Отворено писмо за министарку здравља

Јуче поподне, приђе ми млада жена коју добро познајем и не мало ме изненади питањем - знам ли ко је министар здравља...

- Наравно да знам, одговорих - Славица Ђукић-Дејановић... А што те то занима?

- Хтела бих, рече - да јој напишем једно писмо, али сумњам да ће га прочитати; знаш, они тамо имају протокол, то читају неки људи плаћени за читање туђе поште, а ја бих хтела да будем сигурна да ће то писмо ипак некако стићи до ње... Твоје текстове преносе разни сајтови, па ако би хтео да ми помогнеш да то неко објави...

Рекох јој да напише писмо, што је она и учинила, а ја га ево нудим редакцији НСПМ, јер ко зна - можда испадне и нешто добро из сасвим обичне приче.

Поштована госпођо министар,

зовем се Марија и по занимању сам медицинска сестра. Средњу медицинску школу завршила сам 2005. године и до данашњег дана у радној књижици немам уписан ни дан радног стажа...

Припадник сам већинског, српског народа из породице са више деце. Мада смо грађани Републике Србије већ петнаестак година, изгледа да смо овде још увек "нови", тј. још нисмо успели да научимо све локалне обичаје, већ само неке - отуда и ово моје обраћање вама.

Уосталом, на "Гуглу" видех да сте неуропсихијатар и професор Универзитета, па верујем да вам није проблем да саслушате још једну (за сада) тужну причу.

Дакле, у основној школи била сам одличан ђак, мајка ми је медицинска сестра, поред ње сам се "заљубила" у тај позив и одлучила сам да му се посветим. Након положеног пријемног испита (који узгред буди речено уопште није лак), провела сам четири дивне године учећи и дружећи се са вршњацима.

Након матуре полио ме први хладан туш: На бироу за запошљавање ми је речено да је супер што сам се одлучила за баш ту хуману и дефицитарну професију, али да слободних радних места нема, да ће ме позвати чим нешто буде... На моје питање како је занимање медицинске сестре дефицитарно ако су сва радна места попуњена, љубазна службеница је одговорила да "се зна како се до радног места долази и шта бих ја хтела - јуче сам матурирала а већ бих да радим... Нека сачекам, и Бог душу чека. Уосталом - нисам једина."

Изашла сам из зграде збуњена не верујући да сам добро чула; у медицинским установама недостаје сестара и техничара, али неко неће да их запошљава?!

Код куће ми је објашњено зашто. Зато јер болнице имају мали буџет и не могу да плате и људе са страначких листа (мајсторе, возаче, носаче, спремачице, административце...) и стручно медицинско особље. На моје дечије и наивно питање - па је ли народ градио болнице да би имао где да се лечи или да би странке имале где да запошљавају своје лепиоце плаката и носиоце транспарената - одговорено ми је да то траје већ дуже времена, али нису хтели да ме оптерећују проблемима одраслих...

Надали су се кажу, да ће се нешто променити након "демократских промена"; и били су у праву - променило се (како рекоше) на горе.

У време оне једне странке, када се у радни однос попримају сви страначки војници, постојала је шанса да се на преостала радна места приме и неки који немају везе са политиком већ само са струком... Данас више нема ни тога.

Сваке четири године мењају се директори здравствених центара, сваки доведе неколицину својих људи, али они стари, примљени на исти начен не добијају отказ... Не, они остају на "својим" радним местима, а за нове се пишу нове систематизације и отварају нова, малте не са фотографијом кандидата који мора бити запослен.

Да не дужим, нисам успела да дочекам ни један конкурс, а распитујући се сазнала сам да се запошљавање врши тако што директор установе без конкурса прими на одређено време буквално кога жели или кога му пошаљу. Накнадно се (најчешће пред изборе) расписује конкурс на коме се прима особа која већ "дуже времена ради на одређено", припадница неке мањине, "рањиве групе" или дете неког запосленог.

Како не испуњавам ни један од услова (немам "везу", новац а ни навику да подмићујем - па нико неће да ме запосли без конкурса, Српкиња сам, а ни један ближи рођак ми (више) није запослен у здравству) - да не бих позаборављала и оно што сам у школи научила - одлучила сам да упишем Високу струковну школу (некада Виша медицинска школа). Паралелно са студирањем, радила сам којекакве послове, по мењачницама, пекарама... Упознала сам дечка, узели смо се и добили ћеркицу... У међувремену сам дипломирала на поменутој Високој школи и помислила да ћу лакше доћи до запослења; нажалост - опет сам погрешила, диплома високе школе ми није предност код конкурисања већ хендикеп. Тако најзад и ја постадох "рањива" особа; диплома ми је постала сметња јер ме сада већ и секретарице са врата кабинета враћају као превише квалификовану за радно место медицинске сестре!

Наравно, место струковне сестре за које сам стварно квалификована могу само да сањам без радног искуства, и тако...

Поштована госпођо, надам се да вас моје досадашње писање није превише сморило пошто има тога још, а најинтересантније тек следи.

