Ovo i ono vreme, ovi i "oni" protesti, onaj i ovaj predsednik - ali ishod će biti sličan

„Smatram da su izborni sporovi u vezi sa delom lokalnih izbora, pogotovo u Beogradu, naneli velike štete našoj zemlji i na unutrašnjem i na međunarodnom planu i da je krajnje vreme da se problem preseče i to upravo u najvišim institucijama naše republike – Vladi i Narodnoj skupštini. Zato Vam predlažem da u skladu sa svojim ustavnim ovlašćenjem Vlada Republike Srbije podnese na usvajanje Narodnoj skupštini predlog posebnog zakona kojim će biti proglašeni za konačne rezultati dela lokalnih izbora u Srbiji, prema nalazu misije OEBS. Želim da naglasim da državni interes unapređenja odnosa naše zemlje sa OEBS-om i međunarodnom zajednicom u celini daleko prevazilazi značaj bilo kog broja odborničkih mesta u nekoliko gradova. U čvrstom uverenju da je ovaj predlog usmeren na rešenje, kojim će izvršna i zakonodavna vlast na pragamtičan način, poštujući pravni poredak naše zemlje, razrešiti nastalu krizu.“ – napisao je predsednik Republike Srbije u pismu predsedniku Vlade Republike Srbije.

Ali, ne posle 13 dana opoziciono-građansko-studentskih protesta 2023, već nakon 88 dana građanskih i 117 dana studentskih protesta 1996/97. godine.

I, da: onaj predsednik koji je pisao se zvao Slobodan Milošević, a protesti su bili zbog izborne krađe na lokalnim izborima, a ovaj danas se ne zove tako, a povod aktuelnih protesta su (samo?) ozbiljne izborne neregularnosti i indicije da je bilo izborne krađe.

Zato sam juče, na pitanje Zorana Ostojića i Milorada Komrakova, starih novinarskih „vukova“ iz onih kokuznih devedesetih godina prošloga veka, koje je, svako na svoj način, obeležio ovaj dvojac - liče li mi ovi događaji na one od pre 27 godina, poentirao (TV Tanjug, 30.12.2023) standardno vučićevski: Malo liče, a malo više ne liče, ali bi konačni epilog mogao baš da zaliči.

Nekoliko sati potom, razrešavajući nedoumicu hoće li ili neće biti ponavljanja ili poništavanja lokalnih beogradskih izbora, Vrhovnik Srbije i vascelog srpstva poentirao je još „ubitačnije“: „Moguće da će biti novih izbora, a moguće i da neće!“

Nekoliko sati potom, razrešavajući nedoumicu hoće li ili neće biti ponavljanja ili poništavanja lokalnih beogradskih izbora, Vrhovnik Srbije i vascelog srpstva poentirao je još „ubitačnije“: „Moguće da će biti novih izbora, a moguće i da neće!“

Iz čega ispada da obojica – Vrhovnik i moja malenkost – zapravo, tipujemo da bi, nakon cele šarade, maškarade i spektakla za široke narodne mase, izlaz iz ćorsokaka mogao da bude ono što je On usput provukao tek kao četvrti od ukupno šest prioriteta: „Pod četiri, da nastavimo da implementiramo preporuke ODIHR / OEBS”...

Onomad nam je presudu izručio „Brzi Gonzales“, kako smo, po crtanom junaku iz našeg detinjstva, tada iz milošte zvali izaslanika OEBS-a Felipea Gonzalesa. Miloševiću je preostalo samo da nađe najelegantniji modus operandi koji bi ga najmanje zaboleo ili ponizio. Nazvao ga je leks specijalis.

