Politički život | |||
Perspektive srpskog otpora na KiM - pouke nemačkog bojkota Francuza i Belgijanaca u Ruru |
četvrtak, 16. maj 2013. | |
„Srpski dan posle“ počeo je američkim proglašenjem druge albanske države na Balkanu, u martu 2008. Srbi, branitelji suvereniteta i teritorije, dospeli su zbog toga i do Haškog suda, što je istorijska premijera nasilja nad žrtvama u međunarodnom pravu. Srbe danas (Amerikanci i većina njihovih saveznika) tretiraju poput Nemaca u Velikom i Drugom svetskom ratu, poput najvećih zločinaca čovečanstva u savremenoj istoriji. Autor je i na osnovu ovog istorijskog poučnog primera stoga uveren da je perspektiva nenasilnog otpora Srba na KiM efektan odgovor nelegalnoj okupatorskoj tvorevini - „državi Kosovo.“ Reč je o strategiji otpora dugog trajanja naspram Albanaca, i njihovog borbenog krila, Albanaca- Šiptara u istorijskom naletu. Reč je najpre o specifičnom otporu koji podrazumeva totalnu mobilizaciju srpskog naroda. Srpskoj javnosti i njenoj političkoj klasi nudimo na razmatranje temeljne, uporne, pa time na kraju dugih budućih napora i uspešne opcije otpora kombinovanim okupatorsko-šiptarskim strategijama konačnog zauzimanja srpske teritorije na KiM. Ne zaboravljajmo pritom nikada postulat velikog geografa i geopolitologa Iva Lakosta: „Nema naroda bez teritorije!“ Za potpisnika ovih redova već više od dve decenije nema sumnje da su Vašington i Zapad krenuli u strategijsko dovršavanja svojih višedecenijskih radova na novoj bezbednosnoj arhitekturi i geometriji jugoistoka Evrope. Srbe su u tom cilju teritorijalno sakatili, i nemilosrdno bacili u ekonomski nekorisnu zonu Evrope. Dok se geopolitički parametri ne promene, Srbima zato preostaje jedino dugoročni i odlučni otpor NATO okupatorima, uz striktno ignorisanje i nesarađivanje sa njima, na celoj teritoriji KiM. To je teško, mučno, često sa visokom cenom, ali je moguće. Istorijski primer koji sledi potvrda je uverenosti autora. Pobednici u Velikom ratu nisu imali milosti, niti su odgađali reparacije, uprkos totalnom državnom, ekonomskom i socijalnom krahu Nemačke. Francuzi i Belgijanci okupiraju rudom bogati Rur, januara 1923, kako bi naplatili dogovorenu ratnu štetu. Otpor Nemaca, bez oružja, postaje ubrzo generalni. Nemci u glavi imaju samo misao odlučnog i istrajnog potkopavanja planova osvajača. Okupator će, naspram nemačkog složnog zida, izdržati samo dve godine, ne ostvarujući svoje ciljeve. Paralelno sa naplatom, okupatori rade na političkim ciljevima, poput odvajanja Nemačke i Rajnske oblasti, kako bi se tim parčanjem sprečilo eventualno ponovno jačanje Nemačke. Nemci su poraženi, ali ne i mentalno slomljeni, pa se njihova politička klasa odlučuje za politiku nesaradnje sa okupatorom. Ova „generalna linija nemačkog naroda“ odlučena je samo nekoliko dana pre dolaska stranih trupa. Nemačka vlada iz Berlina uzima učešće u otporu, a sindikati igraju odlučnu ulogu u prihvatanju ovakvog političkog izbora nemačkog naroda. I nemački sindikati igraju odlučnu ulogu u prihvatanju ovakvog političkog izbora nemačkog naroda. Poznata je i ova direktiva sindikalista: „Ako službenici i radnici prestanu sa radom čim stignu osvajači, i ako zaposleni odbiju da odgovore na zahteve franko - belgijskih komisija, bilo bi moguće da se komisije i oružane snage liše sredstava vršenja svog zadatka“. Nemci potom primenjuju brojne metode nenasilnog otpora: odbijaju naredbe okupatora, pribegavaju činovima nenasilnog prkosa; vlasnici rudnika odbijaju da služe osvajačima; masovne demonstracije pred sudovima tokom pokušanih suđenja protiv pripadnika otpora; nemački policajci odbijaju da