Pod kojim je to „okolnostima“ Srbija spremna da prizna nezavisnost KiM i da li uopšte smeju da postoje takve okolnosti

Za početak, moram da pohvalim ovaj izveštaj koji je zaista iscrpan, dobar i profesionalan, kao što je manje-više dobri i profesionalni gotovo svi materijali koji dolaze iz Ministarstva spoljnih poslova. To prilično štrči, odnosno, u pozitivnom smislu odudara od najvećeg dela materijala koji nam ovde stižu iz raznih ministarstava – tekstovi iz MIP-a su manje  birokratski, informativni su i znam da mnoge kolege te materijale čuvaju kao edukativni materijal.

Ohrabrujući trend povlačenja priznanja „Kosova“ od strane nekih zemalja, ali...

U svakom slučaju, ono što je u ovom izveštaju treba pohvaliti jeste borba za  smanjenje broja članica UN koje su priznale nezavisnost „Kosova“ i rezultati koji se u toj borbi beleže. Neki se u našoj  javnosti tome podsmevaju kad kažu: „Šta nam znači Burundi? Šta nam znači Gvineja Bisao?“. A, s druge strane, kada su priznavale „Kosovo“, niko se nije pitao kakve su to zemlje. U Generalnoj skupštini UN svaki glas je isti i svaki se važi. I svaki poen u toj utakmici zlata vredi.

Meni je drago što čujem od ministra da je borba protiv nezavisnosti „Kosova“ prioritet u različitim aspektima, uključujući i ovaj aspekt  borbe za povlačenja međunarodnog priznanja „Kosova“ od strane nekih zemalja, odnosno da ste Vi, kako rekoste, „dali nalog da to bude prioritet naše diplomatske mreže“. Mada, trebalo bi da se podrazumeva da je to diplomatski prioritet. Naravno da jeste i naravno da tako treba da bude. I loše je što Vi to uopšte morate da ističete, i što ja to moram da pohvaljujem, jer bi to trebalo da se podrazumeva – da je borba za sprečavanje nezavisnosti i borba za povlačenje međunarodnog priznavanja „Kosova“ naš spoljnopolitički i državni prioritet.

Međutim, uprkos svemu rečenom, imam jednu ozbiljnu dilemu, i u vezi sa tim sam u poslednje vreme nekoliko puta postavljao pitanje u Skupštini, ali na njega nikako da dobijem odgovore od Ministarstva spoljnih poslova. Ovo ministarstvo sam ranije hvalio zbog činjenice da uredno odgovaraju na poslanička pitanja, ali sada su ti odgovori naprasno prestali da stižu. Ne znam da li je u pitanju neka greška u komunikaciji, ili poštar ne može da me nađe i ne stiže da ih uruči. Moje pitanje se ticalo nedavno održanog Samita u Sofiji „EU - Zapadni Balkan“. Pitao sam vrlo jasno i konkretno: da li Srbija radi na koordinaciji svojih diplomatskih napora sa Španijom u pokušaju zajedničkog nastupa na tom samitu?

Naše učešće na samitu u Sofiji bilo jedna vrsta diplomatskog i spoljnopolitičkog poniženja

Mada, za mene je i ta ćutnja bila neka vrsta odgovora. Naime, jasno je da nije bilo adekvatne koordinacije. Na kraju krajeva, Marijano Rahoj nije došao u Sofiju (a u međuvremenu je, evo, i smenjen), Španija je u različitim aspektima bojkotovala taj skup, a usput je uspela da ubaci u završni dokument i neke formulacije koje i nama odgovaraju. Nemam  iluzija da su oni to radili iz ljubavi prema nama, jer te stavke, naravno, odgovaraju i samom Madridu zbog unutrašnjepolitičkih problema s kojima se suočava ta zemlja. Ali, svejedno, to je slično kao sa ovim povlačenjem priznanja. Kada se povlači priznanje „Kosova“, neko kaže – ma, to je mala i beznačajna zemlja. A kada se priznaje onda kažu: „evo, još jedna zemlja je priznala“. E, tako i ovde, kada mnogi priznaju nezavisnost „Kosova“ onda se to prihvata zdravo za gotovo, a kada se neko bori protiv toga i podržava nas, kao Španija ili Rusija, onda se kaže kako oni, tobože, „to rade zbog svojih interesa“. Pa, šta? I ovi koji priznaju takođe to rade iz nekih svojih interesa. No, nama bi valjda trebalo da bude bliži interes onih čiji se interes poklapa sa našim, nego oni čiji su nam interesi suprotstavljeni? Dakle, mislim da ta koordinacija s Madridom nije bila dobra, ili barem nije bila dovoljna i da je – bez obzira na to što je tu na kraju nađena nekakva „kompromisna“  formulacija u predstavljanju, na šta ćete se Vi verovatno pozivati – naše učešće na samitu u Sofiji bilo jedna vrsta diplomatskog i spoljnopolitičkog poniženja.