Sličnost između današnjih i ondašnjih političkih i građanskih gibanja je i u tome što su i 1996, osim lokalnih, istoga dana održani i savezni parlamentarni izbori na kojima je Socijalistička partija Srbije ubedljivo pobedila, ali je Milošević, umesto da „nakrivi šešir“ i ostane na priznanju gubitka dvadesetak opština i gradova, kao što je u prvi mah i učinio, podlegao pritiscima sopstvenog okruženja, ušao u dodatnu izbornu krađu, zbog čega je, posle tromesečnih šetnji i intervencije OEBS-a, izgubio 40 lokalnih samopurava, ali i nešto mnogo važnije –  status regionalnog lidera i „garanta mira i stabilnosti na Balkanu“ kojim ga je Zapad velikodušno častio nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma! Samo godinu kasnije, oni koji su ga do tada tetošili, otvoriće mu i Kosovo, za koje je Milošević naivno poverovao da je rešeno arbitražom Badinterove komisije o uslovima razdruživanja SFRJ na samo šest (nikakvo nezavisno Kosovo nije bilo u opticaju) nezavisnih država.

Bio je to i nezaustavljivi početak kraja njegovog režima. Sličnu grešku Milošević će, tada već iz funkcije predsednika SR Jugoslavije, načiniti i na izborima u septembru 2000. godine, kada je, umesto da odmah prizna poraz na izborima za ne tako bitnu funkciju predsednika SRJ i posveti se svojoj partiji koja je vodila izvršnu vlast i u Srbiji i na nivou SRJ (a tada je na izborima dobila mogućnost da formira i novu vladu SRJ, zajedno sa partijom Momira Bulatovića), odbijanjem da prizna poraz, iskopao sebi rupu

Bio je to i nezaustavljivi početak kraja njegovog režima. Sličnu grešku Milošević će, tada već iz funkcije predsednika SR Jugoslavije, načiniti i na izborima u septembru 2000. godine, kada je, umesto da odmah prizna poraz na izborima za ne tako bitnu funkciju predsednika SRJ i posveti se svojoj partiji koja je vodila izvršnu vlast i u Srbiji i na nivou SRJ (a tada je na izborima dobila mogućnost da formira i novu vladu SRJ, zajedno sa partijom Momira Bulatovića), odbijanjem da prizna poraz, iskopao sebi rupu. Usledilo je osipanje dvorske svite, oligarhije, ali i vojne i policijske komponente oko njega, pa mu se čak i stranka koja je imala apsolutnu vlast „samoraspustila“ i prihvatila formiranje privremene vlade na nivou Srbije, pa onda, posle tri meseca, pristala i na vanredne republičke izbore na kojima je počišćena...

.      .     .

Evo, iz prve ruke, moje lične hronike „sirote male“ izborne krađe na lokalu iz 1996. godine.

Još 17. novembra 1996, uveče, kada su pristigli rezultati drugog kruga (na lokalu je važio većinski izorni sistem) lokalnih izbora, Zoran Đinđić je izrekao rečenicu koja se, i bukvalno, može primeniti i na poslednje izbore od 17. decembra 2023: „Na saveznom nivou pobedila je televizijska Srbija, a na lokalnom narod Srbije. U budućnosti ćemo videti koja je Srbija jača.“

Protesti su krenuli iz Niša da bi se, kao sistem koncentričnih krugova, proširili na celu Srbiju.

Protesti su krenuli iz Niša da bi se, kao sistem koncentričnih krugova, proširili na celu Srbiju

Bio sam tada zamenik glavnog i odgovornog urednika i urednik političke rubrike dnevnog lista „Blic“ koji je počeo da izlazi 16. septembra i za samo dva i po meseca se katapultirao do neverovatnog dnevnog tiraža od blizu 300.000 primeraka!

Već 19. novembra smo, u toku noći, štampali čak tri vanredna beogradska izdanja novina sa dodatkom u kome su bili najnoviji rezultati lokalnih izbora po Srbiji, a ukupan tiraž toga dana je bio 190.000!

Neovlašćeno, suprotno uređivačkoj koncepciji „Blica“, pravim diverziju (glavni urednik Manojlo Vukotić, doduše, nije me sprečio, mada je imao načina) i povećavam broj političkih strana u novinama sa dve na čak – šest!

