Piši za život, Vasiću, droga – NE!

Pre nekoliko dana i ovoj redakciji sam poslao jedan post u kome podržavam protu Branislava Peranovića i njegov rad, ali politička korektnost je čudo – zahvatila je i NSPM. Možda zato jer do sada nisam našao ni jedan primer da neko u medijima naširoko podržava mere zaposlenih u Crnoj Reci, osim roditelja štićenika, ali ko njih šiša – dobrobit njihovih potomaka je važnija Milošu Vasiću i onima koji se zgražavaju nad neprimerenom upotrebom lopate.

Da se ipak vratimo bivšem milicajcu Milošu Vasiću, koji u tekstu „Šta je iz raja izašlo“, objavljenom u dnevnom listu „Danas“ i na sajtu „Peščanika“, piše sledeće:

„Šta je to, dakle, što se može postići lopatom, a ne može strpljenjem? Lečenje zavisnosti o heroinu? To sigurno ne. Dopuštam, sasvim politički nekorektno, da par vrućih šamara – pogotovo na javnom mestu – mogu da imaju terapeutski učinak kad baš ništa drugo ne pomaže, ali to su prilike retke i specifične.”

Lopatom se, Vasiću, može postići to da ovisnik koji je došao na odvikavanje od heroina, plašeći se upravo lopate, ne pokuša da drogu unese u Centar pun ljudi koji su tu iz najbolje namere i radi izlečenja, a koji će, ako vide da droga može da nađe put i do takvog mesta – jednostavno popustiti pred iskušenjem i nastaviti po starom. Tako će njihova žrtva (kriziranje “na suvo” koje su prošli), žrtva roditelja (koji sve plaćaju, obično rasprodajući imovinu) i rad osoblja u Crnoj Reci postati besmislen.

Od toga jedini koji mogu imati koristi su fensi doktori koji po B92 razglabaju o odvikavanju u njihovim “radionicama”. Jedan takav je sinoć gostovao u “Poligrafu”. Autor emisije je, sasvim politički korektno, izbegao da ga priupita koliko košta odvikavanje u njegovoj privatnoj klinici, kao i koliki je procenat izlečenih i recidivista.

A Vasić, kao bivši milicajac, naravno da “dopušta par vrućih šamara”, ali pod uslovom da ih aplicira stručna (policajac) ili makar osoba evropskog usmerenja (N. Kandić)... Ovo čak ne želim ni da komentarišem koliko je degutantno. Ili ste protiv batina – ili ste za njih. Izaberite sami.

“Porodice nemaju više ni snage, ni volje, ni ljubavi, ni strpljenja da se bore sa zavisnošću o heroinu svog deteta, jer to je strašno teško”, ocenjuje dalje Vasić.

Pre nego što odluče da svog narkomanskog potomka dovedu u Crnu Reku, porodice su obično već u bankrotu, do kog su ih doveli ovisnici, jer nesposobni i preokupirani potragom za drogom ne mogu da zarade za istu. Onda roditelje stave pred dilemu: ili će im pomoći tako što će im dati novac za kvalitetnu robu koju valja “ortak iz kraja”, ili će biti saučesnici u njihovom smrtnom ishodu ako budu kupovali robu koju neki “seku” čak i strihninom, a koja je jeftinija. Pred ovako postavljenom supozicijom roditelji su nemoćni. Pomoći detetu još ovaj put, a onda će on (“obećao je”) otići na lečenje, ili prihvatiti da ga šaljete u izvesnu smrt jer, zaboga, morate imati automobil. Naravno, ništa se ne dešava kako je dogovoreno, narkomanima je “dozvoljeno” ne samo da lažu, već i da prodaju sebe i svoje bližnje, da kradu iz kuće, da obijaju apoteke itd, kako bi se još jednom “roknuli”.