salutiraju stranim zvaničnicima; nemački železničari odbijaju da drže vozove u funkciji za Francuze, demontiraju železnički materijal; železničari odbijaju da iskopavaju ugalj; trgovci odbijaju da prodaju stranim vojnicima; iako izgladneli, Nemci odbijaju da koriste narodne kuhinje koje su uspostavili okupatori; nemačke novine štampaju se uprkos zabranama; plakati koji pozivaju na otpor preplavljuju zidove. Naspram sveukupnog otpora, okupatori primenjuju oštru represiju: nameće se vanredno stanje, vrši se izgon otporaša ka neokupiranom delu Nemačke, konfiskuju se novac i dobra, primenjuje se cenzura štampe, rade vojni sudovi. Pored toga, okupator u Ruru oslobađa lopove i ubice, ali utamničava građane bez suđenja, osuđuje na teške zatvorske kazne. Sudovi su pretrpani, kao i zatvori, ljudi su bičevani, streljani. Okupatorski vojnici su razmešteni po kućama domaćeg stanovništva i u školama, Nemcima su nametnute lične karte. Kako su otpor okupatoru i represija strane vojske izazvali značajne nestašice hrane, stanovništvo je ubrzo izgladnelo, a bolesti su počele da uzimaju danak. Međutim, Nemci ne posustaju. Sukob prate brojne diverzije, a često se likvidira i personal okupatora. Zbog toga se pojavljuje sve više francuskih špijuna i cinkaroša, ali Nemci odgovaraju paralelnim merama likvidiranja Nemaca koji se bave dostavljačkim radnjama za okupatora. Situacija polako postaje nesnosna Francuzima, pa sprovode sve nove represalije i teške kazne za nemačko ponašanje, poput zabrane saobraćanja putevima. Nezaposlenost je sve veća, pojavljuje se prava glad, inflacija je takođe nesnosna. I pored slabljenja jedinstva otpora, i uprkos tome što nemačka vlada stavlja tačku na kampanju nesaradnje sa okupatorom, polako se pojavljuju i plodovi generalizovanog otpora. Doduše, najpre u inostranstvu. Belgijanci će se usprotiviti metodama svoje vlade u Nemačkoj. U Francuskoj se javlja grupa advokata („švapski advokati“), koji brane Nemce. Krajem 1923, predsednik Poenkare priznaje pred Skupštinom neuspeh. Sve ovo prouzrokuje međunarodne pregovore o Nemačkoj. Tada na scenu stupaju SAD i Velika Britanija, koji svojom diplomatijom uspevaju da izmene sistem naplate ratne štete. Nemačka čak dobija zajam, uz pretpostavku da će ostati ujedinjena, pa uskoro stabilizuje marku. U junu 1925, okupacione franko-belgijske trupe se povlače iz Nemačke. Istoričari kažu - Nemačka nije pobedila, ali je sačuvala suštinu. Rajnska oblast je ostala nemačka, a okupatori nisu uspeli da isisaju ekonomske resurse. O ovom svojevremeno piše francuski autor Žan Marišez: „Pažnja svih ostaje usredsređena na predmet sukoba: nenasilnost, korišćenje zakona, umnogostručavanje malih akcija, koherencija. Otpor je neoružan i jedino je moguć i duboko legitiman.“ Marišez savetuje izbegavanje sabotaže, jer često „proizvode nezdravu klimu, i smanjuju simpatije prema otporašima. Treba ih izbegavati, ili pak koristiti sa suzdržanošću, i pojaviti se direktno sa strategijom nenasilnog otpora. Nasilje naspram nenaoružanih ljudi, kod agresora stvara velike probleme: moral trupa pada, odlučnost njegovog javnog mnenja se krnji. To može da bude početak rasula." Predmet ovog teksta, međutim, nije analiza potonjeg hitlerovsko-nacističkog vremena, već nenasilni rurski otpor, bitan kao iskustvo na više razina. Primer pokazuje da jedna vlast postoji tek kada su joj podanici poslušni. Nikakva sila okupatora ne može da postigne svoj cilj bez saradnje domaćeg stanovništva. Ovakve akcije krnje autoritet okupatora, koštaju ga skupo, i demorališu ga i umaraju. Brzo, inteligentno i strategijski dugoročno pozicionisanje naspram okupacije je od odlučujuće važnosti za otpor agresiji i okupaciji. Situacija na KiM umnogome ima drugačije karakteristike, ali je bitna kolektivna svest da albansko-šiptarska država ne može da bude država Srbima i da je plod okupacije (SAD - EU). Podsetimo i da su Albanci - Šiptari decenijama uporno vaspitali svoju decu upravo da su „Srbi okupatori, uzurpatori njihove zemlje i resursa, suštinski neprijatelj šiptarskog naroda.