Перспективе српског отпора на КиМ - поуке немачког бојкота Француза и Белгијанаца у Руру

„Српски дан после“ почео је америчким проглашењем друге албанске државе на Балкану, у марту 2008. Срби, бранитељи суверенитета и територије, доспели су због тога и до Хашког суда, што је историјска премијера насиља над жртвама у међунарoдном праву. Србе данас (Американци и већина њихових савезника) третирају попут Немаца у Великом и Другом светском рату, попут највећих злочинаца човечанства у савременој историји. Аутор је и на основу овог историјског поучног примера стога уверен да је перспектива ненасилног отпора Срба на КиМ ефектан одговор нелегалној окупаторској творевини - „држави Косово.“ Реч је о стратегији отпора дугог трајања наспрам Албанаца, и њиховог борбеног крила, Албанаца- Шиптара у историјском налету. Реч је најпре о специфичном отпору који подразумева тоталну мобилизацију српског народа. Српској јавности и њеној политичкој класи нудимо на разматрање темељне, упорне, па тиме на крају дугих будућих напора и успешне опције отпора комбинованим окупаторско-шиптарским стратегијама коначног заузимања српске територије на КиМ. Не заборављајмо притом никада постулат великог географа и геополитолога Ива Лакоста: „Нема народа без територије!“

За потписника ових редова већ више од две деценије нема сумње да су Вашингтон и Запад кренули у стратегијско довршавања својих вишедеценијских радова на новој безбедносној архитектури и геометрији југоистока Европе. Србе су у том циљу територијално сакатили, и немилосрдно бацили у економски некорисну зону Европе. Док се геополитички параметри не промене, Србима зато преостаје једино дугорочни и одлучни отпор НАТО окупаторима, уз стриктно игнорисање и несарађивање са њима, на целој територији КиМ. То је тешко, мучно, често са високом ценом, али је могуће.

Историјски пример који следи потврда је уверености аутора. Победници у Великом рату нису имали милости, нити су одгађали репарације, упркос тоталном државном, економском и социјалном краху Немачке. Французи и Белгијанци окупирају рудом богати Рур, јануара 1923, како би наплатили договорену ратну штету. Отпор Немаца, без оружја, постаје убрзо генерални. Немци у глави имају само мисао одлучног и истрајног поткопавања планова освајача. Окупатор ће, наспрам немачког сложног зида, издржати само две године, не остварујући своје циљеве.                

Паралелно са наплатом, окупатори раде на политичким циљевима, попут одвајања Немачке и Рајнске области, како би се тим парчањем спречило евентуално поновно јачање Немачке. Немци су поражени, али не и ментално сломљени, па се њихова политичка класа одлучује за политику несарадње са окупатором. Ова „генерална линија немачког народа“ одлучена је само неколико дана пре доласка страних трупа. Немачка влада из Берлина узима учешће у отпору, а синдикати играју одлучну улогу у прихватању оваквог политичког избора немачког народа. И немачки синдикати играју одлучну улогу у прихватању оваквог политичког избора немачког народа. Позната је и ова директива синдикалиста: „Ако службеници и радници престану са радом чим стигну освајачи, и ако запослени одбију да одговоре на захтеве франко - белгијских комисија, било би могуће да се комисије и оружане снаге лише средстава вршења свог задатка“.   

Немци потом примењују бројне методе ненасилног отпора: одбијају наредбе окупатора, прибегавају чиновима ненасилног пркоса; власници рудника одбијају да служе освајачима; масовне демонстрације пред судовима током покушаних суђења против припадника отпора; немачки полицајци одбијају да салутирају страним званичницима; немачки железничари одбијају да држе возове у функцији за Французе, демонтирају железнички материјал; железничари одбијају да ископавају угаљ; трговци одбијају да продају страним војницима; иако изгладнели, Немци одбијају да користе народне кухиње које су успоставили окупатори; немачке новине штампају се упркос забранама; плакати који позивају на отпор преплављују зидове.

Наспрам свеукупног отпора, окупатори примењују оштру репресију: намеће се ванредно стање, врши се изгон отпораша ка неокупираном делу Немачке, конфискују се новац и добра, примењује се цензура штампе, раде војни судови. Поред тога, окупатор у Руру ослобађа лопове и убице, али утамничава грађане без суђења, осуђује на тешке затворске казне. Судови су претрпани, као и затвори, људи су бичевани, стрељани. Окупаторски војници су размештени по кућама домаћег становништва и у школама, Немцима су наметнуте личне карте. Како су отпор окупатору и репресија стране војске изазвали значајне несташице хране, становништво је убрзо изгладнело, а болести су почеле да узимају данак. Међутим, Немци не посустају. Сукоб прате бројне диверзије, а често се ликвидира и персонал окупатора. Због тога се појављује све више француских шпијуна и цинкароша, али Немци одговарају паралелним мерама ликвидирања Немаца који се баве достављачким радњама за окупатора. Ситуација полако постаје несносна Французима, па спроводе све нове репресалије и тешке казне за немачко понашање, попут забране саобраћања путевима. Незапосленост је све већа, појављује се права глад, инфлација је такође несносна.       

И поред слабљења јединства отпора, и упркос томе што немачка влада ставља тачку на кампању несарадње са окупатором, полако се појављују и плодови генерализованог отпора. Додуше, најпре у иностранству. Белгијанци ће се успротивити методама своје владе у Немачкој. У Француској се јавља група адвоката („швапски адвокати“), који бране Немце. Крајем 1923, председник Поенкаре признаје пред Скупштином неуспех. Све ово проузрокује међународне преговоре о Немачкој. Тада на сцену ступају САД и Велика Британија, који својом дипломатијом успевају да измене систем наплате ратне штете. Немачка чак добија зајам, уз претпоставку да ће остати уједињена, па ускоро стабилизује марку. У јуну 1925, окупационе франко-белгијске трупе се повлаче из Немачке. Историчари кажу - Немачка није победила, али је сачувала суштину. Рајнска област је остала немачка, а окупатори нису успели да исисају економске ресурсе.                  