Vasić i njegovi saučesnici tvrde da ovakve ljude mogu izlečiti ubeđivanjem u “radionicama”. Jedino ne prezentuju rezultate. Možda zato što divlji Srbi ipak bolje reaguju na lopatu nego na lepu reč punu ljubavi i razumevanja. A činiti odgovornim roditelje za to što neki četrdesetogodišnjak ne može da se skine sa heroina je bezobrazluk. Ako su neku odgovornost i imali, jer nisu na vreme uočili simptome zavisnosti kod deteta, da li su krivi zbog toga što punoletna osoba, koja je delimično “očišćena” metadonom, ponovo traži heroin čim dođe do para?

Vasić zatim primećuje:

“Sada, kad je skandal pukao, dešavaju se neke zanimljive stvari: protojerej-bajker odmah je sazvao roditelje i ‘štićenike’ da sastave saopštenje u kome, naravno, podržavaju i protojereja i metode ‘lečenja’. Skoro pa da je cela priča ispala još jedan ‘napad na Srpsku pravoslavnu crkvu’. Crkva se, međutim, prekontala i oprala ruke od cele te priče, prepustivši je državnim vlastima da se bave. Samo im je još to falilo posle Pahomija, Ilariona i ostaloga.”

Šta je ovde perjanici Druge Srbije neobično? Valjda bi oni koji pomažu ljudima (pa i ovako, jer bolje ne umeju), trebalo da se sada samoubiju, kako bi udovoljili novinarima koji su našli temu za prežvakavanje, političarima kojima je ovo baš dobro došlo, jer će u frci oko Crne Reke doneti neke odluke dobre samo za njih, ”psihijatrima”, kojima Crna Reka odvodi pacijente ispred nosa, jer ima rezultate koje oni nemaju, bez obzira na titule i preporuke sa B92...

A neko je izgleda vrlo nezadovoljan što je Sinod izdao ono saopštenje, jer je propala “navlakuša” da se cela Crkva optuži za inkviziciju, nazadnjaštvo itd. I vrlo je nesrećan, jer ne živi u Americi gde bi o pedofilima u mantiji mogao da piše svakodnevno. Ovako se mora zadovoljiti dvojicom procesuiranih, što je premalo za Pulicera.

“Zato državu ne zanimaju ovisnici i njihovi izvori narkotika: oni su samo logički kraj tog lanca u kojemu se svi bogate, osim seljaka koji gaji mak negde u Afganistanu za male pare i uličnog džankija koji ga plaća velikim parama”, tvrdi Vasić.

Pa, pitajte ombudsmana zašto ga ne zanimaju ovisnici i šta je njegova kancelarija učinila da ih zaštiti od dilera! Jedino što je činjenica je to da je g. Janković “naložio službama” da pripreme krivičnu prijavu protiv onih koji nešto rade da bi pomogli narkomanima. Kako se desilo da se džoint u mom gradu može kupiti za 50 dinara? Je li i za to kriv Slobodan Milošević? Možete se postaviti na glavu – ali u njegovo vreme je droga bila skuplja, iako su prihodi građana bili manji. A to što se sin nekog njegovog tajkuna i tada drogirao – baš me briga. Moj za taj luksuz nije imao novca. Ovo sad je tekovina “tržišne ekonomije” u kojoj niko ne radi, nego svi koji su “sposobni” nešto “kombinuju”, pa je i “rad” sa drogom postao privredna grana.

Miloš Vasić, pun razumevanja za nekadašnje kolege, zaključuje:

“Policija je umorna i rezignirana, a ima zaista važniji posao od mrtvog narkomana: da lovi žive trgovce i švercere.”

Pa zašto ih onda, g. Vasiću, ne lovi? Razumevajući vašu potrebu da zaštitite svoje saradnike i informatore iz MUP-a, ipak ne mogu da shvatim toliku količinu simpatija za njihov nerad u suzbijanju narkomanije. Ili se nećete složiti da je glavni diler u svakom gradu na vezi kod funkcionera SUP-a?