Tri dana kasnije – ustali su studenti.

Prvi opštinski sud u Beogradu, 24. novembra, poništava 33 odbornička mandata opozicione koalicije „Zajedno“ u Skupštini Beograda. Iz „Zajedno“ poručuju: „Trećeg (ponovljenog) kruga neće biti!“, a širom Srbije otpočinju svakovečernji građanski protesti.

Počinju strahoviti pritisci režima na redakciju i vlasnike „Blica“, u tom trenutku najtiražnijeg, najčitanijeg i najuticajnijeg lista u zemlji.

Za Radio B92, 26. novembra, dajem izjavu da je državna štamparija „Borba“ odbila da nam štampa sutrašnji broj u tiražu od 240.000 primeraka i prenela političko naređenje „odozgo“ da nas smeju štampati u samo 80.000.

U kolumni pod naslovom „Procedura“ (Blic, 25.11.1996), pišem, između ostalog:

„Kafka je smislio «Proces», Ćopić napisao «Prolom»; onaj nesrećni čitalac «Politike» prekjuče je za neke – daleko bilo – predložio «Progon»; a sve to pomalo, pa još i više ova naša narodna, federalna i republička, vlast, uspela je da objedini u samo jednu, ali čarobnu reč – «procedura»!... Od 17. novembra, a naročito od sinoć, «procedura» je spasonosna formula pomoću koje nepoznati «alhemičar» (nažalost, ne onaj književni, Kueljov) poraz pretvara u pobedu po jednačini: ono što je bilo nije bilo, to što piše u stvari ne piše i, na koncu, sve je relativno, od broja glasova do odluka izbornih komisija, od vrste glasačkih listića do zakonskih rokova, od pravne snage overenih zapisnika do mišljenja nadležnih sudova...“

Za Radio B92, 26. novembra, dajem izjavu da je državna štamparija „Borba“ odbila da nam štampa sutrašnji broj u tiražu od 240.000 primeraka i prenela političko naređenje „odozgo“ da nas smeju štampati u samo 80.000.

U prvom izdanju „Blica“ za 28. novembar, jedan od vlasnika lista, Austrijanac Peter Kelbel, ucenjen od vlasti da će mu uništiti investiciju, potpisuje samokritički uvodnik u kome se odriče svega onoga (računajući i samu redakciju) što je ovaj dnevni list, u neverovatno kratkom roku, izdiglo u lidera jugoslovenske štampe! U tom tekstu koji je pisan u Direkciji JUL-a, a ispod koga je Kelbel stavio potpis, piše, između ostalog, da on „ne želi da podstiče ulično nasilje“, da „narod nisu samo oni koji viču, nego upravo ona većina koja ćuti“, da su studenti koji protestuju stado koje neko predvodi itd.

Kao zamenik glodura podnosim neopozivu ostavku i sa grupom od 42 urednika i novinara se ograđujem od sadržine tog izdanja novina. Te večeri, iako niko od nas nije bio član Demokratske stranke, zove nas Zoran Đinđić i predlaže da napravimo novine koje će nadomestiti „odumiranje Blica“. Kaže da ima registrovano ime „Demokratija“, a sve ostalo je na nama

Kao zamenik glodura podnosim neopozivu ostavku i sa grupom od 42 urednika i novinara se ograđujem od sadržine tog izdanja novina. Te večeri, iako niko od nas nije bio član Demokratske stranke, zove nas Zoran Đinđić i predlaže da napravimo novine koje će nadomestiti „odumiranje Blica“. Kaže da ima registrovano ime „Demokratija“, a sve ostalo je na nama.

Već 29. novembra izašao je - u tiražu od 100.000 koji je do podneva razgrabljen - prvi broj dnevnog lista „Demokratija“. Tih dana skandira se i „AV – AV“ (policiji) i „Na jajare – jajima“. Zato u zaglavlje „Demokratije“, osim ograde „Ovo nije Blic“, stavljam i latinsko „Ab ovo“ (od početka; iz jajeta).

