drugo je proizvod sinergijskog efekta, nastalog udruživanjem ove partije sa strankama koje imaju stabilne i lojalne birače, poput PUPS-a i JS. Što se tiče DS-a, LDP-a i DSS-a, stvari stoje ovako - snažan otklon DS-a prema Koštunici doveo je do prelaska LDP-ovaca u DS, dok je, s druge strane, pomeranje DSS-a udesno, tačnije ka radikalima, proizvelo to da su proevropski orijentisani DSS-ovi glasači otišli ka DS-u. Radikali su, manje – više, ostali na svome, a od koalicije sa DS-om u postojećim okolnostima profitirale su stranke poput SPO-a, LSV, SDP i G17 Pl us, budući da nijednoj od ovih stranaka ne bi bio garantovan ulazak u Parlament u slučaju samostalnog izbornog nastupa.

Mogu li se u izbornim rezultatima prepoznati indicije da će u dogledno vrijeme početi da slabe tenzije u Srbiji, čiji je uzrok bukvalna prepolovljenost zemlje na zagovornike nacionalnih i građanskih prioriteta?

Podele će još izvesno vreme biti usud srpske političke i javne scene. Dubina i realnost podela rezultat su dejstva dva faktora – nedostatka istinskog konsenzusa oko važnih pitanja i političke isključivosti i netrpeljivosti. Dok se ne dođe do konsezusa i dok se ne stvori relaksiranija atmosfera u javno-političkom polju, podele prisutne kako u eliti, tako i u društvu, nastaviće svoj negativni učinak. Realno, ova atmosfera može se postepeno promeniti jedino promenama obrazaca mišljenja i delanja, pre svega u političkoj i medijskoj eliti. Nažalost, ove promene se ni ne naziru.

Gdje su se na neformalnoj rang-listi posljednje predizborne kampanje i postizbornih rasprava u Srbiji nalazile teme koje teritorijalno izlaze iz okvira Beograda, Vojvodine i centralne Srbije: od kosovske « kvadrature kruga » do Republike Srpske?

Kos ovo je bilo i ostalo i verovatno će ostati jedna od centralnih tema srpske politike. RS se nije naročito tematizovala, iz prostog razloga što u Srbiji manje - više postoji konsenzus oko poštovanja Dejtonskog sporazuma. Dejtonski sporazum smatra se osnovom za razvoj političkih, ekonomskih i svakih odnosa sa RS.

(Novi Reporter)