Ovozemaljski nemiri i seobe Simeona Mirotočivog

Iz srpskog duhovnog nasleđa, od 1945. do 1990, potpuno izopšteni Dragiša Vasić je, u knjizi „Karakter i mentalitet jednog pokolenja“, još 1919, odmah posle Velikog rata, pisao da „jedino Srbi, kao seljački narod, nikada nikome nisu davali više nego što zaslužuje, ni manje nego što mu je pripadalo“.

„Iako (srpski narod) nije divinizirao ni cara Dušana, ni Obilića, ni Karađorđa, njegova zahvalnost nije bila ništa manja nego što ju je dugovao knezu Lazaru, kralju Milanu ili Putniku. I Stepa i Mišić nisu njegovi polubogovi niti idoli, ali su njegovi očevi. Njegovi svetitelji, to su prosvetitelji; to je Rastko Nemanjić i njegov otac, i Stevan Dečanski, i svi drugi koji su podizali škole, manastire i bolnice... On (srpski narod) je divinizirao (jedino) Rastka Nemanjića, onog uzvišenog čoveka koji se beše odrekao pozitivne, primamljive, pune čari privilegije, da bi stao pred nesigurnim, pred nezahvalnim, pred razočarenjem i pred osobitim naporom; onoga koji je, pošto je žrtvovao jedno zavidno mesto koje mu je obezbeđivalo kraljevski život, pristao da se žrtvuje za sve radi njihova dobra. Toga čoveka koji je u život stupio ne da zavađa nego da miri, on je uzdigao na pijedestal božanstva; toga pastir-Savu, čijem se snažnom i velikom duhu, možda, jedino ima zahvaliti što se njegova braća, koja behu ukrstila vlastoljubive mačeve, izmiriše...“ – reči su čoveka koji će započeti javni život kao republikanac u Kraljevini SHS, a okončati fizički, neznano gde i neznano kako, povlačeći se, ka Italiji i Austriji, sa trupama Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini, u proleće 1945. godine.

Ni krivi ni dužni, posle „Utiska nedelje“ (30.1.2020), veliki župan Stefan Nemanja (Prepodobni Simeon Mirotočivi) i moja ovozemaljska malenkost ispadosmo kolateralna šteta upravo u ljutom politikantskom meču pristalica divinizacije, oboženja i obogotvorenja, na jednoj, i simpatizera dedivinizacije, razoboženja i razobogotvorenja, na drugoj strani.

Zicer im je – tim zapenušanima - „Marinkovom barom“ kao prikladnom mestu za spomenik Nemanji, nabacio Goran Marković.

O tome i sam drndam još od prvog Vrhovnikovog kamen-temeljca na tom prostoru: Ne treba da se ruši „Beograd na vodi“, ali ni da ruši železnička i autobuska pre nego se izgrade nove! Rušitelji – stoj! Graditelji (ali, ne divlje gradnje) – napred!

Toj se lokaciji, ruku na srce, usprotivio, u tom trenutku, kandidat za kandidata dela opozicije za gradonačelnika stonog grada, prof. Vladeta Janković. I kazao da bi „staru železničku stanicu trebalo da vratimo tamo gde je bila – jer stručni ljudi kažu da je to moguće“, što bi podrazumevalo izmeštanje spomenika velikom županu sa trenutne lokacije. Usput je prof. Janković obećao i da će, ako bude u prilici, njegov tim da „stare zgrade vrati u funkciju, a ne da ih ruši“, a što se „Beograda na vodi“ tiče: „Šta je – tu je: da ga rušimo, nećemo!“

O tome i sam drndam još od prvog Vrhovnikovog kamen-temeljca na tom prostoru: Ne treba da se ruši „Beograd na vodi“, ali ni da ruši železnička i autobuska pre nego se izgrade nove! Rušitelji – stoj! Graditelji (ali, ne divlje gradnje) – napred!

Zbog toga, za ovaj drugi stav, iznet u emisiji, nisam odoleo da promptno ne pohvalim profesora: „Ovo je ključno obećanje: nećemo rušiti! Do sada su delovi opozicije išli radikalno: ako su nešto, pod okriljem noći, fantomi rušili po Savamali, sad ćemo i mi sve što je, u međuvremenu, izgrađeno, da srušimo i vratimo u prethodno stanje. To nije dobro obećanje, to plaši građane. Ovo je divna poruka što sada čujem, prvi put da čujem iz tog dela opozicije, to je primereno nekome ko želi da se kandiduje za gradonačelnika... Ne rušiti „Beograd na vodi“, nego odmah videti ko je vlasnik toga, zašto je država Srbija vlasnik samo 30 odsto, zašto je zarada Srbije od „Beograda na vodi“, za sve ove godine, nula dinara? To su pitanja za opoziciju, a ne rušenje!„