Predsednik Skupštine Srbije Dragan Tomić, zaplašen događajima na ulici, otkazuje, za 2. decembar zakazanu, sednicu parlamenta uz obrazloženje da se „vrši dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija svih prostorija objekta i uklanjanje otpadnih voda i drugih otpadnih materija“ u skupštinskom zdanju u Ulici kralja Milana. Simbolike radi, tek, tu je danas sedište Republičke izborne komisije.

U kolumni „Milošević na potezu“ (Demokratija, 7.12.1996) pišem:

„Srbija poslednjih dana šeta na tankoj žici između klasične diktature i totalne demokratije.

Režim je, prvi put posle 9. marta 1991. i Vidovdanskog sabora 1992, ozbiljno uzdrman. A njegovu poziciju tim više otežava činjenica da opozicija, i inače sklona uličnim hepeninzima (ovaj put ne samo beogradska) – traži samo ono što je na izborima dobila!

Bahatost kojom su Miloševićevi čauši, najpre priznali poraz, a potom bezobzirno pokušali da otmu lokalnu vlast, izgleda da će im se obiti o glavu. Danas, ili nešto kasnije, ali svakako ne dugoročno – ruše se temelji Miloševićeve kule od karata. Zbog toga panika u vrhu SPS, tačnije JUL-a, te čudne prevratničke organizacije koja već dve godine vlada u ime legalno izabrane vlasti.

Bahatost kojom su Miloševićevi čauši, najpre priznali poraz, a potom bezobzirno pokušali da otmu lokalnu vlast, izgleda da će im se obiti o glavu. Danas, ili nešto kasnije, ali svakako ne dugoročno – ruše se temelji Miloševićeve kule od karata. Zbog toga panika u vrhu SPS, tačnije JUL-a, te čudne prevratničke organizacije koja već dve godine vlada u ime legalno izabrane vlasti

Sve je bilo spremno za upotrebu sile, a onda se od‌jednom nešto prelomilo.

Ne u režimu ili oko njega, već je svet pomenuo tezu po kojoj je Milošević, sa srpske strane, isključivi garant mirovnog sporazuma. Predsedniku Srbije međunarodna zajednica očigledno više ne dopušta da, u zamenu za poštovanje Dejtona, u sopstvenoj zemlji i njenoj bliskoj okolini čini šta hoće.

Samo i jedino tako se može shvatiti fantastičan obrt u stavu samog režima prema onome što se zbiva u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Pirotu, Kraljevu, Novom Sadu... Opoziciji se sada nudi nagodba, fleke su juče vadili razni Milanovići, novine koje su od procene o «4.000 huligana» stigle do vanrednih izdanja o demonstracijama, ili nesrećne sudije lokalnih sudova; sutra će se možda studentima izvinjavati i sam ministar Sokolović...

Milošević je čovek koji, preko noći, još jednom može da obrne pun krug. No, pitanje je ne bi li to značilo i njegov definitivan kraj. S obzirom na njegovu izuzetnu političku veštinu, pre će biti da će predsednik omekšati. Sad je on na potezu.“

Dva dana uoči kontramitinga, kada je režim pozvao svoje simpatizere da, na Terazijama, ispred hotela „Moskva“, udare na svoju braću i prijatelje iz opozicije, u kolumni „Ušće“ (Demokratija, 22.12.1996), pisao sam, pored ostalog:

Tamo gde se spajaju dve reke suočiće se, možda već u utorak (nadajmo se, samo oči u oči) dve Srbije. Ona što je pre sedam godina bila na Gazimestanu i na Ušću, pa pre pet godina opet na Ušću i koja još veruje onom koji tvrdi: da je ujedinio Srbiju; da je sačuvao mir i slobodu srpskom narodu; da neće dozvoliti tuđinu da upravlja Srbijom; da jedino on ovu zemlju može povesti u XXI vek