Видела сам вас на телевизији и рекла бих да сте негде - вршњакиња моје маме... Која ми је једном приликом рекла да "у ваше време" није било могуће ванредно завршити средњу медицинску школу. Да је то увек била елитна школа, у коју су се уписивали најбољи ученици, где се много пажње посвећивало пракси, да су ретки матурирали са одличним успехом, а они који ипак јесу - да су без проблема уписивали факултет који год су хтели... Ето, и ја сам је завршила са врло добрим успехом али нисам имала намеру да студирам јер смо као што рекох "овде нови", иза мене има још деце коју треба школовати и тако... И била сам поносна на себе; планирала сам да се запослим па да упишем нешто, да сама себе школујем.

Међутим, шта се десило?

Многе девојке из моје генерације су остале незапослене, неке су се удале и посветиле породици, неке су срећу потражиле у иностранству а неке у преквалификацији.

На радна места на која смо ми рачунале, примљене су неке друге особе; оне које су биле нешто паметније, способније, виспреније или дрољастије од нас - матуранткиња елитне школе. Оне се нису смарале узимајући приватне часове за пријемни испит. Оне нису пробделе десетине ноћи над књигама из анатомије, психологије, неге, оне су уписале трогодишње школе за фризерке, конобарице, израђивачице горњих делова обуће... Након успешно завршене школе, те паметнице у истој школи уписују тзв. "четврти степен" где нису обавезне ни да знају име разредног старешине већ само да уплате толико и толико по испиту који је наравно - формалност (јер какву штету може да направи фризерски техничар!?). Али оне, љуби их мајка, и не намеравају да буду шефице фризераја него медицинске сестре - а то се постаје тако што новопечене ВКВ (или шта већ) фризерке долазе у моју школу, уплате толико и толико за полагање "разлике предмета" (стручних, наравно), положе их (што је такође формалност јер неће оне сад тражити да упишу медицину па постану доктори...) и правац код директора здравственог центра, који већ зна ко му долази и ко га је послао. Да га запосли без конкурса "на одређено", а када буде прилике - зна се: Предност има лице које већ поседује искуство.

Зашто ја Вама ово пишем?

Верујем да све ово знате и боље од мене, само из неког разлога није опортуно да реагујете. А требало би да буде...

Госпођо министар, да ли сте приметили да из ове земље више не одлазе најбољи? За њих, за генијалце се подразумева да ће отићи и њихов одлазак никада и није био споран... Стране фондације, владе и универзитети ће увек моћи да им понуде више новца и боље услове за рад него сиромашна и унакажена Србија... Једног дана, неки други Тесла, Пупин или Миланковић можда нечим епохалним прослави име Србије. Али госпођо министар, из ове земље одавно одлазе и просечни. Главом без обзира и где ко стигне, само што даље одавде.

Па да Вас питам кад смо већ ту: Ко ће да лечи овај грбави народ ако сви лекари са просеком већим од 7,00 оду у којекакве Емирате, Норвешке, итд?

Ко ће да предаје на факултетима ако овде остану само подобни без обзира на стручност?

Знате ли да је за време вашег претходника на операционом столу умрла девојка којој су оперисали чукљеве, девојчица са катарактом, итд? Али да том вашем претходнику ни на крај памети није пало да сопствену дискус хернију повери неком "реномираном колеги" политичару, већ је турио шлајпик у џеп и "запалио" за Немачку?

Да се "клинике" отварају у адаптираним гаражама, да у мом граду трудница код гинеколога у Дому здравља може да дође само да је стави на списак својих пацијената "за поподне" јер нема слободног термина да јој закаже у редовно радно време? Да је испрепаданој првороткињи за праћење трудноће "приватно" потребно просечно око хиљаду евра? И тако даље.

Госпођо министар,

вероватно се питате шта сам се оволико расписала, шта заправо желим од Вас. Да вас умирим - од Вас не очекујем и не желим ништа.

Однедавно учим један егзотичан језик и спремам се на одлазак из земље коју волим и на коју сам неизмерно поносна. Волела бих да могу да будем поносна и на људе који се овде питају, који су господари живота и смрти, без којих ни дан не сме да сване, али ето - нисам, њих се углавном гадим.

Поносна сам на своје родитеље који су ме на начин познат само њима - извели на пут и научили ме да кроз живот ходам уздигнуте главе. Жалим што нећу бити уз њих као што су они уз мене када ми је тешко, али живот је такав, ми смо учинили све што је до нас да буде друкчије, али непријатељ је јачи, Ви сте јачи.

Такође сам поносна на браћу и сестру које нећу заборавити и нећу допустити да и њима загорчавате животе. То нико није заслужио, коме сте ви пријатељи - непријатељи му не требају.

Као што рекох - од Вас не желим ништа. Али комплетној Влади чији сте поносни члан желим да вам што пре затребају услуге др.сци Оливера Дулића, а да вас након његове специјалистичке обраде негују преквалификоване израђивачице еротског рубља.