Kada je reč o prvoj profesorovoj ideji, da se spomenik Nemanji izmesti jer je – nije najvažnije, ali i zato što je - „ruski kičast“, moja teza je „ni Marinkova bara ni Borča“, već: „Ja iz drugih razloga mislim da bi spomenik mogao da se premesti. Ako je Nemanja osnivač srpske države, spomenik nije na primerenom mestu. On se ne vidi, on se ne vidi sa vrha Nemanjine ulice, on je u rupi, on je pomeren dole desno, valjda da ne zaklanja monumentalna vrata zgrade stare železničke stanice koja, takođe, ima istorijsku u kulturnu vrednost, to je zdanje staro blizu 140 godina. Taj spomenik treba da dobije na značaju, da bude na dominantnom mestu, Marinkova bara je u rupi, ali obližnje naselje Medaković je na uzvišenju, šalim se. Spomenik Stefanu Nemanji treba da bude tamo gde je bila prestonica Raške države. Na primer, kod manastira Đurđevi stupovi, ispod koga je selo Deževa u kome su rođeni Nemanjini sinovi i gde su Nemanjići jedno vreme stolovali. U Beogradu treba da bude, ako mene pitate, spomenik despotu Stefanu, rodonačelniku srednjovekovnog Beograda, odakle je jedno vreme i upravljao srpskom despotovinom. Ili spomenici drugim srpskim vladarima koji su Srbijom vladali iz Beograda. Zašto baš svaki spomenik mora da bude u Beogradu? Drugo, ako biste spomenik Nemanji postavili u Raškoj zemlji, to bi značilo da će to, za vek vekova, ostati neupitno srpska zemlja. Ja sam protiv nasilnog uklanjanja spomenika, kao što sam bio i protiv nasilnog postavljanja – ko je pitao građane kada je spomenik postavljan ispred stare železničke stanice, pa su građani ostali bez stanice i, do dana današnjeg, dvomilionski Beograd nema železničku stanicu.“

Koji normalan građanin je protiv spomenika Stefanu Nemanji? Ja mislim da je mogao da bude i grandiozniji. Ali, sa mojim skromnim poznavanjem eksterijera, arhitekture, urbanizma, rekao bih da mu tamo nije mesto. Ono je rupa. Odakle se spomenik vidi? Gledano odozgo, od Nemanjine, sa Slavije, on se ne vidi. Još tužnije: on zaklanja jednu predivnu zgradu koja treba da bude muzej, zgradu železničke stanice

O tome sam, godinama pre ovog „Utiska“, govorio u više navrata, pa i 30. decembra 2021, u emisiji „Bez ustručavanja“, na zrenjaninskoj KTV. Kazao sam tada: „Koji normalan građanin je protiv spomenika Stefanu Nemanji? Ja mislim da je mogao da bude i grandiozniji. Ali, sa mojim skromnim poznavanjem eksterijera, arhitekture, urbanizma, rekao bih da mu tamo nije mesto. Ono je rupa. Odakle se spomenik vidi? Gledano odozgo, od Nemanjine, sa Slavije, on se ne vidi. Još tužnije: on zaklanja jednu predivnu zgradu koja treba da bude muzej, zgradu železničke stanice. Neko je rekao „stavi ga ovde“. Zašto baš tu, ako već treba da bude u Beogradu? Pitanje je i da li treba da bude baš u Beogradu. Zašto ne, na primer, tamo gde je Stefan Nemanja zaista i stolovao – u Rasu, starom Rasu? Ne samo Ras, nedaleko odatle, kod Sjenice je i Dostinika. To su stare srpske prestonice. Tamo, na dominantnom brdu, da se vidi gde je srpska zemlja. A sever Kosova, na primer? Može i Beograd, ali prethodno pitajte struku gde je primereno da taj spomenik bude postavljen. Ali, recite i koliko to, i objasnite, zašto to toliko košta - nemojte da stvarate odijum građana prema spomeniku i ličnosti Stefana Nemanje. To su pitanja i za opoziciju, nije pitanje treba li nam taj spomenik!“

(Da pojasnim, zašto odjednom i Dostinika: To je bila najstarija poznata srpska prestonica, iz druge polovine 10. veka, sedište prve srpske države pod Vlastimirovićima. Pominje je i Konstantin Porfirogenit. Ostaci utvrđenog grada su na uzvišenju Klik, prema Sjeničkom polju, kod sela Vrsenice.)