„Tamo gde se spajaju dve reke suočiće se, možda već u utorak (nadajmo se, samo oči u oči) dve Srbije. Ona što je pre sedam godina bila na Gazimestanu i na Ušću, pa pre pet godina opet na Ušću i koja još veruje onom koji tvrdi: da je ujedinio Srbiju; da je sačuvao mir i slobodu srpskom narodu; da neće dozvoliti tuđinu da upravlja Srbijom; da jedino on ovu zemlju može povesti u XXI vek.

Nasuprot njoj je ista ona, malo proređena Srbija sa Terazija 91, politički šarolika, sa samo jednom vezivnom tačkom – zahtevom za promenama. Ta Srbija sumnja: da je benigni tumor kosovski odavno prešao u malignu fazu; da više od milion Srba ne samo da nije sačuvalo slobodu i mir, već je izgubilo i goli život i zemlju sa one strane Drine, a ovamo dobilo beskućništvo, apatridstvo, uglavnom poniženje; da je predsednik Srbije više od dve godine ne «konstruktivni i odlučni faktor mira na Balkanu», već običan, pa još i ucenjeni vazal; da ova zemlja, pod ovom i ovakvom vlašću, od XXI veka može očekivati samo nove tenzije, produbljivanje siromaštva i demo-diktaturu...“

U komentaru „Demonstracija“ (Demokratija, 27.12.1996) sam zapisao:

„Ova vlast juče je zakoračila u poslednju fazu komunističke utopije koja, ako se sećate klasika marksizma, podrazumeva odumiranje, to jest samoukidanje države.

To podsecanje grane na kojoj sedi, režim je učinio definitivnim pretvaranjem policije u stranačku gardu. Srpski policajci – ni krivi ni dužni, jer im je tako objašnjeno – u utorak su izašli na beogradske ulice da čuvaju one što su «za Srbiju», a juče je trebalo da brane lopove iz beogradske leve koalicije koji, uprkos katastrofalnom porazu, ne žele da predaju vlast u prestonici.

Šta li je imala za cilj demonstracija policijske sile, uz tragikomično obrazloženje da se želi obezbediti «normalno funkcionisanje saobraćaja»? Ispipavanje pulsa opozicije, uterivanje straha kolebljivcima, dobro zezanje nekog bahatog komandanta... ili, daleko bilo, poruka građanima da je ova vlast večna, nezavisno od narodne volje?...

A izgleda da protiv takve monstruozne ideje ni Predsednik lično nema ništa protiv, dapače.

Ili Predsednik – baš mi lepo zvuči – nije obavešten da Beograđani nisu glasali za mangupe u njegovim redovima.

Ako danas OEBS saopšti ono za šta nam nije bio potreban OEBS – režimu preostaju dve mogućnosti: Da se povinuje ili da zakorači u diktaturu. Valjda na tom polu već podeljene Srbije ima još razuma

Tužno je bilo biti srpski policajac, ponižavajuće provincijalac pre tri dana u Beogradu, a opasno u utorak i četvrtak biti Beograđanin u sopstvenom gradu.

Ako danas OEBS saopšti ono za šta nam nije bio potreban OEBS – režimu preostaju dve mogućnosti: Da se povinuje ili da zakorači u diktaturu. Valjda na tom polu već podeljene Srbije ima još razuma...!“

A u tekstu „Fenjer“ (Demokratija, 5.1.1997) ispisao sam:

„Nije legalnom i legitimnom predsedniku Srbije do života na Dedinju pod tuđinskom, makar i legalno izabranom vlašću. Umesto da se zaputi jedinim izlazom iz lavirinta koji mu je, slučajno ili ne, ostavila komisija OEBS u svojoj oceni izbora za Skupštinu Beograda, Slobodan Milošević je svome narodu i međunarodnoj zajednici suprostavio već izlizane «argumente» u liku raznih Milutinovića, Jovanovića i ostalih mudroslova jadne srpske diplomatije.