Iako je to, kao i mnogo šta drugo, medijski zataškano, u javnosti je ostao snažan utisak da se u poslednje vreme Španija više borila protiv nezavisnosti „Kosova“ nego sama Srbija. To je i moj utisak, bez obzira na to što, rekoh, pohvaljujem i ovo što je u ovom izveštaju navedeno da ministarstvo preduzima na tom planu.

Dosta sa lažnim „balansima“ – hoćemo li konačno izvući logičan zaključak iz činjenice da nije moguće pronaći dodirnu tačku sa zapadom po pitanju KiM?

Dosta sa lažnim „balansima“ – hoćemo li konačno izvući logičan zaključak iz činjenice da nije moguće pronaći dodirnu tačku sa zapadom po pitanju KiM?

Vi sami ste, gospodine ministre, maločas, u svom izlaganju postavili ključno pitanje koje i ja takođe postavljam: Možemo li naći zajednički jezik i interes sa Zapadom kada je reč o Kosovu i Metohiji? Mislim da ne. Ne znam da li je naša diplomatija toga svesna, ali u svakom slučaju politika aktuelne, kao i prethodne vlasti izgleda nije dovoljno svesna te činjenice – da je nemoguće ili da je barem jako teško naći zajednički jezik, interes, stav ili makar najmanji zajednički imenitelj sa Zapadom kada je reč o nezavisnosti „Kosova“. A imam utisak i da ne postoji dovoljna svest o posledicama te nemogućnosti. Dakle, vlasti nisu dovoljno svesne te činjenice (o nemogućnosti pronalaska zajedničkog jezika sa zapadom povodom Kosova), a  još su manje svesni posledica – a najmanje su spremni da izvuku konekvence iz te činjenice (činjenice nemogućnosti pronalaženja zajedničkog interesa sa Zapadom po tom pitanju). Epilog i posledica toga jeste da ili „zabijamo glavu u pesak“ i pravimo se da ne primećujemo tu činjenicu – ili je konstatujemo, ali ništa ne preduzimamo, niti povlačimo adekvatne zaključke i implikacije iz te činjenice.

 Neko se tome raduje, ali meni je žao što je to tako jer uvek je dobro kad možete da harmonizujete svoje interese sa moćnim ili najmoćnijim zemljama sveta. Ali, eto, ne možemo i toga moramo biti svesni i u skladu sa tim aktivno raditi.

U odeljku izveštaja koji se tiče bezbednosne politike na celoj strani, pa i više od toga, priča se o odnosima i kontaktima sa NATO paktom. Tu se pominju brojni susreti, pominju se Stoltenberg, Mičel, Fog, general Pavel i čitav niz kontakata sa predstavnicima NATO alijanse itd. A Rusija se u čitavom ovom odeljku o bezbednosnoj politici pominje – doslovno –  jednom, u jednoj rečenici, i to u paketu sa Češkom Republikom i Kraljevinom Švedskom

Prelazim na najvažniju slabost ovog izveštaja, kojeg sam načelno pohvalio, ali koji je, takođe, u suštini izraz pomenute nedovoljne svesti o značaju i posledicama činjenice da nema zajedničkog interesa i harmonizacije sa Zapadom po pitanju Kosova i Metohije. U odeljku izveštaja koji se tiče bezbednosne politike na celoj strani, pa i više od toga, priča se o odnosima i kontaktima sa NATO paktom. Tu se pominju brojni susreti, pominju se Stoltenberg, Mičel, Fog, general Pavel i čitav niz kontakata sa predstavnicima NATO alijanse itd. A Rusija se u čitavom ovom odeljku o bezbednosnoj politici pominje – doslovno –  jednom, u jednoj rečenici, i to u paketu sa Češkom Republikom i Kraljevinom Švedskom.