Pisao sam na tu temu i u avgustu 2020, u blogu pod naslovom “A zašto nacionalni stadion ne bi bio u Crnoj Travi?“. I pitao: „Ako već spomenik Stefanu Nemanji nije tamo gde je bila (i jeste) srpska zemlja Nemanjića, u starom Rasu ili u prestonim mestima države Nemanjića po Kosovu i Metohiji, već ispred beogradske železničke stanice, zašto i nacionalni stadion mora da bude u poljima (Pe-ka-bea ili je, ipak, reč o privatnom vlasništvu?) između Jakova i Surčina, a ne negde na „pustoj zemlji“ juga i istoka centralne Srbije?“ I podsetio na neke, olako odbačene, ideje, s početka našeg obnovljenog političkog višestranačja: „Ne bih da zloslutim, ali da je pokojni Milošević imao bar imalo sluha i poslušao mnoge političare (setih se Paroškog) i javne ličnosti koje su, još 1990, predlagale trajno izmeštanje dela ministarstava i državnih institucija iz Beograda, na teritoriju „od Horgoša do Dragaša“, dok se to još moglo, danas bi Srbija drukčije pregovarala sa NATO okupatorima o budućnosti 17 odsto svoje teritorije...“

Naravno, civilizovani narodi – ni oni ni njihove ovozemaljske vlasti - ne bi smeli da ruše, lome, seku i uništavaju spomenike. Tek, eventualno da ih pomere ili izmeste, kao što je, ne tako davno, grobnica i bista Dimitrija Tucovića, iz kruga na Slaviji, premeštena, delom na Novo groblje, a delom u obližnji betonski park

Pisao sam o tome i mnogo pre toga (te godine je, funkciju „dva u jednom“, i predsednika Republike i predsednika partije, protivustavno obnašao Boris Prvi Lepi), povodom kampanje rahmetli muftije Zukorlića protiv proslave Savindana u sandžačkim / raškim školama, u kolumni pod naslovom „Sveti Sava sandžačka slava“ („Danas“, 24.1.2011). Te, pored ostalog, napisao: „Upoređujući tri nezavisna izvora (samo je jedan srpski – Miloš Crnjanski), došao sam do najmanjeg zajedničkog sadržioca: Rastko Nemanjić, sin Stefana Nemanje, princ pa monah, umro je 1235. godine ili tačno 154 godine pre Kosovske bitke, kada je došlo do prvog velikog srpsko-pravoslavnog i tursko-muslimanskog istorijskog „nesporazuma“. Sveti Sava jeste bio prvi srpski arhiepiskop, ali je jednako ostavio traga i kao prosvetitelj, državnik, diplomata i pomiritelj svoje krvno zavađene braće Stefana i Vukana. Na koncu, za života Rastkovog, srpska država, sa prestonicom u Rasu kod današnjeg Pazara, nije išla severnije od planine Rudnik, niti istočnije od Niša, južna linija bila je između Lipljana i Skadra, tadašnjom Zetom do mora, i zapada nešto preko Drine i Zahumljem preko Neretve, do Dubrovnika i Stona...“

Naravno, civilizovani narodi – ni oni ni njihove ovozemaljske vlasti - ne bi smeli da ruše, lome, seku i uništavaju spomenike. Tek, eventualno da ih pomere ili izmeste, kao što je, ne tako davno, grobnica i bista Dimitrija Tucovića, iz kruga na Slaviji, premeštena, delom na Novo groblje, a delom u obližnji betonski park.

Epilog: prof. Janković, već 31. januara, sada već kao oficijelni kandidat za gradonačelnika, gura moju (!) ideju o izmeštanju spomenika Stefanu Nemanji „u kolevku srpske države, kod Đurđevih stupova, gde bi spomenik ovih dimenzija imao više smisla“. No su ga elektronski, štampani i internet vučićoidi dodatno optužili da hoće da sruši i Hram svetog Save, a mene, eto, razotkrili da sam „sramno napao predsednika Vučića, pa odao svoje namere “ i da sam „namirisao da bi, sklanjanjem Vučića sa čela SNS-a, sklonili Vučića i sa vlasti“.

Pa, kad je već tako, hajde da malo odmorim javnost od pominjanja člana 115 („nespojivost funkcija“) Ustava Srbije, no da vidimo šta se, za ovih nedelju dana od moje poslednje kolumne (Umesto „merenja protivkandidata“ – povlačenje Vrhovnika sa mesta predsednika SNS, 30.1.2022), ispodešavalo u smislu člana 6. i člana 97. tačka 17. Ustava koji propisuju da „niko ne može da vrši državnu ili javnu funkciju koja je u sukobu sa njegovim drugim funkcijama, poslovima ili privatnim interesima“. Pa, eto, protekle sedmice, Vrhovnik je, kršenjem članova od 40 – 50 Zakona o sprečavanju korupcije (sukob interesa), delom, još jednom, dokazao da, u praksi, ako se poštuje zakon, predsednik Republike ne može da bude predsednik najveće vladajuće partije. Jer, osim što je postao glavni čovek izbornog štaba Srpske napredne stranke, on je već u svoj (izborni, partijski, propagandni) spot „ubacio“ i Novaka Đokovića koga je primio u funkciji predsednika Republike. Zar iko sumnja da će, koliko sutra, u sledećem spotu predsednika SNS, već usnimljenog u funkciji predsednika Srbije na otvaranju ZOI u Kini, biti ovekovečen i Si Đinping i ko zna ko još...?

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)