Miloševićev most prema svetlu time je sasvim porušen. Ispred je zid, iza bezdno, levo (ili desno) nestašna Crna Gora, a desno (ili levo) Srbija koja veruje glasačkim kutijama.

Današnja Srbija, a prestonica naročito, podsećaju na Beograd tokom druge vladavine kneza Mihaila. Na onom mestu koje danas opozicija naziva Trgom slobode, ispred Narodnog pozorišta, beše Stambol kapija koja je šancem do Dunava i Save delila «grad» od «varoši», to jest Turke od Srba u stonom mestu vazalne kneževine. Taj dualizam vlasti i trpljenje jednih pored drugih potrajao je, znate već, do ubistva na Čukur česmi...

Onima koji misle da je metafora prejaka, evo još nekoliko detalja iz tog perioda: Srbi su «grad» (deo prema Kalemegdanu) uzimali korak po korak, a jedan od prvih pomaka bilo je instaliranje obaveznih srpskih fenjera ispred turskih mehana...

Neko je u vrhu ove vlasti izgubio glavu i srlja iz greške u grešku, inateći se, izgleda, i sa sopstvenim odrazom u ogledalu. Milošević je, pre mesec i po, možda mogao spasiti Palanku, Lapovo, čak i Niš, uz malo mudrosti mogao je turiti vruć krompir opoziciji u Beogradu. Milošević je, posle izbornog lopovluka kojeg su počinili ljudi u njegovim dresovima, sad u poziciji da spasava samo svoj politički fenjer.

Epilog: knez Mihailo je ispratio Turke časno i česno, sve sa njihovim barjacima, sa kalemegdanske tvrđave; doduše kasnije, ali pao je i Niš.“

.         .       .

Milošević je svoj, ali već slabo svetleći, fenjer pronašao tek 4. februara 1997. godine. Za njega, ali i sve nas najbolje bi bilo da je tu odluku doneo 17. novembra 1996, kao što bi i za aktuelnog Vrhovnika bilo najbolje da je to učinio još juče, ali je bolje da to učini i danas, nego da čeka čak sutra. Ako ništa drugo, mogao je bar nešto da nauči od svojih partnera Orbana i Erdoana koji su, u naponu svog ličnog rejtinga, priznavali izborne poraze na lokalu i mirno prepuštali vlast svojim političkim protivnicima u Budimpešti, odnosno Istanbulu i Ankari.

Milošević je svoj, ali već slabo svetleći, fenjer pronašao tek 4. februara 1997. godine. Za njega, ali i sve nas najbolje bi bilo da je tu odluku doneo 17. novembra 1996, kao što bi i za aktuelnog Vrhovnika bilo najbolje da je to učinio još juče, ali je bolje da to učini i danas, nego da čeka čak sutra. 

Umesto toga, naš predsednik Republike, predsednik svih građana koji „odražava državno jedinstvo“, u suton stare godine, pojavio se u sedištu Srpske napredne stranke , navodno u funkciji njenog običnog člana, dok su mu „leđa čuvali“ predsednik i dvoje potpredsednika (inače, predsednica Vlade i ministri oba popečiteljstva sile!), kao i šef Izvršnog odbora te partije – likujući i seireći što je ta partijska lista, osvojila 70 odsto glasova Ripnju, u izbornoj trci u kojoj je jedina i učestvovala, i od svega napravio multivizijski spektakl, direktno prenošen na Javnoj TV kući i svim nacionalnim TV frrekvencijama.

Što bi rekao Gi Debor („Društvo spektakla“): „Ako svaki Kinez mora da nauči ono što je rekao Mao, i tako postane Mao, to je zato što ne može da bude ništa drugo. Tamo gde je na vlasti koncentrisani spektakl, na vlasti je i policija...“

Čime se „sama vlast utelovljuje kao pseudozvezda; to jest, zvezda konzumerizma izabrana zbog pseudovlasti“, ali i supremacije prividnog i dirigovanog nad stvarnim životom.