Dakle, to je otprilike proporcija u ovom izveštaju: stranica i po o odnosima sa NATO – a mi smo kao „neutralni“ – i u jednoj jedinoj rečenici jedna-dve reči o Rusiji.

Možda je ovo slučajno, možda se tako to “slučajno poklopilo“ u ovom periodu na koji se izveštaj odnosi. Ali, u suštini, to je taj disabalans koji pomalo neprijatno implicira i pokazuje kakav je realan odnos „na terenu“ naših spoljnopolitičkih i bezbednosnih napora i aktivnosti. Mislim da to nije dobro i da to mora što pre i koliko god je moguće da se promeni.

(...) Pošto očito neću imati prilike da naknadno prokomentarišem odgovore gospodina ministra (jer je predsedavajući najavio da neće biti dalje diskusije), samo da u ovih preostalih minut i po, kažem dve stvari. Prva koju sam propustio da kažem, a važna je i po Vas pozitivna – ja bih voleo da mi kao odbor, sada, ili na nekoj narednoj sednici ne samo načelno podržimo napore ministarstva, nego i da kao zvaničan zaključak ovog odbora tražimo od vlade da za sledeći budžet izdvoji više sredstava unutar razdela za Ministarstvo spoljnih poslova za aktivnosti na sprečavanju novih ili povlačenju postojećih priznanja nezavisnosti „Kosova“. A što ne znači uvek samo lobiranje ili mito, već, prosto, omogućavanje da naši ljudi i naše diplomate budu na mestima gde se o tome odlučuje.

Druga i važnija stvar i dilema koju nisam stigao da podelim sa Vama ovde, a u svetlu više ili manje pohvalnih ocena za ove trudove i napore Vašeg ministarstva – i to je takođe jedno od mojih neodgovorenih pitanja koja sam postavljao vladi –  da li uopšte postoji komunikacija i koordinacija spoljne politike sa predsednikom Republike?

Pod kojim smo mi to okolnostima i uslovima, gospodine ministre, spremni da prihvatimo nezavisnost „Kosova“? I da li uopšte smeju da postoje takve okolnosti?

Naime, izjave predsednika Republike, i to moram otvoreno i sa žaljenjem da kažem, deluju dosta odudarajuće u odnosu na sve ono što mi ovde čujemo, ne samo danas od Vas kao ministra spoljnih poslova, nego čak i od premijerke, kada dođe u skupštinu i odgovara na pitanja. To što oni ovde kažu uglavnom zvuči tako da se dobar deo toga može potpisati i od nas iz opozicije i od, maltene, svih u ovoj zemlji. Ali ono što čujemo u intervjuima i u javnim nastupima predsednika Republike deluje znatno drugačije – od zagovaranja Briselskog sporazuma, pa do govora o „spremnosti na kompromis“, koji u njegovoj izvedbi jako miriše na kapitulaciju, odnosno na mirenje sa nezavisnošću i prihvatanje nezavisnosti Kosova „pod nekim okolnostima i uslovima“. To se više puta  čulo iz usta predsednika ove države, a više puta je i demantovano od strane ministra spoljnih poslova. I zato poslednja rečenica ovog mog izlaganja glasi: Pod kojim smo mi to okolnostima i uslovima, gospodine ministre, spremni da prihvatimo nezavisnost „Kosova“? I da li uopšte smeju da postoje takve okolnosti?

Hvala.

 (izlaganje Đorđa Vukadinovića na 44. sednica Odbora za spoljne poslove Skupštine Srbije, 1. jun 2018.)