О овом својевремено пише француски аутор Жан Маришез: „Пажња свих остаје усредсређена на предмет сукоба: ненасилност, коришћење закона, умногостручавање малих акција, кохеренција. Отпор је неоружан и једино је могућ и дубоко легитиман.“ Маришез саветује избегавање саботаже, јер често „производе нездраву климу, и смањују симпатије према отпорашима. Треба их избегавати, или пак користити са суздржаношћу, и појавити се директно са стратегијом ненасилног отпора. Насиље наспрам ненаоружаних људи, код агресора ствара велике проблеме: морал трупа пада, одлучност његовог јавног мнења се крњи. То може да буде почетак расула."

Предмет овог текста, међутим, није анализа потоњег хитлеровско-нацистичког времена, већ ненасилни рурски отпор, битан као искуство на више разина. Пример показује да једна власт постоји тек када су јој поданици послушни. Никаква сила окупатора не може да постигне свој циљ без сарадње домаћег становништва. Овакве акције крње ауторитет окупатора, коштају га скупо, и деморалишу га и умарају. Брзо, интелигентно и стратегијски дугорочно позиционисање наспрам окупације је од одлучујуће важности за отпор агресији и окупацији.      

Ситуација на КиМ умногоме има другачије карактеристике, али је битна колективна свест да албанско-шиптарска држава не може да буде држава Србима и да је плод окупације (САД - ЕУ). Подсетимо и да су Албанци - Шиптари деценијама упорно васпитали своју децу управо да су „Срби окупатори, узурпатори њихове земље и ресурса, суштински непријатељ шиптарског народа.“ Пред ка­ме­ром те­ле­ви­зи­је „Фран­с 2”, у из­бе­глич­ком ло­го­ру у Ма­ке­до­ни­ји, 9. маја 1999, осмо­го­диш­ња шип­тар­ска из­бе­гли­ца одрецитовала је свету јасну поруку научену од родитеља: „Ви, Ср­би, оста­ви­ће­те све са­ме си­ро­чи­ће/ јер Ко­со­во је Ал­ба­ни­ја /ито је је­дин­стве­ни на­род.”      

Колективни српски отпор је окупљачки, ујединитељски. Ту стратегију разумеју сви слојеви становништва. На КиМ је алави светски капитал стигао са намером да исисава наш угаљ и друге сировине, па се мора натерати „да пропишти мајчино млеко.“ Лагано, стрпљиво, упорно, јер је у питању дугорочни српски национални интерес, коме је име неприкосновено право народа на одрживи развој, на одбрану идентитета, на суверенитет над својим ресурсима, који су гарант одрживог развоја, а све то прокламује ОУН.      

Проблем је суштински једноставан: шта ће јести наша деца и унуци, ако нам дефинитивно преотму ресурсе, гаранцију одрживог развоја Србије у 21. и наредним столећима? Шта када Албанци - Шиптари почну, уз пуну асистенцију алавих мултинационалки, да нам наплаћују нашу струју добијену из косметског угља?  

У овом часу је прерано да анимирано и Албанце како ће у прљавој игри експлоатисања заједничких ресурса и они сами на крају бити опљачкани за дуг период. Њихова политичка класа и даље не жели да прозре у „помоћи“ великих тек пуко стављање шапе на заједничке српско-албанске ресурсе. А српско-шиптарски проблем историјски се решава само једним проседеом: заједничком експлоатацијом ресурса на КиМ, под надзором УН. То је једини начин, иначе ће историја ускоро поново донети ратна решења, ма како се Албанци заваравали америчком заштитом. У таквом геополитички врло могућем сценарију блиске будућности, наспрам Албаније и Шиптара у региону неће стајати само Срби, већ и други којима је овај мали народ који се неразумно шири преко свог губера већ загорчао будућност: Македонци, Црногорци, Грци, а вероватно и Бугари. Можда ћемо једног дана заједно радити на решавању тог проблема, али политичке класе Шиптара и Албанаца су и даље у фази националне еуфорије, под наркозом синдрома „Хвала, Америко!“

Србима је данас притом теже да остваре оно што су Немци успели 1925 - да њихов протест придобије међународноо јавно мњење. Но, ствари се ипак мењају на КиМ. Срби су у очитом и од свих у свету видљивом положају жртава. То траје већ 14 година, и то ће се наставити. Трпљење таквог статуса, али и упорно позивање међународне јавности у помоћ, имаће на дужи рок успех. Све док једног дана на преговарачки сто не буде стављено и сада прикривано право на одрживи развој, које се српском народу флагрантно отуђује пљачком природних ресурса на Космету, заједничке баштине оба народа. Ова ненасилна стратегија мора да буде подржана владином политиком и невладиним организацијама, којих је у Србији на стотине. Хоће ли се и досад не баш патриотски прононсиране НВО коначно прикључити оваквом праведном отпору Срба са КиМ?            

Сваки Србин треба, међутим, сходно спознаји о екстремно тешко положају нашег народа, да буде уверен како је упорна примена грађанске непослушности према окупацији, од историјског значаја за будућност нашег народа и свих грађшана Србије.

Аутор је научни сарадник Института за политичке студије