Pa, kakav li bi to tek sada, posle svega ovoga, mogao da bude izveštaj evroposmatrača, kada je čak i za one izbore iz 2020, koje je najveći deo opozicije bojkotovao, Evropska komisija dala „dijagnozu“ da je „gospodin Vučić, zloupotrebljavajući funkciju predsednika Republike, namicao glasove svojoj stranci“?!

Opozicija je, maksimalizujući svoje zahteve i na ponavljanje / poništavanje republičkih parlamentarnih i svih lokalnih izbora, zapravo ponudila izlaznu strategiju i za sebe i za Vrhovnika, odnosno put ka kompromisu: ponovimo beogradske izbore, pa da kupimo međusobni „mir“ makar na šest meseci.

Opozicija je, maksimalizujući svoje zahteve i na ponavljanje / poništavanje republičkih parlamentarnih i svih lokalnih izbora, zapravo ponudila izlaznu strategiju i za sebe i za Vrhovnika, odnosno put ka kompromisu: ponovimo beogradske izbore, pa da kupimo međusobni „mir“ makar na šest meseci

Vrhovnik je, pak, uzvratio najavom konstituisanja novog saziva Narodne skupštine već za polovinu januara, što opoziciji skraćuje manevarski prostor u kome bi trebalo da nadvlada jedna od dve „škole mišljenja“: da li preuzeti i verifikovati poslaničke mandate, pa iz parlamenta, eventualno, delovati možda čak i opstrukcijom rada ili opstruisati konstituisanje Skupštine, pošto bi verifikacija mogla da se čita i kao legitimisanje ovih i ovakvih izbora i izbornih rezultata? Iako za ovu drugu opciju ima zakonskog utemeljenja, jer, prema Zakonu o Narodnoj skupštini, ako trećina poslanika ne preuzme mandate, parlament nije konstituisan – teško da bi opozicija mogla da dobije jednu takvu neravnopravnu pravnu bitku.

Ali, ga i još jednom podsetiti da je njegova, vladajuća koalicija izgubila i prošlogodišnje i netom održane izbore u Beogradu: opozicija je 2022. osvojila 70.000 glasova više, a i na ovim je onih koji su glasali protiv vlasti, preliminarno, za oko 65.000 više od broja  onih koji su glasali za dve izborne liste vladajuće koalicije

Rasplet u Beogradu zavisiće umnogome i od toga hoće li opozicija koja se, nakon najmasovnijeg skupa na Terazijskom platou, samoraspustila „za posle Božića“ – uspeti da, posle 7. januara, onovi tu građansku energiju protesta. Ali, još i više, zavisiće od „znakova pored puta“ koje će opoziciji postavljati OEBS, Berlin i jedna zapadna ambasada u Beogradu. Vrhovnik nema ništa protiv izbora, samo mu je važno da ne prizna da je to učinio pod „pritiskom ulice i nasilja“, „zato što je uplašen pretnjom Majdanom“ ili zato što je, „na najčistijim izborima do sada“ bilo nekakvih neregularnosti ili krađe, ali obrazloženje da se „na izbore može ići zato što nema većine“ mu pije vodu.

I, to je uredu: treba čoveku dopustiti da nađe najelegantniji izlaz za sebe, jer ne ide uz večitog pobednika i najhrabrijeg državnika u istoriji Srbije da se povlači pred tričavim pritiscima.

Ali, ga i još jednom podsetiti da je njegova, vladajuća koalicija izgubila i prošlogodišnje i netom održane izbore u Beogradu: opozicija je 2022. osvojila 70.000 glasova više, a i na ovim je onih koji su glasali protiv vlasti, preliminarno, za oko 65.000 više od broja  onih koji su glasali za dve izborne liste vladajuće koalicije

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)