“ Pred kamerom televizije „Frans 2”, u izbegličkom logoru u Makedoniji, 9. maja 1999, osmogodišnja šiptarska izbeglica odrecitovala je svetu jasnu poruku naučenu od roditelja: „Vi, Srbi, ostavićete sve same siročiće/ jer Kosovo je Albanija /ito je jedinstveni narod.” Kolektivni srpski otpor je okupljački, ujediniteljski. Tu strategiju razumeju svi slojevi stanovništva. Na KiM je alavi svetski kapital stigao sa namerom da isisava naš ugalj i druge sirovine, pa se mora naterati „da propišti majčino mleko.“ Lagano, strpljivo, uporno, jer je u pitanju dugoročni srpski nacionalni interes, kome je ime neprikosnoveno pravo naroda na održivi razvoj, na odbranu identiteta, na suverenitet nad svojim resursima, koji su garant održivog razvoja, a sve to proklamuje OUN. Problem je suštinski jednostavan: šta će jesti naša deca i unuci, ako nam definitivno preotmu resurse, garanciju održivog razvoja Srbije u 21. i narednim stolećima? Šta kada Albanci - Šiptari počnu, uz punu asistenciju alavih multinacionalki, da nam naplaćuju našu struju dobijenu iz kosmetskog uglja? U ovom času je prerano da animirano i Albance kako će u prljavoj igri eksploatisanja zajedničkih resursa i oni sami na kraju biti opljačkani za dug period. Njihova politička klasa i dalje ne želi da prozre u „pomoći“ velikih tek puko stavljanje šape na zajedničke srpsko-albanske resurse. A srpsko-šiptarski problem istorijski se rešava samo jednim prosedeom: zajedničkom eksploatacijom resursa na KiM, pod nadzorom UN. To je jedini način, inače će istorija uskoro ponovo doneti ratna rešenja, ma kako se Albanci zavaravali američkom zaštitom. U takvom geopolitički vrlo mogućem scenariju bliske budućnosti, naspram Albanije i Šiptara u regionu neće stajati samo Srbi, već i drugi kojima je ovaj mali narod koji se nerazumno širi preko svog gubera već zagorčao budućnost: Makedonci, Crnogorci, Grci, a verovatno i Bugari. Možda ćemo jednog dana zajedno raditi na rešavanju tog problema, ali političke klase Šiptara i Albanaca su i dalje u fazi nacionalne euforije, pod narkozom sindroma „Hvala, Ameriko!“
Srbima je danas pritom teže da ostvare ono što su Nemci uspeli 1925 - da njihov protest pridobije međunarodnoo javno mnjenje. No, stvari se ipak menjaju na KiM. Srbi su u očitom i od svih u svetu vidljivom položaju žrtava. To traje već 14 godina, i to će se nastaviti. Trpljenje takvog statusa, ali i uporno pozivanje međunarodne javnosti u pomoć, imaće na duži rok uspeh. Sve dok jednog dana na pregovarački sto ne bude stavljeno i sada prikrivano pravo na održivi razvoj, koje se srpskom narodu flagrantno otuđuje pljačkom prirodnih resursa na Kosmetu, zajedničke baštine oba naroda. Ova nenasilna strategija mora da bude podržana vladinom politikom i nevladinim organizacijama, kojih je u Srbiji na stotine. Hoće li se i dosad ne baš patriotski prononsirane NVO konačno priključiti ovakvom pravednom otporu Srba sa KiM? Svaki Srbin treba, međutim, shodno spoznaji o ekstremno teško položaju našeg naroda, da bude uveren kako je uporna primena građanske neposlušnosti prema okupaciji, od istorijskog značaja za budućnost našeg naroda i svih građšana Srbije. Autor je naučni saradnik Instituta za političke studije |